Snežana Andrejević

– iz druge perspektive –

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici („Sl. glasnik RS“, br. 94/2016) primenjivaće se od 1. juna 2017. godine.

Potpuno je razuman, i logički i pravno utemenjen stav da je potrebno preduzeti sve mere radi sprečavanja nasilja u porodici, propisati najstrožije kazne za učinioce nasilja u porodici, koji ne samo da nanose nepopravljivu štetu žrtvama nasilja već narušavaju porodicu kao osnovnu jedinicu zdravog društva, kao i pružiti potpunu podršku žrtvama nasilja.

Međutim, u nastavku ću se osvrnuti na eventualne nelogičnosti i nedostatke Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji, posmatrano dugoročno, iz nekog drugog ugla, otvaraju prostor za destabilizaciju zdrave, tredicionalne srpske porodice, kao i za donošenje niza  drugih liberalnih propisa  u duhu usklađivanja sa trenutnim evropskim standardima, koji svakako ne podržavaju zdrave tradicionalne vrednosti, već počivaju na sistemu vrednosti koji je u potpunosti narušen i destruktivan.

Član 3 stav 2 i 3 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisuje:

„Neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji kada iz ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti proizilazi da je on spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put učini ili ponovi nasilje u porodici.

Nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u prvoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu.“

Pre svega, koji su kriterijumi za prepoznavanje ekonomskog nasilja u porodici? Šta uopšte podrazumeva ekonomsko nasilje?

Zakon koji pod nasiljem u porodici podrazumeva i  akte ekonomskog nasilja, bez jasno definisanih kriterijuma koje se radnje ubrajaju u akte ekonomskog nasilja i pod kojim uslovima se preduzimanje takvih radnji smatra ekonomskim nasiljem, je u najmanju ruku neozbiljan i oprečan, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je ekonomsko stanje čak 80% porodica u Srbiji na nivou koji se svodi na zadovoljavanje egzistencijalnih potreba.

Da li bi se, u smislu člana 3 stav 3 Zakona, pod ekonomskim nasiljem podrazumevala, na primer, situacija u kojoj roditelj ne može u finansijskom smislu da ispuni zahtev deteta za novim mobilnim uređajem ili garderobom?

U članu 4 Zakona taksativno su nabrojana pojedina krivična dela na koja se ovaj zakon primenjuje, dok član 5 propisuje:

„Ako ovim zakonom nije drugačije određeno, na sprečavanje nasilja u porodici, u postupcima protiv učinilaca krivičnih dela određenih ovim zakonom i na pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom primenjuju se Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Porodični zakon i Zakon o policiji.“

Prvo, zašto član 5 zakona predviđa alternativnu primenu Krivičnog zakonika, Zakona o krivičnom postupku, Zakona o parničnom postupku i Porodičnog zakona? Koja je namera zakonodavca bila prilikom propisivanja ovog člana?

Da li su krivična dela u vezi sa nasiljem u porodici isključive prirode u odnosu na ostala krivična dela?

Iz takve perspektive posmatranja, opravdano bi bilo zauzeti stav da ovakva odredba otvara mogućnost za donošenje niza drugih pojedinačnih zakona koji bi se odnosili na pojedinačne grupe krivičnih dela, propisujući i poseban postupak sprečavanja izvršenja krivičnih dela i postupanja državnih organa u sprečavanju izvršenja  takvih krivičnih dela, kao što je to slučaj sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, što svakako ne bi bilo u skladu sa logikom funkcionisanja pravnog sistema.

Na primer, krivično delo silovanje regulisano je članom 178 Krivičnog zakonika.Samo biće krivičnog dela i radnje izvršenja reguliše Krivični zakonik, dok je postupak u odnosu na krivično delo regulisan Zakonom o krivičnom postupku. Kakvu bi ulogu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici imao u odnosu na ovo krivično delo ?

Zakon se u sadržinskom smislu odlikuje nizom rešenja koja imaju karakter specijalnih rešenja u odnosu na dosadašnja normativna rašenja zakonodavca, kao i dosadašnjih krivičnih i procesnih okvira.

Drugo, primena Zakona o policiji potpuno se ne uklapa u ovaj koncept.

Jasno je insistiranje na angažovanju policijskih službenika u sprečavanju nasilja u porodici, kao i bilo kog drugog krivičnog dela, ali ostaje nejasno zašto se propisuje alternativna primena Zakona o policiji, kao zakona koji uređuje unutrašnje poslove, organizaciju i nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova, policijske poslove, organizaciju i nadležnost policije, dok su drugi zakoni koji regulišu rad drugih državnih organa i službenika isključeni iz sporne alternativne primene, npr. Zakon o javnom tužilaštvu.

Član 7 stav 2 Zakona propisuje:

„Pored nadležnih državnih organa i centara za socijalni rad, u sprečavanju nasilja u porodici, preko davanja pomoći i obaveštavanja o nasilju, kao i pružanju podrške žrtvama nasilja učestvuju i druge ustanove u oblasti dečje, socijalne zaštite, obrazovanja, vaspitanja i zdravstva (u daljem tekstu: državni organi i ustanove nadležne za primenu ovog zakona), kao i tela za rodnu ravnopravnost na nivou lokalnih samouprava“.

Potpuno je logično i jasno učestvovanje ustanova iz oblasti dečje zaštite, obrazovanja, vaspitanja i zdravstva u sprečavanju nasilja u porodici, ali je diskutabilno na koji način tela za rodnu ravnopravnost mogu da doprinesu primeni ovog zakona i pružanju podrške žrtvama nasilja u porodici, a žrtve su u najvećem broju slučajeva žene i deca.

Pre svega, sam koncept rodne ravnopravnosti još uvek nije precizno definisan u teoriji i praksi, uopšte u nauci, čak ni u samom Ustavu Republike Srbije nigde se eksplicitno ne pominje pojam rodne ravnopravnosti ili rodne diskriminacije.

Da li se pod rodnom ravnopravnošću podrazumeva polna ravnopravnost u smislu ravnopravnosti između muškarca i žene, odnosno aspekt ravnopravnosti između biloških karakteristika muškraca i žena ili nešto drugo?

Pogotovo je nejasna uloga tela za rodnu ravnopravnost u pružanju podrške deci kao žrtvama nasilja.

Član 15 Zakona govori o postupanju nadležnog policijskog službenika i  proceni rizika od neposredne opasnosti od nasilja u porodici.

Kriterijumi za procenu rizika koje zakon propisuje ne moraju u svakom slučaju biti relavantni (svakako postoji mogućnost lažnih prijava iz različitih pobuda npr. osvete, davanja lažnih informacija, a i činjenice kao što su sukob starateljstva nad detetom, posedovanje oružja, uživanje psihoaktivnih supstanci i slično ne stvaraju pretpostavku da je nasilje u porodici izvršeno ili da će biti izvršeno).

Zamislimo situaciju da je eventualnom učiniocu nasilja izrečena hitna mera u trjanju od 48  sati, a na bazi lažne prijave ili lažnih podataka koja je policijskog službenika dovela u zabludu da postoji opasnost od nasilja u porodici, a koja je zatim produžena na 30 dana (npr. ocu).

U ovoj situaciji bi postojala opravdana opasnost za ugrožavanje  materijalne sigurnosti jedne porodice, a svakako bi nepovoljno uticala na psihičko stanje dece, s obzirom da će jedan duži vremenski period biti odvojena od roditelja.

Ako se uzme u obzir psihičko stanje žrtava nasilja u porodici, a najčešće se radi o ženama i deci, nerazumno je očekivati bilo kakvu promenu u stavu žrtve nakon donošenja ovog zakona. Jasno je da žrtve žive u strahu i upravo iz straha ili finansijske zavisnosti trpe nasilje, tako da puko donošenje novog zakona neće ohrabriti žrtve nasilja.

Pre donošenja zakona, na prijave nasilja reakcije državnih organa svakako nisu izostajale, pa je u tom segmentu sporno šta konkretno u stavu žrtve prema nasilju predmetni zakon menja, kako će zakon žrtvu zaštititi ukoliko ona ne želi ili iz straha ne sme da prijavi nasilje.

Kada bi svest žrtve (pre svega žena kao najugroženije kategorije prema statističkim podacima) bila na takvom nivou da shvati da ne postoji niti jedan razlog da trpi bilo koji vid nasilja i  da isto prijavi, ne bi bilo potrebe za donošenjem oprečnih zakona niti za gubljenjem vremena na uspostavnjalju čitavog novog sistema funkcionisanja državnih organa, obuke službenika, što svakako iziskuje visoke troškove.

Najefikasniji način sprečavanja nasilja u porodici svakako bi bilo podnošenje prijave protiv nasilnika od strane same žrtve, pa bi u tom smislu  adekvatna alternativa donošenju zakona bio rad na edukaciji, obrazovanju i  razvoju svesti koji bi omogućio žrtvi da se suprotstavi nasilju podnošenjem prijave nadležnom organu, u kom slučaju bi državne institucije u skladu sa zakonom preduzele sve potrebne mere zaštite, jer bez aktivne uloge žrtve teško je zamisliti da će se išta povodom ovog problema promeniti.

Autor: Snežana Andrejević,  advokatski pripravnik: