Како због различитих вредносних критеријума које могу имати поједини слојеви друштва, грубо занемаривање дужности родитеља према детету може бити недовољно схваћено, као и остали аспекти који се односе на лишење родитељског права те потом и давање деце на усвајање, овом анализом позабавићу се појединим апсектима ових тема.

Наиме, Породични закон регулише институт ПОТПУНОГ ЛИШЕЊА РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА наводећи два разлога из којих суд може применити ову најстрожу санкцију.

Дакле, потпуно ће бити лишен родитељског права онај родитељ који: (I) злоупотребљава родитељско право или (II) грубо занемарује дужности из садржине родитељског права.

I

Сходно Породичном закону РС, сматраће се да родитељ злоупотребљава родитељско право ако: (1) физички, сексуално или емоционално злоставља дете; (2) израбљује дете силећи га на претерани рад, или на рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, односно на рад који је забрањен законом; (3) подстиче дете на вршење кривичних дела; (4) навикава дете на одавање рђавим склоностима и (5) на други начин злоупотребљава права из садржине родитељског права, што представља вредносну оцену суда, уз помоћ стручних служби које пружају подршку породици и суду.

II

Такође, сматраће се да  родитељ грубо занемарује дужности према детету: (1) ако је напустио дете; (2) ако се уопште не стара о детету са којим живи; (3) ако избегава да издржава дете или да одржава личне односе са дететом са којим не живи, односно ако спречава одржавање личних односа детета и родитеља са којим дете не живи; (4) ако с намером и неоправдано избегава да створи услове за заједнички живот са дететом које се налази у установи социјалне заштите за смештај корисника и (5) ако на други начин грубо занемарује дужности према детету, што је такође вредносна оцена суда уз помоћ социјалних служби или налаза и мишљења судских вештака.

Дакле, злоупотреба родитељског права (I) је сасвим јасна већ из самог закона те ако се постоје докази о неком виду исте, суд је овлашћен и има обавезу да таквог родитеља лиши родитељског права.

Међутим, грубо занемаривање дужности родитеља према детету (II), може бити недовољно схваћено.

Према ставу судске праксе, из одлуке Врховног касационог суда Србије
Рев 2343/2017 од 28.12.2017. године, коју ћу анализирати, произилази да је суд из утврђеног чињеничног стања (конкретног случаја о којем се судило) утврдио грубо занемаривање дужности из садржине родитељског права. Наиме, утврђено је да се родитељ не стара о детету које је смештено у хранитељску породицу, да га не виђа, не издржава и да је кроз родитељство покушао да оствари само социјалне бенефиције. Због овога је и највиши суд у Републици Србији у конкретном случају закључио да су испуњени законски услови за потпуно лишење родитељског права. Суд у образложењу овог случаја наводи да неповољан материјални статус и одвојен живот детета и родитеља, према околностима случаја не оправдавају незаинтересованост и прекид било каквих односа родитеља са дететом и потпуно искључење увида у његове потребе и живот у дужем периоду. Суд даље указује да није довољно само паушално исказивати своју мотивацију за родитељство, док на другој страни стоје чињенице да родитељ није обезбедио простор и стабилне породичне услове и окружење за заједнички живот и правилан развој детета као и спремност да промени своје понашање. Дакле, у сваком конкретном случају суд цени све околности конкретног случаја, а то су (1) узраст детета, (2) разлози због којих је дете смештено у хранитељску породицу, (3) однос родитеља према детету у наредном периоду, (4) (не)одржавање личних односа или напуштање детета, (5) понашање према другој деци, (6) структуру личности родитеља и (7) његове социјално економске услове, како би закључио да ли има места примени најстрожије санкције за занемаривање дужности из садржине родитељског права, потпуним лишавањем родитељског права.

Нaиме, до грубог занемаривања дужности родитеља према детету (II), неретко долази због неразумевања саме садржине родитељског права. Садржина родитељског права је такође регулисана Породичним законом. Ово право је изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Дете дакле није ствар, већ личност са својим правима и интересима, које су дужни да обезбеде његови родитељи. Суштина дужности и права родитеља која се састоји од дужности (1) старања о детету, (2) чувања и подизања, (3) васпитања и образовања, (4) заступања и (5) издржавања детета, као и (6) управљања и располагања имовином детета, је добробит и најбољи интерес детета.

Сагласно Конвенцији о правима детета, свако дете има право на обезбеђење најбољих могућих услова за правилан раст и развој, право на образовање у складу са способностима, жељама и склоностима, право на одмор и слободно време, као и на игру и рекреацију која одговара његовом узрасту. Ова његова права су у корелацији са обавезом родитеља да му у складу са својим могућности обезбеде услове за остваривање тих права, што подразумева и улагање додатних напора ради стварања услова за правилан раст и развој детета, а родитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности, може бити у потпуности лишен родитељског права.

Овде је место да објасним због чега је израз који се често користи у јавности и то „да је суд приликом развода доделио дете оцу или мајци“, по својој најдубљој суштини погрешан. Суд приликом развода не додељује децу, већ их поверава једном од родитеља. Дакле, родитељско право, за које смо претходно видели да је исто изведено из дужности родитеља, не престаје разводом. Ни за оног родитеља којем дете конкретном судском одлуком није поверено. Држава оличена у судској власти само жели да зна ко је пред законом одговоран за дете. Други родитељ је и даље дужан да издржава дете, као и да се стара о имовини детета, његовом пребивалишту, школовању, здрављу и другим битним питањима и има право да виђа дете и одржава са њим личне односе. Према томе нема речи о додељивању, већ искључиво о поверавању ради реализације најважнијих дечијих потреба. Када овако детаљно сагледамо садржину родитељског права, веома лако ћемо моћи да изведемо закључак у којем случају је дошло до грубог занемаривања због којег је суд овлашћен и дужан да родитеља лиши родитељског права.

Најбољи интерес детета је један од комплементарних принципа који произлази из Конвенције о правима детета и представља правни стандард који је увек у првом плану када се одлучује о заштити права и интереса детета, а цени се према околностима сваког конкретног случаја.

Сваки родитељ треба да зна да родитељско право престаје наравно када умру дете или родитељ, када дете наврши 18. годину живота, као и када стекне потпуну пословну способност пре пунолетства. Родитељско право престаје и када дете буде усвојено и родитељско право престаје у случају када родитељ буде потпуно лишен родитељског права.

Једна од последица престанка родитељског права јесте и могућност УСВОЈЕЊА ДЕТЕТА, које се заснива одлуком органа старатељства, а у Србији су то Центри за социјални рад.

Везано за усвојење пре свега је потребно знати да се усвојити може само малолетно дете, али не пре навршеног трећег месеца живота. Такође, усвојити се може дете које нема живе родитеље, дете чији родитељи нису познати или је непознато њихово боравиште, дете чији су родитељи потпуно лишени родитељског права, дете чији су родитељи потпуно лишени пословне способности и дете чији су се родитељи сагласили са усвојењем. Сагласност родитеља за усвојење није потребна ако је родитељ потпуно лишен родитељског права или је делимично лишен права да одлучује о питањима која битно утичу на живот детета те ако је родитељ потпуно лишен пословне способности. Са усвојењем мора да се сагласи дете које је навршило 10. годину живота и које је способно за расуђивање.

Страни држављанин може усвојити дете под условом да се не могу наћи усвојитељи међу домаћим држављанима што ће се сматрати испуњеним ако је прошло више од годину дана од дана уношења података о будућем усвојенику у јединствени лични регистар усвојења и под условом да се министар надлежан за породичну заштиту сагласио са усвојењем. Међутим, изузетно, сагласно одредбама Породичног закона, министар надлежан за породичну заштиту може дозволити усвојење страном држављанину и пре истека наведеног рока, ако је то у најбољем интересу детета.

Према радном тексту измена, односно доношења новог Грађанског законика Републике Србије који је на јавној расправи, страни држављанин може усвоjити дете под условом: да се за одређено дете не могу наћи усвоjиоци међу домаћим држављанима, односно да дете не може бити збринуто у нашоj земљи путем хранитељства или на други одговараjући начин и да се министар надлежан за породичну заштиту сагласио са усвоjењем. Сматраће се да се усвоjиоци не могу наћи међу домаћим држављанима ако jе прошло више од годину дана од дана уношења података о будућем усвоjенику у jединствени лични регистар усвоjења, односно ако се у року од годину дана од када jе дете остало без родитеља или без родитељског старања не могу наћи хранитељи међу домаћим држављанима, нити други одговараjући начин породичног збрињавања детета у нашоj земљи. Изузетно, ако jе то у наjбољем интересу детета, министарство надлежно за породичну заштиту може дозволити усвоjење страном држављану и пре истека наведеног рока, уз образложење разлога због коjих jе дозвољено одступање од редовне законске процедуре за усвоjење. Радним текстом је превиђена и алтернатива: Претходни члан мења се тако да гласи: Страни држављанин може усвоjити дете под условом: 1) да се не могу наћи усвоjиоци међу домаћим држављанима; 2) да се министар надлежан за породичну заштиту сагласио са усвоjењем.

Дакле, изменама које су превиђене радним текстом Грађанског законика који је на јавној расправи, у првој варијанти уводи се нови услов за усвајање од стране страног држављанина, а то је немогућност збрињавања путем хранитељства у року од годину дана, док се алтернативом услови своде на опште и без рокова и то да се не могу наћи усвоjиоци међу домаћим држављанима уз услов да се министар надлежан за породичну заштиту сагласио са усвоjењем.

Ако се вратимо на лишење родитељског права, веома је битно истаћи да је суд овлашћен и дужан да донесе одлуку о враћању родитељског права,  када престану разлози због којих је родитељ истих био лишен. Међутим, ако погледамо одредбе о усвојењу закључак је да ће се ова могућност показати ороченом и то на годину дана, ако у међувремену дође до усвојења.

Наиме, усвојење је најпотпунији и нејефикаснији облик заштите деце без родитељског старања на једној страни, док је на другој то једини облик заштите најмлађих којом се трајно мења породични статус детета.

Међутим, када дође до веома строге санкције – ЛИШЕЊА РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА које се заиста доноси под веома строгим условима, али кад до истог дође услед грубог занемаривања дужности из садржине родитељског права (горе под II), до којег како смо видели може доћи и услед сиромаштва и непознавања садржине родитељског права, закон прописује могућност доношења судске одлуке о враћању родитељског права,  када престану разлози због којих је родитељ истих био лишен. Како је одредбама о усвојењу предвиђено да је подобно за усвојење и дете чиjи су родитељи потпуно лишени родитељског права, а да након годину дана од уписа у Јединствени лични регистар усвојења може доћи до усвојења и од стране страног држављанина, то суд неће бити у могућности да на предлог родитеља врати родитељско право чак и ако су сасвим престали разлози за лишење, јер се усвојењем трајно мења породични статус детета.

Из напред наведених разлога, имајући у виду одредбе свих конвенција и позитивне регулативе из ове области које се односе на најбољи интерес детета, сматрам да је у радном тексту Грађанског законика Републике Србије који је на јавној расправи, потребно изменити следеће одредбе:

1. Одредбу члана 2324 којом је предложено регулисање

породичног статуса усвојеника и која сада гласи:

„Члан 2324: Усвоjити се може: дете коjе нема живе родитеље; чиjи родитељи нису познати или jе непознато њихово боравиште; чиjи су родитељи потпуно лишени родитељског права; чиjи су родитељи потпуно лишени пословне способности и чиjи су се родитељи сагласили са усвоjењем.“

тако да иста гласи:

„Члан 2324: Усвоjити се може: дете коjе нема живе родитеље; чиjи родитељи нису познати или jе непознато њихово боравиште; чиjи су родитељи потпуно лишени родитељског права дуже од две године у континуитету; чиjи су родитељи потпуно лишени пословне способности и чиjи су се родитељи сагласили са усвоjењем.“

2. Одредбу члана 2329 којом је предложено регулисање

сагласности родитеља усвојеника и која сада гласи:

„Члан 2329: Сагласност родитеља за усвоjење ниjе потребна: ако jе родитељ потпуно лишен родитељског права, ако jе родитељ лишен права да одлучуjе о питањима коjа битно утичу на живот детета и ако jе родитељ потпуно лишен пословне способности.“

тако да иста гласи:

„Члан 2329: Сагласност родитеља за усвоjење ниjе потребна: ако jе родитељ потпуно лишен родитељског права и исто му није враћено судском одлуком дуже од две године у континуитету; ако jе родитељ лишен права да одлучуjе о питањима коjа битно утичу на живот детета и исто му није враћено судском одлуком дуже од две године у континуитету и ако jе родитељ потпуно лишен пословне способности.“

Постоје још три битне чињенице на које желим да укажем на крају ове анализе и предлога за измену законског текста.

Када је у питању усвајање од стране страних држављана, потребно је указати да се исти захтев не подноси Центрима за социјални рад, већ се исти подносе преко министарства надлежног за породичну заштиту. Ово напомињем због одговорности, јер национални интереси свакако јесу да се овај облик породичноправне заштите оствари пре свега у Србији.

Друга тема је она о којој често пишем, а то је законом прописано искључење јавности из породичног спора. Наиме, подаци из службених списа спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни. Ово значи да нико, укључујући и странке у поступку (супружнике, односно родитеље), као и њихове пуномоћнике, представнике центара за социјални рад, сведоке и све друге учеснике у поступку, није овлашћен да износи у јавност детаље који се односе на породични спор. Нити у писаним медијима, нити преко телевизијских, радио и кабловских канала, нити преко друштвених мрежа.

На крају, овде видим потребу да широј јавности укажем на Закон о бесплатној правној помоћи чији је циљ да се сваком лицу омогући делотворан и једнак приступ правди. На овај закон се чекало више од 11 година и то од 2006, када је бесплатна правна помоћ прописана Уставом Србије као људско право, па све до 2018. године када је исти закон донет. По овом закону бесплатна правна помоћ може да се пружи држављанину Републике Србије, лицу без држављанства, страном држављанину са сталним настањењем у Републици Србији и другом лицу које има право на бесплатну правну помоћ према другом закону или потврђеном међународном уговору, ако: 1) испуњава услове да буде корисник права на новчану социјалну помоћ сагласно закону којим се уређује социјална заштита или корисник права на дечији додатак сагласно закону којим се уређује финансијска подршка породици са децом, као и члановима његове породице односно заједничког домаћинства, чији је круг одређен овим законима и ако 2) не испуњава услове да буде корисник права на новчану социјалну помоћ или на дечији додатак, али би због плаћања правне помоћи из сопствених прихода у конкретној правној ствари испунило услове да постане корисник права на новчану социјалну помоћ или на дечији додатак.

Захтев за одобравање бесплатне правне помоћи подноси се органу општинске управе или градске управе или управе града Београда, надлежном према месту пребивалишта или боравишта подносиоца захтева или месту пружања бесплатне правне помоћи. На захтев за одобравање бесплатне правне помоћи не плаћа се такса.

У Београду 28. септембра,

Адвокат Мирјана Милић Дрвеница