Снежана Андрејевић

– из друге перспективе –

Закон о спречавању насиља у породици („Сл. гласник РС“, бр. 94/2016) примењиваће се од 1. јуна 2017. године.

Потпуно је разуман, и логички и правно утемењен став да је потребно предузети све мере ради спречавања насиља у породици, прописати најстрожије казне за учиниоце насиља у породици, који не само да наносе непоправљиву штету жртвама насиља већ нарушавају породицу као основну јединицу здравог друштва, као и пружити потпуну подршку жртвама насиља.

Међутим, у наставку ћу се осврнути на евентуалне нелогичности и недостатке Закона о спречавању насиља у породици, који, посматрано дугорочно, из неког другог угла, отварају простор за дестабилизацију здраве, тредиционалне српске породице, као и за доношење низа  других либералних прописа  у духу усклађивања са тренутним европским стандардима, који свакако не подржавају здраве традиционалне вредности, већ почивају на систему вредности који је у потпуности нарушен и деструктиван.

Члан 3 став 2 и 3 Закона о спречавању насиља у породици прописује:

„Непосредна опасност од насиља у породици постоји када из понашања могућег учиниоца и других околности произилази да је он спреман да у времену које непосредно предстоји по први пут учини или понови насиље у породици.

Насиље у породици, у смислу овог закона, јесте акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља учиниоца према лицу са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу или према лицу са којим је крвни сродник у првој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству.“

Пре свега, који су критеријуми за препознавање економског насиља у породици? Шта уопште подразумева економско насиље?

Закон који под насиљем у породици подразумева и  акте економског насиља, без јасно дефинисаних критеријума које се радње убрајају у акте економског насиља и под којим условима се предузимање таквих радњи сматра економским насиљем, је у најмању руку неозбиљан и опречан, поготово ако се узме у обзир чињеница да је економско стање чак 80% породица у Србији на нивоу који се своди на задовољавање егзистенцијалних потреба.

Да ли би се, у смислу члана 3 став 3 Закона, под економским насиљем подразумевала, на пример, ситуација у којој родитељ не може у финансијском смислу да испуни захтев детета за новим мобилним уређајем или гардеробом?

У члану 4 Закона таксативно су набројана поједина кривична дела на која се овај закон примењује, док члан 5 прописује:

„Ако овим законом није другачије одређено, на спречавање насиља у породици, у поступцима против учинилаца кривичних дела одређених овим законом и на пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом примењују се Кривични законик, Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Породични закон и Закон о полицији.“

Прво, зашто члан 5 закона предвиђа алтернативну примену Кривичног законика, Закона о кривичном поступку, Закона о парничном поступку и Породичног закона? Која је намера законодавца била приликом прописивања овог члана?

Да ли су кривична дела у вези са насиљем у породици искључиве природе у односу на остала кривична дела?

Из такве перспективе посматрања, оправдано би било заузети став да оваква одредба отвара могућност за доношење низа других појединачних закона који би се односили на појединачне групе кривичних дела, прописујући и посебан поступак спречавања извршења кривичних дела и поступања државних органа у спречавању извршења  таквих кривичних дела, као што је то случај са Законом о спречавању насиља у породици, што свакако не би било у складу са логиком функционисања правног система.

На пример, кривично дело силовање регулисано је чланом 178 Кривичног законика.Само биће кривичног дела и радње извршења регулише Кривични законик, док је поступак у односу на кривично дело регулисан Законом о кривичном поступку. Какву би улогу Закон о спречавању насиља у породици имао у односу на ово кривично дело ?

Закон се у садржинском смислу одликује низом решења која имају карактер специјалних решења у односу на досадашња нормативна рашења законодавца, као и досадашњих кривичних и процесних оквира.

Друго, примена Закона о полицији потпуно се не уклапа у овај концепт.

Јасно је инсистирање на ангажовању полицијских службеника у спречавању насиља у породици, као и било ког другог кривичног дела, али остаје нејасно зашто се прописује алтернативна примена Закона о полицији, као закона који уређује унутрашње послове, организацију и надлежност Министарства унутрашњих послова, полицијске послове, организацију и надлежност полиције, док су други закони који регулишу рад других државних органа и службеника искључени из спорне алтернативне примене, нпр. Закон о јавном тужилаштву.

Члан 7 став 2 Закона прописује:

„Поред надлежних државних органа и центара за социјални рад, у спречавању насиља у породици, преко давања помоћи и обавештавања о насиљу, као и пружању подршке жртвама насиља учествују и друге установе у области дечје, социјалне заштите, образовања, васпитања и здравства (у даљем тексту: државни органи и установе надлежне за примену овог закона), као и тела за родну равноправност на нивоу локалних самоуправа“.

Потпуно је логично и јасно учествовање установа из области дечје заштите, образовања, васпитања и здравства у спречавању насиља у породици, али је дискутабилно на који начин тела за родну равноправност могу да допринесу примени овог закона и пружању подршке жртвама насиља у породици, а жртве су у највећем броју случајева жене и деца.

Пре свега, сам концепт родне равноправности још увек није прецизно дефинисан у теорији и пракси, уопште у науци, чак ни у самом Уставу Републике Србије нигде се експлицитно не помиње појам родне равноправности или родне дискриминације.

Да ли се под родном равноправношћу подразумева полна равноправност у смислу равноправности између мушкарца и жене, односно аспект равноправности између билошких карактеристика мушкраца и жена или нешто друго?

Поготово је нејасна улога тела за родну равноправност у пружању подршке деци као жртвама насиља.

Члан 15 Закона говори о поступању надлежног полицијског службеника и  процени ризика од непосредне опасности од насиља у породици.

Критеријуми за процену ризика које закон прописује не морају у сваком случају бити релавантни (свакако постоји могућност лажних пријава из различитих побуда нпр. освете, давања лажних информација, а и чињенице као што су сукоб старатељства над дететом, поседовање оружја, уживање психоактивних супстанци и слично не стварају претпоставку да је насиље у породици извршено или да ће бити извршено).

Замислимо ситуацију да је евентуалном учиниоцу насиља изречена хитна мера у трјању од 48  сати, а на бази лажне пријаве или лажних података која је полицијског службеника довела у заблуду да постоји опасност од насиља у породици, а која је затим продужена на 30 дана (нпр. оцу).

У овој ситуацији би постојала оправдана опасност за угрожавање  материјалне сигурности једне породице, а свакако би неповољно утицала на психичко стање деце, с обзиром да ће један дужи временски период бити одвојена од родитеља.

Ако се узме у обзир психичко стање жртава насиља у породици, а најчешће се ради о женама и деци, неразумно је очекивати било какву промену у ставу жртве након доношења овог закона. Јасно је да жртве живе у страху и управо из страха или финансијске зависности трпе насиље, тако да пуко доношење новог закона неће охрабрити жртве насиља.

Пре доношења закона, на пријаве насиља реакције државних органа свакако нису изостајале, па је у том сегменту спорно шта конкретно у ставу жртве према насиљу предметни закон мења, како ће закон жртву заштитити уколико она не жели или из страха не сме да пријави насиље.

Када би свест жртве (пре свега жена као најугроженије категорије према статистичким подацима) била на таквом нивоу да схвати да не постоји нити један разлог да трпи било који вид насиља и  да исто пријави, не би било потребе за доношењем опречних закона нити за губљењем времена на успоставњаљу читавог новог система функционисања државних органа, обуке службеника, што свакако изискује високе трошкове.

Најефикаснији начин спречавања насиља у породици свакако би било подношење пријаве против насилника од стране саме жртве, па би у том смислу  адекватна алтернатива доношењу закона био рад на едукацији, образовању и  развоју свести који би омогућио жртви да се супротстави насиљу подношењем пријаве надлежном органу, у ком случају би државне институције у складу са законом предузеле све потребне мере заштите, јер без активне улоге жртве тешко је замислити да ће се ишта поводом овог проблема променити.

Аутор: Снежана Андрејевић,  адвокатски приправник: