VANREDNO STANjE I ŽALBA U PREKRŠAJNOM POSTUPKU
Izjavljivati žalbu na odluku donetu u vreme vanrednog stanja predstavlja izazov za advokata koji drži do kodeksa profesije koju obavlja, kao i do ličnih moralnih vrednosti. Izazov koji pred takvim advokatom stoji nije sačinjen od obrazloženja odluke koju pobija, niti raspravljanju pravnih stavova i faktičkih činjenica, već je izazov satkan tako da advokat na primeren i odmeren način ukaže kako prvostepenom , tako i drugostepenom sudu na neprihvatljivost donošenja ovakvih odluka u stanju u kome se država nalazi u vreme njenog donošenja.
U situaciji u kojoj se Ustav Republike Srbije nije poštovao, te je odluka o proglašenju vanrednog stanja doneta od strane nenadležnog organa, a ne od strane Narodne skupštine Republike Srbije, čiji poslanici nisu bili ni u rovovima kako bi branili zemlju, niti su bili odvedeni u zarobljeništvo, niti ležali intubirani, već su imali mogućnost da se sastanu i ovakvu odluku donesu ili ne, od časa njenog donošenja dužnost svakog građanina bila je da se suprotstavi stanju u državi kroz svaki mogući metod borbe, a pogotovo je svaki sudija bio dužan da štiti Ustavnost za čiju zaštitu je i položio zakletvu pre stupanja na dužnost.
Nakon što je nenadležni tripartitni organ proglasio vanredno stanje, vlada je donela Uredbu o merama za vreme vanrednog stanja koja je menjana i dopunjavana devet puta, koja nije podneta Narodnoj skupštini na potvrdu u roku od 48 sati od dana donošenja saglasno čl. 200 st. 9 Ustava Srbije.
Zbog svih ovih nepostupanja navedena Uredba nema nikakvo pravno dejstvo i građani nisu dužni da je poštuju, dok su Ustav dužni da poštuju svi, pa i predsednik republike, predsednica vlade i predsednica Narodne skupštine koji to nisu učinili prilikom donošenja odluke o proglašenju vanrednog stanja, a običan čovek uplašen za svoja osnovna prava, a jedno od prava kojih je Uredbom lišen je pravo slobode i slobodnog kretanja, dužan je kad mu je isto uzurpirano da ga vrši upravo da se to pravo ne bi ugasilo, odnosno kada neko u njega puca protivpravno, slobodan je da na napad uzvrati.
Tako je i ovaj sud bio dužan da kad mu je, brže bolje, priveden moj branjenik sa neurednim Zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka u kome nema podataka iz čl. 181 st. 1 tač. 7 Zakona o prekršajima, koji podatak je obavezan element zahteva i njegov nedostatak stvara obavezu suda da predmetni zahtev vrati podnosiocu na uređenje pod pretnjom propuštanja, ali šta sud briga za to, Ustav je srušen, manje više za neki člančić Zakona o prekršajima koji se tiče urednosti zahteva. Možda sudu nije bio ni bitan podatak koji navodim, jer zašto bi nas zanimalo da li je protiv okrivljenog pokrenut i krivični postupak za delo koje ima obeležje prekršaja, kada imamo obavezu nepoštovanja načela ne bis in idem sadržanu u članu 4v st. 7 Uredbe koja odredba se kosi sa odredbom čl. 34 st. 4 Ustava, ali ponoviću, koga briga za Ustav, Uredba je sada u trendu. Ne zadugo.
Sud je morao doneti oslobađajuću presudu, jer radnja koja se stavlja na teret mom branjeniku nije prekršaj, upravo iz svega napred navedenog, jer Uredba na osnovu koje mu se sudi nema pravnu snagu iz navedenih razloga.
Takođe, odluka nema razloga o odlučnim činjenicama, jer se ne navodi radnja kojom je okrivljeni prekršio odredbu st. 2 Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja.
Radnja okrivljenog nije prekršaj zbog manjkavosti Uredbe i iz istog razloga je isključeno vođenje prekršajnog postupka, a okolnosti koje isključuju odgovornost za prekršaj sadržane su u zdravstvenim razlozima koji su naterali okrivljenog da u to vreme bude na javnoj površini, što predstavlja povredu iz čl. 265 st. 1, st. 2 i st. 3 Zakona o prekršajima.
Sud uzima da je okrivljeni priznao prekršaj koji mu se stavlja na teret, a okrivljeni je priznao da se kretao u to vreme i na tom mestu i zbog zdravstvenih razloga krenuo da malo prošeta, što nikako nije i ne predstavlja priznanje izvršenja prekršaja čime sud vrši povredu iz čl. 264 st. 1 tač. 3 i tač. 4 Zakona o prekršajima.
Ovaj navod okrivljenog vezan za zdravstveno stanje stavio je sudu u dužnost da proveri kakvog je zdravstvenog stanja bio okrivljeni u trenutku vršenja „užasne“ radnje kretanja po ulici za koju je kažnjen sa 50.000,00 dinara, jer lica kojima je neophodno potrebna zdravstvena pomoć su izuzeta od protivustavne zabrane propisane Uredbom u članu 1a st. 2 tač. 5. i tu evaluaciju zdravstvenog stanja okrivljenog i neodložnosti zdravstvene pomoći mogao je proceniti samo veštak medicinske struke, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno i pogrešno utvrđeno, što je i dovelo do pogrešne primene materijalnog prava iz odluke koja se ne može primeniti.
Okrivljeni uplašen svime što mu se dešavalo, nije smeo da kaže sudu sve razloge zašto je bio na javnoj površini u to vreme, ali ohrabren od strane svog branioca odlučio je da to učini. Naime, on je tog dana gledao neku konferenciju za novinare na kojoj su bili predsednik republike i predsednica vlade i u isto vreme nameštao zavese u dnevnoj sobi kačenjem garnišli na nosače i u jednom trenutku predsednik da li vlade ili republike je zavikao i on se uplašio i pao sa stolice, te je tom prilikom povredio vrat koji se ozbiljno istegao i tom prilikom je zadobio povredu definisanu kao distorsio et distensio vertebralis et cervicalis. Počeli su blagi bolovi, te je on seo kako bi isti prošli i nastavio da gleda konferenciju i u narednih pola sata su se bolovi pojačali do te mere da su postali neizdrživi i on je odlučio da prošeta do najbliže zdravstvene ustanove, kako bi mu se pružila pomoć. Nije smeo da ovo ispriča pred policajcima i sudijom da niko ne bi pomislio da se on plaši brižnih i pažljivih ljudi oličenih u predsedniku republike i vlade ili da ga, ne daj bože, proglase neprijateljem režima koji je uveo tako pažljive mere, a on nezahvalnik sad kači zavese i na malo vriske i pretnji sa tv ekrana se povređuje i još krši policijski čas, jer njega boli vrat, dok celu državu oličenu u predstavnicima vlasti boli briga za sve građane Srbije, mnogo više nego što građani brinu sami i oni u toj velikoj zabrinutosti treba da se bave njime u tako delikatnom trenutku.
U ponovljenom postupku potrebno je izvršiti medicinsko veštačenje zdravstvenog stanja okrivljenog, pa nakon pribavljanja tog mišljenja doneti odluku, ako do tada Uredba ne bude stavljena van snage odlukom Ustavnog suda.
Autor: advokat Boško Vukčević
+ Trenutno nema komentara
Dodajte vaš