ВАНРЕДНО СТАЊЕ И ЖАЛБА У ПРЕКРШАЈНОМ ПОСТУПКУ
Изјављивати жалбу на одлуку донету у време ванредног стања представља изазов за адвоката који држи до кодекса професије коју обавља, као и до личних моралних вредности. Изазов који пред таквим адвокатом стоји није сачињен од образложења одлуке коју побија, нити расправљању правних ставова и фактичких чињеница, већ је изазов саткан тако да адвокат на примерен и одмерен начин укаже како првостепеном , тако и другостепеном суду на неприхватљивост доношења оваквих одлука у стању у коме се држава налази у време њеног доношења.
У ситуацији у којој се Устав Републике Србије није поштовао, те је одлука о проглашењу ванредног стања донета од стране ненадлежног органа, а не од стране Народне скупштине Републике Србије, чији посланици нису били ни у рововима како би бранили земљу, нити су били одведени у заробљеништво, нити лежали интубирани, већ су имали могућност да се састану и овакву одлуку донесу или не, од часа њеног доношења дужност сваког грађанина била је да се супротстави стању у држави кроз сваки могући метод борбе, а поготово је сваки судија био дужан да штити Уставност за чију заштиту је и положио заклетву пре ступања на дужност.
Након што је ненадлежни трипартитни орган прогласио ванредно стање, влада је донела Уредбу о мерама за време ванредног стања која је мењана и допуњавана девет пута, која није поднета Народној скупштини на потврду у року од 48 сати од дана доношења сагласно чл. 200 ст. 9 Устава Србије.
Због свих ових непоступања наведена Уредба нема никакво правно дејство и грађани нису дужни да је поштују, док су Устав дужни да поштују сви, па и председник републике, председница владе и председница Народне скупштине који то нису учинили приликом доношења одлуке о проглашењу ванредног стања, а обичан човек уплашен за своја основна права, а једно од права којих је Уредбом лишен је право слободе и слободног кретања, дужан је кад му је исто узурпирано да га врши управо да се то право не би угасило, односно када неко у њега пуца противправно, слободан је да на напад узврати.
Тако је и овај суд био дужан да кад му је, брже боље, приведен мој брањеник са неуредним Захтевом за покретање прекршајног поступка у коме нема података из чл. 181 ст. 1 тач. 7 Закона о прекршајима, који податак је обавезан елемент захтева и његов недостатак ствара обавезу суда да предметни захтев врати подносиоцу на уређење под претњом пропуштања, али шта суд брига за то, Устав је срушен, мање више за неки чланчић Закона о прекршајима који се тиче уредности захтева. Можда суду није био ни битан податак који наводим, јер зашто би нас занимало да ли је против окривљеног покренут и кривични поступак за дело које има обележје прекршаја, када имамо обавезу непоштовања начела ne bis in idem садржану у члану 4в ст. 7 Уредбе која одредба се коси са одредбом чл. 34 ст. 4 Устава, али поновићу, кога брига за Устав, Уредба је сада у тренду. Не задуго.
Суд је морао донети ослобађајућу пресуду, јер радња која се ставља на терет мом брањенику није прекршај, управо из свега напред наведеног, јер Уредба на основу које му се суди нема правну снагу из наведених разлога.
Тaкође, одлука нема разлога о одлучним чињеницама, јер се не наводи радња којом је окривљени прекршио одредбу ст. 2 Уредбе о мерама за време ванредног стања.
Радња окривљеног није прекршај због мањкавости Уредбе и из истог разлога је искључено вођење прекршајног поступка, а околности које искључују одговорност за прекршај садржане су у здравственим разлозима који су натерали окривљеног да у то време буде на јавној површини, што представља повреду из чл. 265 ст. 1, ст. 2 и ст. 3 Закона о прекршајима.
Суд узима да је окривљени признао прекршај који му се ставља на терет, а окривљени је признао да се кретао у то време и на том месту и због здравствених разлога кренуо да мало прошета, што никако није и не представља признање извршења прекршаја чиме суд врши повреду из чл. 264 ст. 1 тач. 3 и тач. 4 Закона о прекршајима.
Овај навод окривљеног везан за здравствено стање ставио је суду у дужност да провери каквог је здравственог стања био окривљени у тренутку вршења „ужасне“ радње кретања по улици за коју је кажњен са 50.000,00 динара, јер лица којима је неопходно потребна здравствена помоћ су изузета од противуставне забране прописане Уредбом у члану 1а ст. 2 тач. 5. и ту евалуацију здравственог стања окривљеног и неодложности здравствене помоћи могао је проценити само вештак медицинске струке, због чега је и чињенично стање остало непотпуно и погрешно утврђено, што је и довело до погрешне примене материјалног права из одлуке која се не може применити.
Окривљени уплашен свиме што му се дешавало, није смео да каже суду све разлоге зашто је био на јавној површини у то време, али охрабрен од стране свог браниоца одлучио је да то учини. Наиме, он је тог дана гледао неку конференцију за новинаре на којој су били председник републике и председница владе и у исто време намештао завесе у дневној соби качењем гарнишли на носаче и у једном тренутку председник да ли владе или републике је завикао и он се уплашио и пао са столице, те је том приликом повредио врат који се озбиљно истегао и том приликом је задобио повреду дефинисану као distorsio et distensio vertebralis et cervicalis. Почели су благи болови, те је он сео како би исти прошли и наставио да гледа конференцију и у наредних пола сата су се болови појачали до те мере да су постали неиздрживи и он је одлучио да прошета до најближе здравствене установе, како би му се пружила помоћ. Није смео да ово исприча пред полицајцима и судијом да нико не би помислио да се он плаши брижних и пажљивих људи оличених у председнику републике и владе или да га, не дај боже, прогласе непријатељем режима који је увео тако пажљиве мере, а он незахвалник сад качи завесе и на мало вриске и претњи са тв екрана се повређује и још крши полицијски час, јер њега боли врат, док целу државу оличену у представницима власти боли брига за све грађане Србије, много више него што грађани брину сами и они у тој великој забринутости треба да се баве њиме у тако деликатном тренутку.
У поновљеном поступку потребно је извршити медицинско вештачење здравственог стања окривљеног, па након прибављања тог мишљења донети одлуку, ако до тада Уредба не буде стављена ван снаге одлуком Уставног суда.
Аутор: адвокат Бошко Вукчевић
+ Тренутно нема коментара
Додајте ваш