PUT ŽRTVE NASILjA U PORODICI
Na početku ovog teksta, pre svega je važno istaći da su Porodičnim zakonom dati osnovni pojmovi prema kojima nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.
Zakon dalje propisuje najčešće pojavne oblike, pa se nasiljem u porodici smatra naročito nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima i vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda koji je izražen u dosadašnjim presudama, sud treba da pokaže „nultu“ toleranciju na nasilje, odnosno da svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog i društveno prihvatljivog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice kvalifikuje kao nasilje u porodici.
U ovom tekstu želim da se pozabavim putem koji prolazi žrtva nasilja, ako se obrati institucijama koje su pozvane i dužne da se ovim problemom pozabave.
Naime, žrtva može da se obrati krivičnom sudu, odnosno tužilaštvu kojem će podneti krivičnu prijavu protiv učinioca krivičnog dela nasilja, ali se ovo sredstvo pokazuje kao prilično nedelotvorno, osim u slučajevima teškog fizičkog nasilja. Naime, proći će nedelje, a ponekad i meseci dok tužilaštvo istu prijavu ne razmotri. Za to vreme, obzirom da žrtva i nasilnik najčešće žive u zajedničkom domaćinstvu, moguće je da nasilje nakon podnete prijave još više eskalira.
Ukoliko se žrtva obrati Centru za socijalni rad, iako je ova institucija ovlašćena da podnese tužbu sudu radi zaštite od nasilja u porodici, u najvećem broju slučajeva oni će žrtvu samo uputiti na potrebu da sama podnese tužbu.
Nakon formiranja porodičnih veća parničnih sudova (2010.), može se reći da sudije koje sude u predmetima nasilja u porodici, uglavnom dobro poznaju ovu materiju i imaju dovoljno iskustva da prepoznaju pravi slučaj nasilja.
Naime, institut nasilja u porodici se vrlo često zloupotrebljava, ali o toj temi nekom drugom prilikom.
Međutim, ono što kao advokat koji se pretežno bavi porodičnim pravom mogu da zamerim sudovima, jeste to što po inerciji svoje presude iz ove oblasti zasnivaju na nalazu i mišljenju organa starateljstva (Centar za socijalni rad). Ova ustanova sa druge strane svoje mišljenje zasniva isključivo na razgovoru koji obavlja sa strankama u postupku.
Brojni drugi dokazi na osnovu kojih bi sud sa sigurnošću mogao da zaključi da li je do nasilja zaista i došlo, kao što su saslušanje svedoka, saslušanje druge vrste sudskih veštaka, lekara, psihologa, saslušanje policijskih radnika koji su intervenisali i sl., uglavnom se pred porodičnim sudom ne izvode, dok se na mišljenje centara za socijalni rad čeka i po nekoliko meseci.
Istražno načelo koje je propisano za ovu vrstu postupka, a po kojem sud nije vezan predlozima stranaka prilikom izvođenja dokaza, po mom mišljenju u našoj sudskoj praksi se ne primenjuje u dovoljnoj meri.
Žrtva je za sve to vreme ostavljena na milost i nemilost nasilniku te je često i iz tog razloga prinuđena na povlačenje tužbe.
Kada je u pitanju stručnost timova u centrima za socijalni rad, iz velikog broja nalaza i mišljenja koje sam imala prilike da vidim, ne proizilazi potrebno znanje da su mere zaštite od nasilja u porodici pre svega propisane kao preventivne. One ne treba da predstavljaju kaznu za učinioca nasilja, već je njihovo dejstvo prvenstveno preventivno, jer iste treba da opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo.
Put žrtve nasilja u porodici na prethodno opisani način vodi kroz mukotrpne staze na kojima je neretko i sama žrtva izložena dodatnom stresu, a neretko i osveti od strane nasilnika, usled sporosti rada nadležnih institucija.
Takođe, uglavnom se govori o fizičkom nasilju, a gubi se iz vida da su izuzetno česti slučajevi psihičkog nasilja koje se vrši upravo između članova porodice. Psihičko nasilje je kako smo rekli u uvodu zabranjeno, a ukoliko se isto trpi ili nedovoljno procesuira i ono će na kraju rezultirati fizičkim nasiljem. Psihičko nasilje u mojoj praksi češće viđam u vidu zloupotrebe ovog instituta, jer je ono pravo vrlo teško dokazati pred sudom.
Upravo ovih dana smo svedoci kampanje koju sprovode državne institucije vezano za porast nasilja u porodici. Međutim, svedoci smo sa druge strane da se upravo nasilni ton komunikacije propagira putem rekla bih skandaloznih televizijskih formata koji se gotovo neprekidno emituju preko nacionalnih frekvencija, a da institucije ništa ne preduzimaju u tom pogledu.
Vrlo je važno napomenti na kraju da je žrtvi nasilja u porodici stručna pomoć od strane advokata neophodna. Ovo stoga što će se sama žrtva, što zbog svog subjektivnog stanja straha u kojem se nalazi, što zbog znanja koje je potrebno posedovati iz ove oblasti, vrlo teško bez stručne pomoći sama izboriti.
Ovde dolazimo do materijalnog momenta.
Naime, država mnogo kasni sa donošenjem regulative o besplatnoj pravnoj pomoći koja je Ustavom zagarantovana u situaciji kada građanin nema dovoljno sredstava da sebi priušti stručnu pravnu pomoć. Ovu pomoć dakako, zbog svoje stručnosti i nezavisnosti može pružiti samo advokat, kako je to Ustavom i propisano.
Autor: Mirjana Milić Drvenica, advokat u Beogradu
Poštovani kolega Mirko,
potpuno ste u pravu u svemu što ste rekli i drago mi je da se javio advokat koji poznaje i materijalno pravo i praksu.
Ja bih rekla da postoji donekle pismeniji sloj građanstva koji iščitava zakone preko interneta, a među kojima jesu vrlo često žene koje institut nasilja u porodici, kako je on propisan Porodičnim zakonom, vrlo često zloupotrebljavaju podnošenjem lažnih prijava. Ovo je naravno zadatak suda da prepozna ali zaista mi smeta inercija po kojoj sudovi u 90% slučajeva presude zasnivaju na mišljenju organa starateljstva. Ovo stoga što se ne uveravam mnogo često u njihovu stručnost, niti poznavanju njihove obaveze da prvenstveno vode računa o najboljem interesu maloletnog deteta.
Kada je u pitanju psihičko nasilje koje žene vrše nad muškarcima, ja bih rekla da je načešći vid zabranjivanjem da očevi održavaju lični kontakt sa maloletnom decom nakon razvoda braka, a to se kao nasilje u praksi uopšte ne prepoznaje.
U svakom slučaju u ovaj problem kao što ste rekli, mora da se uključi celo društvo.
Kolegijalni i srdačan pozdrav.
Molim Vas za POMOĆ kao otac koji trpi NAJŽEšĆI VID NASILJA OD BIVŠE SUPRUGE zadnjih već pet(5) godina, nevin sam optužen za pedofiliju, nevin bio pritvoren 300(trista) dana, dokazano pravosnažno na Višem sudu u BG da sam lažno optužen, u presudi nema reči laž majke, već vođenje sopstvenim interesima, optužen da sam nasilan prema deci, oslobođen sudskom odlukom, majka NEDA KONTAKT SA DECOM, VRŠI PRITISAK NA DECU BEŽITE OD OCA ON JE PEDOFIL, radnici Centra i svi u Mladenovcu merodavni znaju i usmeno i pismeno navode majka opstruira vidjanje oca sa decom preko nagovora dece, bivam napadnut fizički od majke pred izvršiteljem i rad. Centra fizički mi nanosi ozlede, ALI DECU NE VIDJAM NITI IH DOBIJAM VEĆ ŠEST(6) MESECI, direktorka Centra i JAvni tužilac deluju pasivno … (da ne navodim dalje, ko zna razumeće …) Već pet meseci ne kreće Krivična za ne poštovanje sudske odluke KZ čl.336b dokle ne znam. Molim i vapim za pomoć.
Pavlović Vojislav otac dvoje desetogodišnje dece, Mladenovac
Koleginice Milić,
Vaš tekst detaljno opisuje Tantalove muke kroz koje prolaze oštećeni. Nesporna je činjenica da tužilaštva ne prepoznaju psihičko nasilje kao radnju krivičnog dela nasilja u porodici. Međutim, veliki problem u prepoznavanju stepena i vrste psihičkog nasilja zavisi pre svega od osobe do osobe. Meni lično, nešto što bi potencijalni oštećeni tvrdio da je vid psihičkog nasilja, možda ne bi izgledao tako. Isto je i u obrnutom smeru. Ti različiti stepeni tolerancije, da ih tako nazovem, dovode ponekad do katastrofalnih posledica. No i pored toga, postoje i velike zloupotrebe ovog krivičnog dela. Naročito od pripadnica nežnijeg pola. Isto tako, treba se zapitati i šta su uzroci samog nasilja u porodici i koliki je doprinos same „žrtve“ u celom tom procesu. Centri za socijalni rad su „stručne“ ustanove koje bi trebale da utiču na uzrok, a ne da rešavaju posledicu i tu je Vaša konstatacija da isti ne rade svoj posao. Iz moje prakse ima gomila primera gde CSR nisu odradili svoj posao na način kako je to trebalo da bude urađeno. Slažem se i sa Vašom konstatacijom da sudovi uglavnom prihvataju mišljenja CSR. Ali postoje slučajevi i kada ih ne prihvataju i kada donose zaista dobre i kvalitetne odluke i probleme nasilja u porodici rešavaju u korenu. Slažem se i sa time da je kampanja suviše invezivna i da ista može dovesti do kontra efekata.
U tim kampanjama treba pomenuti i nasilje žena nad muškarcima. Ma koliko to ludo zvučalo, ali takvog nasilja ima i ono je pretežno psihičkog, a ne fizičkog karaktera.
Međutim, smatram da je problem nasilja u porodici suviše veliki problem da bi se isti mogao rešiti samo kroz jedan zakon, već mora celokupan sistem da se menja.