NASILjE U PORODICI DRUGI UGAO
Prošlih godina, a ove godine posebno moja kancelarija je ovlašćena za zastupanje više klijenata protiv kojih su pokrenuti parnični ili krivični postupci sa ciljem zaštite od nasilja u porodici.
Prijave za nasilje se kreću od psihičkog nasilja, tipa pretnji, otežavanja obavljanja poslova, oduzimanje finansijskih sredstava, zatim fizičkog nasilja u raznim oblicima, pa do prijava za seksualno zlostavljanje dece.
Pre svega moram reći da su klijenti uglavnom očevi koji se bore za svoju decu, a koje dosta dobro razumem, pošto imam dete iz prvog braka i znam kroz šta sam prošao da bih ostao u kontaktu.
Ne želim da negiram da nasilja zaista ima, ali moram da se osvrnem da su ovi institutu zaštite od nasilja u porodici u poslednje vreme postali glavni „mač“ za obračun sa supružnikom koji ne želi da popusti i pokušava svoje pravo da ostvari putem suda.
Prva zakonitost koja se pojavljuje u ovim situacijama je da do prijave nasilja dolazi u momentu kada druga strana, u ovim slučajevima, supruga, shvati da Sud posmatra roditelje na isti način i razmatra neutralno razloge koje i jedna i druga strana ističu da bi ostvarili starateljstvo nad detetom.
Momenat kada ovo supruga shvati je najčešći trenutak kada dolazi do odluke za prijavu za zaštitu od nasilja u porodici.
Parnica dugo traje, neizvesna je i po savetu ko zna koga, žena počinje pripreme za prijavu nasilja u porodici.
Poziva bez razloga policiju, odlazi u Centar za socijalni rad, kako bi se evidentiralo što više događaja koji bi mogli ukazati da ista ima probleme.
Nakon ovoga, zvanično se podnosi prijava Centru za socijalni rad, pa po njihovom uputu i policiji, a tada stižemo i do tužilaštva.
Prijave se uglavnom odnose na loše odnose, kombinovane raznim fizičkim i psihičkim pritiscima koji traju više godina, ali eto baš sada je rešila da ovu situaciju preseče i prijavi nadležnom organu supruga koji maltretira nju ili dete ili oboje.
Tada na scenu stupa nekad bez naloga suda ili tužilaštva, a češće po zahtevu ovih institucija, Centar za socijalni rad, koji se redovno stavlja na stranu onog ko prijavljuje nasilje.
Procenu da li ima ili nema nasilja vrši na osnovu izjave osobe koja prijavljuje nasilje, a čiju izjavu ne provera ni na jedan način, često ni ne obavi razgovor sa drugom stranom, nakon čega daje mišljenje koje je uvek negativno po navodnog nasilnika.
Kada suprug počne da prigovara ovakvom načinu rada, protivi se ispitivanju bez audio i video snimanja, bez prisustva punomoćnika i prigovara na zaključke centra, sam je sebi „iskopao grob“.
Ovi prigovori ili prijave drugim organima protiv Centra se vraćaju kroz sve negativnija mišljenja Centra, koji svoj otpor ka konstataciji da nisu uradili posao kako treba usmeravaju ka podnosicu predstavke ili prijave, čime mu još više otežavaju položaj u krivičnom ili parničnom postupku.
Još ako je otac malo pismeniji, vispreniji, spreman da se informiše i sve to pretoči na papir i dostavi Centru, kao i organima koji kontrolišu rad Centra, a koji uglavnom utvrde nepravilnosti u radu, tada je podnosilac predstavke jedina meta centra, koji sada koristi sukob jedne i druge strane, da se revanšira onom ko ne priznaje njihov rad.
I sami roditelji, kao i sam Centar i ostale karike u zaštiti od nasilja u porodici zaboravljaju prvu i osnovnu pretpostavku ovakvih postupaka, a to je zaštita interesa deteta, dete po pravilu ostaje bez jednog roditelja, bar jedan period po privremenoj meri, prepušteno ostrašćenoj strani da ga truje protiv oca ili majke, dok svi učesnici to nemo posmatraju.
Ovih nekoliko redova je samo iskra kojom želim da ukažem da će veoma brzo morati da se menjaju načini utvrđivanja i dokazivanja postojanja odnosa u kojima postoji neka vrsta porodičnog nasilja, kako bi se izbegle zloupotrebe kojih svaki dan ima sve više i kako bi se deci u ovakvim nesređenim odnosima zaista pružila zaštita.
Autor: Boško Arsenijević advokat u Novom Sadu
tri godine pakla po centru za socijalni rad i po sudu… epilog: otudjeno dete sa psihickim i fizickim problemima… odgovornost ne postoji.
Sve je tačno uz jedan dodatak: izgleda da se i pritužba oca na rad advokata ne obrađuje ozbiljno isto kao i pritužba na rad socijalnih radnika. Napisali ste „Parnica dugo traje, neizvesna je i po savetu ko zna koga, žena počinje pripreme za prijavu nasilja u porodici.“ Ovo „po savetu ko zna koga“ tačno se zna na koga se odnosi: u najvećoj meri po savetu LOŠEG, OHOLOG i GRAMZIVOG advokata kakvih svakako da ima među vama. Žena jednostavno postane žrtva advokata koji u „parnicama koje dugo traju“ vide priliku za odličnu zaradu. Prema tome, lepo ste napisali ali namerno ste izostavili jedan od dva najveća uzroka onoga što se opisali. U pitanju je ogromni novac i svi zarađuju osim muža i žene. Žena podmićuje socijalne radnike da rade kako ste opisali, plaća advokata koji joj savetuje da mužu „tovari“ sve i svašta, muž mora i on da plaća advokata da bi se odbranio, socijalni radnici traže veće mito da bi napali odbrane muža, ženin advokat „tovari“ još više i to sve ode u nebesa! A najčešće nikakvog nasilja nije ni bilo. Prema tome, još jednom, lepo ste napisali ali ste samo zamazali oči ljudima time što ste im sa advokata pažnju skrenuli na socijalne radnike. A oni će odgovoriti da su „krivi“ advokati i tako u krug a zarada raste, Vi pišete blog i to je to. A deca? Koja deca, niko od vas ne pita za decu, niko od vas i niko od socijalnih radnika.
Poštovani, izneo sam svoje viđenje i dileme sa kojima se srećem bez namere da bilo koga štitim u ovoj situaciji. Svakako da svaka strana pokušava da uspe u sporu na razne načine, advokati usmeravaju i pružaju pravnu pomoć strankama i svakako da smo u mogućnosti da uradimo i dobro i loše. Ali, očigledno da niste shvatili osnovno pitanje koje sam pokrenuo u tekstu, a to je upravo uspostavljanje mehanizma koji bi onemogućio zloupotrebe u ovim postupcima, bez obzira ko pokušava da ih sprovede, prvenstveno zbog zaštite dece, koja po pravilu najviše stradaju.
Mehanizam leži u poštovanju zakona koji mora podjednako da važi za sve. U svim oblastima, pa tako i u bračnom sporu. Ako zakon kaže istražno načelo, onda istražno načelo. A ne slepo prepisivanje izveštaja organa starateljstva.
Upravo tako. Zakon o opšem upravnom postupku na osnovnu kojeg rade socijalni radnici, između ostalih ima tri načela: istine, saslušanja stranke, ocene dokaza. U ogromnoj većini slučajeva ova načela su kompromitovana iz raznih razloga, nestručnosti, korupcije, primanja mita, veza i vezica… Socijalni radnici sačinjavaju izveštaje nepridržavajući se ovih i drugih načela i zakona, Sudovi nemaju razloga da ne veruju izveštajima i Sudovi donose odluke, rešenja i presude na osnovu ovakvih izveštaja. Sudije jednostavno ne interesuje da li su izveštaji istiniti ili ne. Ukoliko oštećeni u samom početku ne „preseče“ laži i neistine socijalnih radnika, kasnije je veoma teško promeniti presudu Suda. Tako da treba raditi na dva „mehanizma“: sprečavanju socijalnih radnika u vršenju zločina i kriminala i skretanju pažnje Sudovima da izveštaji socijalnih radenika možda nisu istiniti. Sudovi uopšte ne utvrđuju istinu već prihvataju izveštaje centara kao 100% istinite i tu je glavni problem. Izveštaji govore jedno, dokazi potpuno drugo ali Sudovi prihvataju izveštaje kao istinite!?
Pa problem i jeste upravo u tome što „mehanizmi“ postoje ali se prvenstveno socijalni radnici ne pridržavaju mehanizama! Postoje zakoni, Zakon o socijalnoj zaštiti, Porodični zakon, Zakon o opštem upravnom postupku, Pravilnik o radu socijalnih radnika… Vi kao advokat to znate mnogo bolje od mene. Svi zakoni jasno određuju postupanje i rad socijalnih radnika koji te zakone ne poštuju i nikome ništa. Primera imate bezbroj. Hoćete da Vam iznesem svoje? Garantujem Vam da svako ko je imao posla sa socijalnim radnicima može da iznese primere kršenja zakona, ali apsolutno svako. I to ne samo primere, nego i dokaze. I o čemu se tu radi? O kriminalu, korupciji i zločinu prema roditeljima i deci. To je gospodine zločin. Da socijalni radnici određuju nečiji život i sudbinu a najčešće ga uništavaju zarad svojih ličnih, finansijskih interesa. U celu priču se uključuju „loši“ advokati koji „dolivaju ulje na vatru“. Roditelji, oštećeni, jednostavno nemaju snage i novca da se onda bore i protiv socijalnih radnika i advokata već se predaju. Na primer, imate oca, muškarca koji je lažno optužen za nasilje u porodici, socijalni radnici su podmićeni od strane žene, ženin advokat „doliva ulje na vatru“ novim lažima, sud po difoltu prihvata mišljenje centra jer nema razloga da ne prihvati i onda imate muškarca kome je ni zbog čega učinjena nebeska nepravda. I taj muškarac sad pored borbe za svoju decu, odnosno pored borbe za „zdrav“ razvod treba da se bori i protiv socijalnih radnika, advokata, suda, tužilaštva, države… Treba da se bori ali to nije baš lako. Mehanizmi postoje i odlični su ali je do pokretanja mehanizama dug i težak put. Ja sam lično, pokrenuo mehanizme pa ćemo videti. Koristim svaku zakonsku mogućnost, podneo sam krivične prijave protiv socijalnih radnika, supruge, njenog advokata i predlažem svakome da to učini ako ima osnova. To je jedini način da se spreče zloupotrebe i to treba učiniti odmah, na prvi slučaj zloupotreba i sumlji, ne treba čekati ni sekundu. Muškarci dobiju krivičnu prijavu prepunu laži i onda se ukopaju kao kipovi, čekaju… Ne! Odmah, ako ima osnova da je krivična prijava lažna, odmah protiv prijavu za lažno prijavljivanje. Ako su socijalni radnici učinili napravdu ili nešto protivzakonito, odmah krivična prijava, postoje različite osnove. Ništa ne treba opraštati i ne treba čekati. Hvala.
bravo, kao da ste opisali moj slučaj..ovaj članak bi trebalo da se nađe u nekim novinama pod hitno!!
Više puta sam pisala na ovu temu, a rešenje leži i u sada važećem Porodičnom zakonu, samo je potrebno da sudovi počnu sa njegovom primenom. Naime, površnost, a vrlo često i zlonamernost timova u Centrima za socijalni rad je upravo ovakva kakvu je advokat Boško Arsenijević opisao. Međutim, ono što nije jasno je iz kojih razloga sudovi ne postupaju po zakonu u smislu njihove obaveze povodom istražnog načela koje je u ovoj vrsti postupka propisano. Naime, izveštaj organa starateljstva je samo jedan od dokaza na kojem sud treba da zasnuje presudu u porodičnom sporu.
Iz kojih razloga sudovi ne izvode druge dokaze ?
Zakonski pojmovi predstavljaju pravne standarde, a samu sadržinu treba da popuni SUD svojom ocenom vrednosti i to koristeći objektivna merila i uzimajući u obzir sve specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ovom metodom sud treba da oceni da li je konkretno ponašanje takvo da se može smatrati drskim, bezobzirnim i zlonamernim, jer u porodičnom sporu sudi SUD, a ne organ starateljstva. U praksi, sud će slepo prepisati nalaz i mišljenje Centra za socijalni rad, bez ikakvog upuštanja u ovo što je sudijski posao. Posle višegodišnje prakse mogu da potvrdim, sudije u bračnom sporu samo administriraju.