Прошлих година, а ове године посебно моја канцеларија је овлашћена за заступање више клијената против којих су покренути парнични или кривични поступци са циљем заштите од насиља у породици.

Пријаве за насиље се крећу од психичког насиља,  типа претњи, отежавања обављања послова, одузимање финансијских средстава,  затим физичког насиља у разним облицима, па до пријава за сексуално злостављање деце.

Пре свега морам рећи да су клијенти углавном очеви који се боре за своју децу, а које доста добро разумем, пошто имам дете из првог брака и знам кроз шта сам прошао да бих остао у контакту.

Не желим да негирам да насиља заиста има, али морам да се осврнем да су ови институту заштите од насиља у породици у последње време постали главни „мач“ за обрачун са супружником који не жели да попусти и покушава своје право да оствари путем суда.

Прва законитост која се појављује у овим  ситуацијама је да до пријаве насиља долази у моменту када друга страна, у овим случајевима, супруга, схвати да Суд посматра родитеље на исти начин и разматра неутрално разлоге које и једна и друга страна истичу да би остварили старатељство над дететом.

Моменат када ово супруга схвати је најчешћи тренутак када долази до одлуке за пријаву за заштиту од насиља у породици.

Парница дуго траје, неизвесна је и по савету ко зна кога, жена почиње припреме за пријаву насиља у породици.

Позива без разлога полицију, одлази у Центар за социјални рад, како би се евидентирало што више догађаја који би могли указати да иста има проблеме.

Након овога, званично се подноси пријава Центру за социјални рад, па по њиховом упуту и полицији, а тада стижемо и до тужилаштва.

Пријаве се углавном односе на лоше односе, комбиноване разним физичким и психичким притисцима који трају више година, али ето баш сада је решила да ову ситуацију пресече и пријави надлежном органу супруга који  малтретира њу или дете или обоје.

Тада на сцену ступа некад без налога суда или тужилаштва, а чешће по захтеву ових институција,  Центар за социјални рад, који се редовно ставља на страну оног ко пријављује насиље.

Процену да ли има или нема насиља врши на основу изјаве особе која пријављује насиље, а чију изјаву не провера ни на један начин, често ни не обави разговор са другом страном, након чега даје мишљење које је увек негативно по наводног насилника.

Када супруг почне да приговара оваквом начину рада, противи се испитивању без аудио и видео снимања, без присуства пуномоћника и приговара на закључке центра, сам је себи „ископао гроб“.

Ови приговори или пријаве другим органима против Центра се враћају кроз све негативнија мишљења Центра, који свој отпор ка констатацији да нису урадили посао како треба усмеравају ка подносицу представке или пријаве, чиме му још више отежавају положај у кривичном или парничном поступку.

Још ако је отац мало писменији, виспренији, спреман да се информише и све то преточи на папир и достави Центру, као и органима који контролишу рад Центра, а који углавном  утврде неправилности у раду,  тада је подносилац представке једина мета центра, који сада користи сукоб једне и друге стране, да се реваншира оном ко не признаје њихов рад.

И сами родитељи, као и сам Центар и остале карике у заштити од насиља у породици заборављају прву и основну претпоставку оваквих поступака, а то је заштита интереса детета, дете по правилу остаје без једног родитеља, бар један период по привременој мери, препуштено острашћеној страни да га трује против оца или мајке, док сви учесници то немо посматрају.

Ових неколико редова је само искра којом желим да укажем да ће веома брзо морати да се мењају начини утврђивања и доказивања постојања односа у којима постоји нека врста породичног насиља, како би се избегле злоупотребе којих сваки дан има све више и како би се деци у оваквим несређеним односима заиста пружила заштита.

Аутор: Бошко Арсенијевић адвокат у Новом Саду