Provokativan naslov koji se odnosi na samo jedan od mnogih promašaja u poslednjem Zakoniku o krivičnom postupku, koji je po meni jedan od trenutno nerešivih problema odbrane u krivičnim postupcima.

Pokušaću da objasnim jednu krivično pravnu situaciju sa kojom se sve češće srećem zahvaljujući primeni odredaba Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na sporazum o priznanju krivičnog dela i odredaba koje se odnose na upoznavanje sa sadržinom spisa čitanjem istih, bez mogućnosti da se davaoci tih iskaza ispitaju ili saslušaju na glavnom pretresu,kako bi se njihovi iskazi proverili.

U praksi to izgleda ovako:
Jedan saokrivljeni zaključuje Sporazum o priznanju kriv. dela, gde tereti drugog saokrivljenog.
 Drugi saokrivljeni po odredbama ZKP ima pravo da prikuplja i predlaže izvođenje dokaza, između ostalog i da ispituje svedoke, odnosno postavlja pitanja saokrivljenima.
 Međutim, kako je u odnosu na prvog saokrivljenog krivični postupak završen, pravnosnažno okončan, Sud se drži odredbe čl. 406. st. 1. t. 5. ZKP, gde iskaz iz ovog, sada okončanog predmeta u odnosu na okrivljenog koji je zaključio Sporazum, Sud čita na glavnom pretresu koji se vodi protiv drugog saokrivljenog. 
I sada dolazimo do ključnog pitanja koje se odnosi na pravo na odbranu i prava koja proističu iz ovoga prava.
Vrhovni kasacioni sud je na stanovištu da jedna osoba ne može imati i svojstvo svedoka i svojstvo okrivljenog, pa samim tim odbrana nema mogućnost da nakon što je postupak okončan, ispita u svojstvu svedoka saokrivljenog koji je zaključio Sporazum , ali nema mogućnost ni da ga ispita kao saokrivljenog, pošto je postupak u odnosu na njega okončan.

Kao što je poznato, odbrani jednog okrivljenog se u istrazi ne dozvoljava da prisustvuje saslušanju drugog saokrivljenog, tako da ni u ovoj fazi postupka ne postoji mogućnost da se utiče na iskaz saokrivljenog kroz proveru istog.

 Pravna praznina, namerna ili ne namerna, dovodi odbranu u neravnopravan položaj, a Sudu dozvoljava da „linijom manjeg otpora“ dođe do odluke koju će potvrditi neki viši sud.

Ovakva odredba omogućuje tužilaštvima da vrlo lako nakon priznanja jednog saokrivljenog dođu i do osuđujuće presude u odnosu na saokrivljene, i ako bi Sporazum, kao neka vrsta ugovora između tužilaštva i okrivljenog morao da se odnosi isključivo na ove dve strane, a ne i na treću.

Međutim, Sud prihvata da se u kriv. postupku protiv okrivljenog koji ne želi Sporazum, koristi kako iskaz iz istrage, tako i presuda na osnovu sporazuma o priznanju kriv. dela, a odbrana može samo da posmatra kako pored nje „prolaze vozovi“, bez mogućnosti bilo kakvog uticaja na odluku Suda.

Sudovima je omogućeno da skraćenim putem dođu do „zakonite odluke“ u krivičnom postupku, ne uzimajući u obzir odredbe koje se odnose na načelo neposrednosti izvođenja dokaza, načelo kontradiktornosti vođenja krivičnog postupka, a što vodi povredi prava na odbranu okrivljenog, koje se ogleda u povredi konkretnih odredbi predviđenih u čl. 15. st. 3. ZKP, čl. 68. st. 1. t. 9. ZKP i čl. 389. st. 1. t. 3. ZKP.

Ovakav stav je nejasan, obzirom da u praksi imamo veliki broj predmeta gde su saizvršioci maloletno i punoletno lice, gde se vode odvojeni postupci i često se jedan postupak pravnosnažno okonča, a u drugom postupku se saizvršilac pojavljuje kao svedok.

Ovakva zabrana da se kroz ispitivanje svedoka ili saslušanje saokrivljenog proveri njegov iskaz proizvodi neizrecive posledice po odbranu, a pre svega kroz donete osuđujuće presude, posebno što je svima jasno da se sporazum o priznanju krivičnog dela upravo i zaključuje da bi okrivljeni ishodovao povoljniju presudu, dok je saokrivljeni u drugom planu, praktično kažnjen što i on nije pristao na sporazum. 
 
Ovaj problem je uočen od strane komisije za praćenje primene i sprovođenja novog Zakonika o krivičnom postupku koja u svom izveštaju o radu za period od 04.11.2013. do 31.01.2014. godine sa zaključcima ukazuje da problem postoji, da preovlađuje mišljenje da jedno lice ne može imati dva svojstva u vezi istog krivično pravnog događaja, međutim povodom ovakve situacije su mišljenja među sudijama Apelacionog suda u Beogradu različita, što je komisija i konstatovala kao problem zakonske neusaglašenosti.
U svakom slučaju, vreme prolazi, ljudi bivaju osuđeni bez da su imali mogućnost da se brane i odbrane.

Pokušavajući da dođem do rešenja podneo sam i Zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu, ali sam dobio rešenje kojim se zahtev odbacuje kao nedozvoljen, obzirom da ograničenje prava na odbranu ne spada u razloge zbog čega se može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

U ovom zakonskom haosu u kome smo se našli, ovo je samo jedna crtica, ali koja ugrožava jedno od najvažnijih prava civilizovanog društva.
 Najviše me plaši što se ove odredbe miksaju i prepisuju iz zakonskih rešenja tzv. „demokratskog zapada“ koji proklamuje između ostalih i pravo na odbranu, a potom na perfidan način ovo pravo uskraćuju.

Autor: Advokat Boško Arsenijević, Novi Sad