Провокативан наслов који се односи на само један од многих промашаја у последњем Законику о кривичном поступку, који је по мени један од тренутно нерешивих проблема одбране у кривичним поступцима.

Покушаћу да објасним једну кривично правну ситуацију са којом се све чешће срећем захваљујући примени одредаба Законика о кривичном поступку које се односе на споразум о признању кривичног дела и одредаба које се односе на упознавање са садржином списа читањем истих, без могућности да се даваоци тих исказа испитају или саслушају на главном претресу,како би се њихови искази проверили.

У пракси то изгледа овако:
Један саокривљени закључује Споразум о признању крив. дела, где терети другог саокривљеног.
 Други саокривљени по одредбама ЗКП има право да прикупља и предлаже извођење доказа, између осталог и да испитује сведоке, односно поставља питања саокривљенима.
 Међутим, како је у односу на првог саокривљеног кривични поступак завршен, правноснажно окончан, Суд се држи одредбе чл. 406. ст. 1. т. 5. ЗКП, где исказ из овог, сада окончаног предмета у односу на окривљеног који је закључио Споразум, Суд чита на главном претресу који се води против другог саокривљеног. 
И сада долазимо до кључног питања које се односи на право на одбрану и права која проистичу из овога права.
Врховни касациони суд је на становишту да једна особа не може имати и својство сведока и својство окривљеног, па самим тим одбрана нема могућност да након што је поступак окончан, испита у својству сведока саокривљеног који је закључио Споразум , али нема могућност ни да га испита као саокривљеног, пошто је поступак у односу на њега окончан.

Као што је познато, одбрани једног окривљеног се у истрази не дозвољава да присуствује саслушању другог саокривљеног, тако да ни у овој фази поступка не постоји могућност да се утиче на исказ саокривљеног кроз проверу истог.

 Правна празнина, намерна или не намерна, доводи одбрану у неравноправан положај, а Суду дозвољава да „линијом мањег отпора“ дође до одлуке коју ће потврдити неки виши суд.

Оваква одредба омогућује тужилаштвима да врло лако након признања једног саокривљеног дођу и до осуђујуће пресуде у односу на саокривљене, и ако би Споразум, као нека врста уговора између тужилаштва и окривљеног морао да се односи искључиво на ове две стране, а не и на трећу.

Међутим, Суд прихвата да се у крив. поступку против окривљеног који не жели Споразум, користи како исказ из истраге, тако и пресуда на основу споразума о признању крив. дела, а одбрана може само да посматра како поред ње „пролазе возови“, без могућности било каквог утицаја на одлуку Суда.

Судовима је омогућено да скраћеним путем дођу до „законите одлуке“ у кривичном поступку, не узимајући у обзир одредбе које се односе на начело непосредности извођења доказа, начело контрадикторности вођења кривичног поступка, а што води повреди права на одбрану окривљеног, које се огледа у повреди конкретних одредби предвиђених у чл. 15. ст. 3. ЗКП, чл. 68. ст. 1. т. 9. ЗКП и чл. 389. ст. 1. т. 3. ЗКП.

Овакав став је нејасан, обзиром да у пракси имамо велики број предмета где су саизвршиоци малолетно и пунолетно лице, где се воде одвојени поступци и често се један поступак правноснажно оконча, а у другом поступку се саизвршилац појављује као сведок.

Оваква забрана да се кроз испитивање сведока или саслушање саокривљеног провери његов исказ производи неизрециве последице по одбрану, а пре свега кроз донете осуђујуће пресуде, посебно што је свима јасно да се споразум о признању кривичног дела управо и закључује да би окривљени исходовао повољнију пресуду, док је саокривљени у другом плану, практично кажњен што и он није пристао на споразум. 
 
Овај проблем је уочен од стране комисије за праћење примене и спровођења новог Законика о кривичном поступку која у свом извештају о раду за период од 04.11.2013. до 31.01.2014. године са закључцима указује да проблем постоји, да преовлађује мишљење да једно лице не може имати два својства у вези истог кривично правног догађаја, међутим поводом овакве ситуације су мишљења међу судијама Апелационог суда у Београду различита, што је комисија и констатовала као проблем законске неусаглашености.
У сваком случају, време пролази, људи бивају осуђени без да су имали могућност да се бране и одбране.

Покушавајући да дођем до решења поднео сам и Захтев за заштиту законитости Врховном касационом суду, али сам добио решење којим се захтев одбацује као недозвољен, обзиром да ограничење права на одбрану не спада у разлоге због чега се може поднети захтев за заштиту законитости.

У овом законском хаосу у коме смо се нашли, ово је само једна цртица, али која угрожава једно од најважнијих права цивилизованог друштва.
 Највише ме плаши што се ове одредбе миксају и преписују из законских решења тзв. „демократског запада“ који прокламује између осталих и право на одбрану, а потом на перфидан начин ово право ускраћују.

Аутор: Адвокат Бошко Арсенијевић, Нови Сад