Rezime:

Stara poslovica kaže “Rad je stvorio čoveka” ističući time da je rad osnovni uslov čovekovog postojanja i rezultat svesnog čovekovog delovanja. Rad je predstavljao osnov za razvoj čovečanstva. Ako se uzme u obzir da celokupno čovečanstvo počiva na čovekovom radu, onda se jasno nameće zaključak da je radni odnos, odnos u koji čovek dolazi u vezi sa radom, najvažnija institucija radnog prava. S druge strane, radni odnos predstavlja međusobnu interakciju između ljudi, koji dalje može dovesti do neželjenih ponašanja, koja se danas podvode pod pojam zlostavljanje na radu. Savremena građanska društva nastoje da zlostavljanje na radu i u vezi sa radom sankcionišu, kako građanskim tako i krivičnim sankcijama, štiteći na taj način najvažniju instituciju radnog prava – radni odnos i čoveka, kao glavnog aktera radnog odnosa.

Cilj ovog rada jeste da ukaže na osnovne probleme zlostavljanja na radu, sa posebnim osvrtom na seksualno uznemiravanje na radu ili u vezi sa radom, i krivičnog dela polno uznemiravanje, koje je novim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije uvedeno u naš pravni sistem, kao i da ukaže na potencijalne dokazne probleme u razgraničenju zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom i krivičnog dela polno uznemiravanje. Naime, i poslodavac i zaposleni dužni su da poštuju dostojanstvo jedni drugih, da se međusobno uvažavaju, cene osnovna ljudska prava i da nastoje da poštuju pravila ponašanja u vezi s prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu.

Ključne reči: Zlostavljanje, seksualno uznemiravanje, polno uznemiravanje, krivično delo, rad.

1.UVODNA RAZMATRANjA

“Rad je stvorio čoveka” kaže stara narodna poslovica, ali rad nije individualna kategorija, nego čovek prilikom obavljanja rada dolazi u interakciju sa drugim ljudima („timski rad“). Tek u kapitalizmu tj. pojavom najamnog radnika, slobodnog radnika koji raspolaže samo radnom snagom, koju kako Karl Marks kaže „Kapitalist izgleda kupuje… Oni mu svoj rad prodaju za novac, ali to samo tako izgleda. Što oni kapitalistu u stvari prodaju – to je njihova radna snaga.“ (K. Marks, Najamni rad i kapital, Centar za libertetske studije, Beograd, 2009, str. 7.) pojavila se potreba za pravnim uređenjem proizvodnih odnosa putem posebnih propisa.

Pod radnim odnosom smatra se odnos po osnovu rada koji se zasniva ugovorom o radu između radnika, sa jedne strane, i poslodavca, sa druge strane, „na osnovu koje se radnik pod određenim uslovima i na određeni način uključuje u organizovani rad kod poslodavca zauzimajući određeno radno mjesto, na kome obavlja određeni posao (rad), odnosno funkciju i razmenjuje svoj rad za zaradu prema uloženom radu.“( A. Baltić, M. Despotović, Osnovi radnog prava Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1978, str. 19-24.)

Ljudska sigurnost umnogome zavisi od društvene, državne i ekomonske sigurnosti, stoga pravo na rad i prava radnika imaju odlučujuću ulogu u ostvarivanju ljudske sigurnosti. Ljudi koji nemaju mogućnost da rade, nemaju sigunost i zavise od države, koja im isplaćuje socijalnu pomoć. Pravo na rad kao jedno od osnovnih ljudskih prava ne predstavlja samo pravo na puko preživljavanje. Pravo na rad treba da osigura pristojne uslove rada, ali i da štiti radnike od zlostavljanja na radu i diskriminacije. Pravo na rad je duboko povezan sa samoostvarenjem, samopoštovanjem čoveka, a samim tim i sa ljudskim dostojanstvom. 

Tek sa razvojem svesti da određena prava (npr. pravo na život, na slobodu…) pripadaju ljudima zato što su ljudska bića (kraj 18. i početak 19. veka) dolazi do regulisanja načela jednakosti odnosno načela nediskriminacije.( M. Popović, Diskriminacija i mobing u sudskoj praksi, Glosarijum, Beograd, 2014, str. 6.)

Veza između rada i ljudskog dostojanstva istaknuta je u Deklaraciji u vezi s ciljevima i svrhom Međunarodne organizacije rada, usvojenoj u Filadelfiji 1944. godine, takozvana „Filadelfijska deklaracija“, u kojoj se navodi da: “Rad nije roba” i da “svi ljudi … imaju pravo tragati za materijalnim blagostanjem i duhovnim razvojem u uslovima slobode i dostojanstva, sigurnosti i jednakih prilika.”( Ilo Declaration of Filadelfia, http://blue.lim.ilo.org/cariblex/pdfs/ILO_dec_philadelphia.pdf, 12.mart 2017.)

Međunarodna organizacija rada izradila je nacrte oko 180 konvencija, postavljajući standarde u područjima uslova rada, sigurnosti i zdravlja na radu, socijalnog osiguranja, politike zapošljavanja, kao i zaštite žena, dece, migranata…U zakonodavstvu većine zemalja je preciziran pojam ugovora o radu, a mnogo ređe pojam radnog odnosa. Ugovor o radu se definiše zakonskom regulativom, kako bi se napravila razlika između radnog odnosa i drugih odnosa koji su slični radnom odnosu, ali zapravo imaju temelj u građanskom pravu ili u nekoj drugoj grani prava.

Ljudsko dostojanstvo je, van svake sumnje, prihvaćeno kao najdublji osnov zagarantovanih ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pod uticajem različitih filozofskih i političkih teorija, pojam ljudskog dostojanstva se vremenom menjao, da bi konačno, tokom 19. i 20. veka umesto političkog pojma postao jedna univerzalna vrednost  koja je postala opšteprihvaćena u najširem kontestu ljudskih prava. (Z. Ivošević, Radno pravo, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet Union, Beograd, 2006., str. 18.)

Ovakvo shvatanje potvrđeno je i u brojnim međunarodnim i regionalnim dokumentima o ljudskim pravima. Tako se u članu 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. godine naglašava: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.( Universal Declaration of Human Rights, 1948., http://www.un.org/en/universal-declaration-human-rights/, 12. mart 2017.)

Pored Univerzalne deklaracije, potvrda značaja i važnosti ljudskog dostojanstva učinjena je i u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima i Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine, zatim u Konvenciji o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena iz 1979. godine, Konvenciji o pravima deteta iz 1989. godine, Konvenciji o zaštiti prava svih radnika migranata i članova njihovih porodica iz 1990. godine i Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom iz 2009. godine.

Dostojanstvo na radu proklamovano je i Ustavom Republike Srbije. Tako je u članu 60. stav 4. navedeno da „Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.“ (Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/2006).

To je sasvim razumljivo budući da je dostojanstvu na radu poverena centralna uloga svih radnopravnih instituta i pravila i time potvrđeno shvatanje da rad nije sam sebi cilj, već sredstvo kojim se obezbeđuje materijalno blagostanje, ali isključivo na način dostojan čoveka.

S druge strane, ranijim Krivičnim zakonikom Republike Srbije bilo je propisano krivično delo seksualno zlostavljanje, koje je predviđalo kaznu i za učinioce koje seksualno zlostavljanje izvrše zloupotrebom svog položaja u odnosu na lica koja se u odnosu na njega nalaze u odnosu podređenosti.

I tu vidimo potrebu da se na određeni način zaštiti dostojanstvo zaposlenih, u konkretnom slučaju u sferi polnog života. Kasnije je to krivično delo obrisano iz zakona. Poslednjim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije, koje se temelje na Istanbulskoj konvenciji, u naš pravni sistem uvedeno je krivično delo polno uznemiravanje. Intencija zakonodavca je, između ostalog, da zaštiti krivičnom sankcijom i zaposlene od uznemiravanja u sferi polnog života. Izmene zakona su stupile na snagu 01.06.2017. godine, što znači da njegova implementacija u pravni sistem naše države tek predstoji, a samim tim će se javiti i dokazni problemi prilikom sudskog odlučivanja.

2.ZLOSTAVLjANjE NA RADU

Razvoj čoveka i njegova potreba da radi i stvara je dovela, najpre, do razvoja radnih procesa, a razvoj radnih procesa je sve više dovodio čoveka u kontakt sa drugim ljudima. Jasno je da čovek u kontaktu sa drugim ljudima pokušava da razvija dobre odnose, ali od njegove prirode i prirode drugih zavisi koliko će u tome biti uspešan. Ta ljudska priroda u kontaktu sa drugima dovodi i do pojave nasilnog ponašanja, a kada se ono javlja u procesu rada, može se podvesti pod pojam zlostavljanja na radu.

Međunarodna organizacija rada (ILO) definiše mobing kao uvredljivo ponašanje u vidu kažnjavanja, okrutnih, malicioznih ili ponižavajućih postupaka u nameri da se poceni pojedinac ili grupa radnika. To uključuje udruživanje ili mobing protiv određenog radnika i podvrgavanje osobe psihološkom nasilju. Mobing podrazumeva konstantne negativne primedbe i kriticizam, izolaciju i širenje lažnih informacija. (M. Popović, op.cit., str. 45.)

Države članice Evropske unije, kao i one koje pretenduju da to postanu, su prepoznale važnost ovog problema i potrebu regulisanja na nacionalnom nivou.

U Francuskoj 2002. godine je donet Zakon o socijalnoj modernizaciji kojim se zabranjuje svako moralno uznemiravanje, a koje ima za cilj pogoršanje uslova rada i šteti pravima i dostojanstvu zaposlenog. Krivični zakonik Francuske propisuje i krivične sankcije za moralno uznemiravanje na radu.

U Holandiji je 1994. godine donet zakon koji propisuje obavezu poslodavca da zaštiti zaposlene od seksualnog zlostavljanja, psihičke agresije i nasilja na radnom mestu.

Potom, u Belgiji je 2002. godine donet Zakon protiv moralnog i seksualnog uznemiravanja na poslu.  Od 1994. godine zaposleni u Belgiji ne smeju biti izloženi maltretiranju.

U Velikoj Britaniji od 1997. godine nasilje na radnom mestu podleže krivičnoj odgovornosti, iako zakonodavstvo Velike Britanije ne daje definiciju mobinga.

U Makedoniji 2005. godine u Zakonu o radnim odnosima Republike Makedonije po prvi put se uvodi pojam polnog maltretiranja i seksualnog maltretiranja, a uvođenje ovog pojma je rezultat istraživanja sprovedenog od strane Evropske komisije, koje je pokazalo da ogroman broj žena (od 30-50%), i određen broj muškaraca (oko 10%) su žrtve seksualnog maltretiranja na radnom mestu. (T. Kalamatiev, “Uznemiravanje i polno uznemiravanje na radnom mestu – nova forma diskriminacije u Zakonu o radnim odnosima Republike Makedonije”, Bilten Okružnog suda u Beogradu, 77/2008, str. 3.)

U Republici Srbiji je 2010. godine donet Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, kojim je propisano: „ Zlostavljanje, u smislu ovog zakona, jeste svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Odredbe ovog zakona se primenjuju i na slučajeve seksualnog uznemiravanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad.“. (Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Službeni glasnik RS , br. 36/2010, čl. 6.)

Kao izvršilac zlostavljanja na radu može se javiti poslodavac sa svojstvom fizičkog lica, odgovorno lice u pravnom licu ili zaposleni ili grupa zaposlenih kod poslodavca.

Dalje, Zakonom o radu Republike Srbije propisano je da „seksualno uznemiravnje, u smislu ovog zakona, jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.“. (Zakon o radu, Službeni glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 13/2017 – odluka US), čl. 21.)

Na ovaj način naš zakonodavac se priključio, pre svega, propisivanju šta se to ima smatrati seksualnim uznemiravanjem, a potom i propisao određene sankcije, građanskopravne prirode. Podaci viktimološkog društva Srbije i Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova pokazuju da su u momentu javljanja skoro sve žrtve bile na bolovanju ili imaju već konstatovane dijagnoze. (O. Kićanović, Komentar Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, Beograd 2014, http://socijalnoekonomskisavet.rs/cir/doc/brosura.pd, 12. mart 2017.) Posledica mobinga je i produženi stres koji izaziva psihičke i zdravstvene probleme. Somatski znaci stresa mogu biti: migrena, hipertenzija, bol u kičmi, konorarni problemi, a ponekad i kancer. Psihički znaci su manifestuju u vidu: razdražljivosti, gubitka apetita, povlačenje u sebe, depresije, gubitka samopoštovanja. Istraživanja su potvrdila pozitivnu i direktnu povezanost psihosomatskih bolesti sa izloženošću mobingu na radnom mestu. (V. Mahler, Value of psychotherpy in expert assessment of skin disease, Hautarzt, 1998, str. 626)

3.SEKSUALNO UZNEMIRAVANjE

Uznemiravanje uključuje svako neprikladno i nepoželjno ponašanje koje, bilo  namerno ili ne, na direktan ili indirektan način stvara osećaj neraspoloženja, poniženja, stida ili nelagode kod osobe koju pogađa. 

Zlostavljanje je naročit oblik uznemiravanja koji uključuje neprijateljsko ili osvetničko ponašanje koje kod žrtve može prouzrokovati visok osećaj ugroženosti ili zastrašenosti. Iako u manjem broju slučajeva oni koji uznemiravaju i zlostavljaju to čine namerno, postoje i takvi  postupci koji se mogu svrstati u uznemiravanje odnosno zlostavljanje koji se sprovode nehotice.

Žene u Sjedinjenim Američkim državama ’70-ih godina 20. veka su prvi put tražile da seksualno uznemiravanje bude federalnim zakonima propisano kao vid polne diskriminacije i kao takvo sankcionisano. (D. McCann, Sexual harassment at work : national and international responses, Project Report International Labour Organization, Geneva, 2005, str.  1.)

Potrebno je razlikovati diskriminatorsko uznemiravanje, ako je ponašanje kojim se uspostavlja uznemiravanje motivisano svojstvima, uverenjem ili statusom zaposlenog, koji inače predstavlja osnov diskriminacije, dok seksualno uznemiravanje ima za posledicu povredu dostojanstva zaposlenog u oblasti polnog života. (Lj. Kovačević, “Pojam zlostavljanja na radu u zakonodavstvu i sudskoj praksi Republike Srbije”, tekst u zborniku „Kaznena reakcija u Srbiji deo 6.”(ur. Đ. Ignjatović), Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2016, str. 217-218.)

U pogledu načina na koji može doći do seksualnog uznemiravanja govori se o fizičkom ponašanju: fizičko nasilje, fizički kontakt: dodirivanje, štipanje, (M. Rubenstein, “Dealing with sexual harassment at work: The experience of industrialised countries”, in Conditions of Work Digest: Combating sexual harassment at work, Vol. 11, No. 1, 1992,  str. 11.) verbalnom ponašanju, koje se može ogledati u komentarisanju izgleda ili stila života zaposlenog, seksualnim insuinacijama, dobacivanjem seksualnih opaski, telefonskih poziva i u toku radnog vremena i nakon, ili davanja nepristojnih ponuda. Pored fizičkog i verbalnog, seksualno uznemiravanje može biti izvršeno i različitim aktima neverbalnog ponašanja koji mogu predstavljati nepristojni gestovi, prikazivanje pornografskog sadržaja na radnom mestu, preterana fizička bliskost, ulaženje u „intimnu zonu“.

Jedno od pitanja koje se nameće u praksi je gde se tačno nalazi granica preko koje neumesne šale, nedostatak elementarne kulture ili pričanje tzv. masnih viceva prerasta u seksualno uznemiravanje.

Praksa evropskih sudova sa dosta opreza i rezervi pristupa rešavanju ovog problema. U slučaju „Manpower France c. Defadat“ iz 1991. godine, niži sudovi su zauzeli stav da je vrlo teško utvrditi jasnu granicu koje šale i nedostatak elementarne kulture prerasta u seksualno uznemiravanje. (J.Aeberhard-Hodges, “Sexual harassment in employment: Recent judicial and arbitral trends”, International Labour Review, 5/1996, str. 516.)

Kao žrtve seksualnog uznemiravanja na radnom mestu najčešće se javljaju žene, ali raste svest da sve češće i muškarci mogu biti žrtve seksualnog uznemiravanja na radnom mestu. Najugroženije grupe muškaraca su: mladi muškarci, gej muškarci, pripadnici nacionalnih i rasnih manjina, i muškarci koji rade u pretežno ženskim kolektivima. (M. Rubenstein, op. cit., str. 8.)

U Republici Srbiji je 2010. godine donet i Pravilnik o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu, u kom zakonodavac navodi: „ponašanja koja bi se mogla smatrati seksualnim uznemiravanjem kao što su: ponižavajući i neprimereni komentari i postupci seksualne prirode, pokušaj ili izvršenje nepristojnog ili neželjenog fizičkog kontakta, navođenje na prihvatanje ponašanja seksualne prirode uz obećavanje nagrade, pretnju ili ucenu, druga istovrsna ponašanja.“ (Pravilnik o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu, Službeni glasnik RS, broj 62/2010, čl. 12. st. 1. tač. 6.)

S obzirom da i u slučaju seksualnog uznemiravanja je odlučujući subjektivni element, moguće je da i neka krajnje bezazlena ponašanja (pozivi za druženje…) budu tumačeni kao seksualno uznemiravanje, ukoliko je to protivno volji zaposlenog.

Za razliku od psihičkog uznemiravanja na radu, ponavljanje određenog ponašanja ne predstavlja bitan element (nužan uslov za uspostavljanje) seksualnog uznemiravanja na radu, već ga može uspostaviti i jedan jedini postupak, ako je dovoljno ozbiljan da povredi integritet adresata, kao što je to primera radi, slučaj sa seksualnim ucenjivanjem. (Lj. Kovačević, op.cit., str. 218.)

Srpski zakonodavac propisuje dva osnovna oblika diskriminacije i to: diskriminatorsko uznemiravanje i seksualno uznemiravanje, i dalje, daje definicije obe vrste uznemiravanja, zabranjuje uznemiravanje i seksualno uznemiravanje zaposlenih i lica koja traže zaposlenje i propisuje odgovarajuće sankcije za one koji krše odredbe zakona.

Celokupna zakonska regulativa u ovom delu je doneta po uzoru na standarde koji se nalaze u direktivama Evropske unije: 2000/43/EZ (Council Directive 2000/43/EC of 29.06.2000. implementing the principle od equal treatment between persons irrespective of racial or ethnic origin (Official Journal L 180, 19.07.2000., str. 22-26), čl. 2. st. 3.), 2000/78/EZ (Council Directive 2000/78/EC of 27.11.2000. establishing a general frameworkfor equal treatment in employment and occupation (Official Journal L 303, 02.12.2000., str. 16-22), čl. 2. st. 3), 2002/73/EZ (Directive 2002/73/EC of the Europian Parliament and of the Council of 23.09.2002. amending Council Directive 76/207/EEC on the implementation of the principle of equal treatment for men and women as regards acess to employment, vocational training and promotion, and working conditions (Official Journal L 269, 05.10.2002., str. 15-20) čl. 2. st. 3 tač. 3-4.).

5.KRIVIČNA DELA PROTIV POLNE SLOBODE

Istorija ljudskog roda je istorija neprestanih nepravdi i nasilništva muškaraca nad ženama, koji su za svoj najviši cilj imali uspostavljanje apsolutne tiranije, što je rezultat favorizovanja pola kao obeležja karaktera i socijalnodruštvenog statusa. (M. Popović, “Krivična dela protiv polne slobode”, Bezbednost, 1/2010, str. 110.) Moderna društva seksualne delikte smatraju deliktima visokog stepena društvene opasnosti i nastoje da primene mere koje će svesti tu opasnost na najmanju moguću meru.

U tim nastojanjima pojedine države, poput Danske, imaju ekstremna rešenja, pa tako dansko zakonodavstvo predviđa kastraciju za učinioce seksualnih delikata, samo što je stvaran privid dobrovoljnosti da je osuđeno lice moglo da bira da li će biti kastrirano ili zatvoreno do kraja života u specijalnoj ustanovi.

Procvat seksualnog nasilja se ne može vezati samo za savremeno doba. Seksualno nasilje postoji otkad postoji čovečanstvo. Naime, još u Bibliji, u knjizi Postanja, kroz ličnost Eve koja zavodi Adama, stvara se slika o ženi kao opasnom biću koje zavodi muškarce.

U starom veku, prema vavilonskom pravu, žene su bile obavezne da jednom godišnje odu u Venerin hram gde bi se podale strancu za novac. Ovakvo postupanje je polazilo od tačke da žene imaju nemoralna pravila ponašanja, pa se zbog toga ne mogu buniti kada se drugi nemoralno ponašaju prema njima.

U srednjem veku se uvodi „pravo prve bračne noći“ koje važi sve do 16. veka, dok se u nekim državama, poput Rusije, održalo do 18. veka. Prema njemu, podrazumevalo se da devojke prvu bračnu noć provode sa gospodarem feuda, osim ukoliko mogu da plate otkupninu kao zamenu za svoje telo, što je retko bio slučaj jer je otkupnina bila velika, pa je samim tim predstavljala privilegiju za bogate. (Ibid, str. 111.)

Jedina razlika između modernog doba i prošlosti je ta što moderna društva seksualno nasilje sankcionišu, dok je u prošlosti, bilo primera da ono, ne da nije bilo sankcionisano, nego je legalizovano i činjeno društveno prihvatljivim. Tako Ektor Bois, škotski filosof i istoričar, navodi Proglas škotskog kralja Evenusa  III, prema kome je gospodar zemlje morao dobiti devičanstvo svih devojaka koje žive na njegovoj zemlji.

Seksualna delinkvencija, kao opšti problem, u krivičnim zakonima mnogih zemalja, pa i u našem Krivičnom zakoniku sankcionisana je posebnom grupom krivičnih dela – krivična dela protiv polne slobode, koja se još nazivaju i terminom seksualni delikti. Društvo je oduvek bilo zainteresovano za seksualne odnose i kontrolu nad njima. Društvena kontrola seksualnosti je višestruka i kreće se u širokom dijapazonu od blagog društvenog ograničavanja do korišćenja kazne i krivičnopravne represije. (O. Perić, Z.Stojanović, Krivično pravo – Posebni deo, Pravna knjiga, Beograd, 2007, str. 82.). Društveno uređenje, ekonomski razvoj, ideologija samog društva su neki od faktora koliko će društvo i na koji način biti zainteresovano za sankcionisanje seksualne delinkvencije. Razlike su naročito izražene između latinskih i germanskih naroda, jer je krivično pravo latinskih naroda u tom smislu mnogo liberalnije. (T. Živanović, Osnovi krivičnog prava kraljevine Jugoslavije – posebni deo, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1936, str. 81.)

U pogledu kažnjavanja u prošlosti razlike su pravljene s obzirom na ličnost učinioca i žrtve, na prvom mestu s obzirom na stalešku pripadnost. U našem pravu, polazeći od staleške pripadnosti, među prvima, car Dušan, u Dušanovom zakoniku, sankcioniše seksualne delikte.

Članom 53. Dušanovog zakonika je propisano da ako vlastelin uzme silom vlastelinku obe ruke će mu se odseći i nos će mu biti sarezan, a ako to učini sebar biće obešen, a ako sebar uzme silom sebarku obe ruke će mu biti odsečene i nos sarezan.

S druge strane, naše pozitivno zakonodavstvo danas ne predviđa kaznu za neverstvo, dok je car Dušan u članu 54. Dušanovog zakonika propisivao kaznu sečenja obe ruke i sarezivanja nosa za polno opštenje između žene iz više i muškarca iz niže klase.

Krivična dela iz grupe krivičnih dela protiv polne slobode nazivaju se i seksualnim kriminalitetom. Objekat zaštite kod te grupe krivičnih dela je polna sloboda. Može se reći da se zaštitni objekat može svesti na jedno osnovno dobro, ili pravo, a to je pravo na seksualno opredeljenje. (O. Perić, Z. Stojanović, op.cit., str. 83.) Radi se o takozvanim „vlastoručnim krivičnim delima“, što će reći da ih učinilac ostvaruje lično sopstvenim radnjama. (M. Popović, op.cit., str. 112.) U pogledu stepena krivice radi se o krivičnim delima koja mogu biti izvršena samo sa umišljajem.

Naš zakonodavac je na poziciji da inkriminisati treba samo one seksualne radnje kod kojih ne postoji svesni i voljni pristanak lica prema kome se preduzimaju. Polazeći od toga, možemo govoriti samo o dve grupe slučajeva: prva, kada se seksualne radnje preduzimaju uz pomoć sile i prinude, i druga, kada se seksualne radnje preduzimaju prema licima kojima, zbog svojih godina starosti i/ili psihofizičke nezrelosti, ne može da se prizna pravo na seksualno opredeljenje.

Raniji naziv glave krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala zamenjen je drugim prikladnijim nazivom krivična dela protiv polne slobode, jer se dostojanstvo vređa i mnogim drugim krivičnim delima, a moral ne može ni iz načelnih razloga biti objekt krivičnopravne zaštite. (O. Perić, Z. Stojanović, op.cit., str. 83.)

5.1.Krivična dela protiv polne slobode u našem krivičnom zakonodavstvu

Krivični zakonik Republike Srbije u glavi osamnaest predviđa krivična dela protiv polne slobode. Navedenu grupu čine sledeća krivična dela:

1. silovanje (član 178.),
2. obljuba nad nemoćnim licem (član 179.),
3. obljuba sa detetom (član 180.),
4. obljuba zloupotrebom položaja (član 181.),
5. nedozvoljene polne radnje (član 182.),
6. podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa (član 183.),
7. posredovanje u vršenju prostitucije (član 184.),
8. prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pronografiju (član 185.),
9. navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama (član 185.a),
10. iskorišćavanje računarske mreže ili komunikcije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu (član 185.b).

U pogledu krivičnog gonjenja, zakonodavac za krivično delo silovanja i krivično delo obljuba nad nemoćnim licem, kada su učinjeni prema bračnom drugu, kao i za osnovni oblik krivičnog dela nedozvoljene polne radnje propisuje krivično gonjenje po predlogu, za sva ostala krivična dela goni se po službenoj dužnosti.

Usaglašavanjem našeg krivičnog zakonodavstva sa Istanbulskom konvencijom(Zakon o potvrđivanju konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici,  http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/zakoni/2013/2246-13Lat.pdf, 19. mart 2017.), odnosno Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici koja je doneta 2011. godine, a koju je naša država ratifikovala 31.10.2013. godine, Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije grupi krivičnih dela protiv polne slobode dodata su i sledeća krivična dela:

1. krivično delo polno uznemiravanje (član 182.a),
2. navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama (modifikovani član 185.a).

Navedene izmene i dopune Krivičnog zakonika Republike Srbije, u delu koji se odnosi na krivična dela protiv polne slobode, su stupile na snagu 01. juna 2017. godine.

Prema podacima iz 2015. godine, ukupno osuđenih lica za krivična dela protiv polne slobode je 145, od toga 12 muškaraca su bili žrtve krivičnog dela i 133 žene. (Punoletni učinioci krivičnih dela u Republici Srbiji 2015. – Prijave, optuženja, osude, Bilten 617, Zavod za statistiku, Beograd, 2016, str. 95.)

6.KRIVIČNO DELO POLNO UZNEMIRAVANjE

Članom 182.a Krivičnog zakonika Republike Srbije, najnovijim izmenama u pravni sistem Republike Srbije uvedeno je novo, a može se reći i staro, krivično delo polno uznemiravanje. Radi se o usaglašavanju našeg krivičnog zakonodavstva sa Istanbulskom konvencijom, u cilju bolje zaštite žena i dece od nasilja.

U pogledu seksualnog uznemiravanja, koje je predviđeno članom 40. Istanbulske konvencije, države potpisinice su se obavezale da će preduzeti sve zakonodavne i druge mere kako bi obezbedile da svaki oblik verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja u sferi seksualnog života, a koje ima za cilj povredu dostojanstva ličnosti i stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, bude predmet krivične sakncije.

Ranijim Krivičnim zakonom Republike Srbije iz 1977. godine (Krivični zakon Republike Srbije – KZ RS, Službeni glasnik SRS, br. 26/77, 28/77 – ispr., 43/77 – ispr., 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i  Službeni glasnik RS, br. 16/90, 26/91 – odluka USJ br. 197/87, 75/91 – odluka USRS br. 58/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 11/2002 – ispr., 80/2002 – dr. zakon, 39/2003 i 67/2003) članom 102a. je bilo propisano krivično delo seksualno zlostavljanje. Stavom 1. navedenog člana je bilo propisano da „ko drugo lice seksualno zlostavi ili na drugi način grubo povredi dostojanstvo njegove ličnosti u sferi polnog života, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.“, dok je stavom 2. bilo propisano „Ko delo iz stava 1. ovog člana izvrši zloupotrebom svog položaja nad licem, koje se prema njemu nalazi u odnosu kakve podređenosti ili zavisnosti, kazniće se zatvorom do jedne godine.“ Krivično gonjenje za navedeno krivično delo je bilo po privatnoj tužbi.

Radnja izvršenja osnovnog oblika je obuhvatala sva verbalna i neverbalna ponašanja koja bi se mogla podvesti pod seksualno zlostavljanje ili povredu dostojanstva ličnosti u sferi polnog života. Poseban oblik krivičnog dela je bio propisan u odnosu na svojstvo učinioca krivičnog dela. Zakonodavac posebno predviđa kaznu za učinioca koji osnovni oblik krivičnog dela učini zloupotrebom svog položaja i to nad licem koji se u odnosu na njega nalazi u odnosu podređenosti. Iz ovoga je jasno, da je ranijim Krivičnim zakonom posebno bilo sankcionisano seksualno zlostavljanje koje poslodavac, zloupotrebom svog položaja, učini prema zaposlenom, koji se u odnosu na njega nalazi u odnosu podređenosti.

U pogledu postojanja krivičnog dela odlučujući je subjektivni element. Ono što jedno lice doživi kao seksualno zlostavljanje ili povredu dostojanstva u sferi polnog života, za drugog je prihvatljivo ponašanje. Upravo taj subjektivni element, koji je odlučujući, može da dovede i do brojnih zloupotreba, kao i kod većine krivičnih dela u kome se javlja i od koga zavisi postojanje samog dela.

Problemi, teškoće, pa i zloupotrebe sa kojima su se sudovi suočili prilikom odlučivanja o postojanju krivičnog dela seksualno zlostavljanje doveli su do toga da je isto „nestalo“ donošenjem novog Krivičnog zakonika.

Najnovijim novelama Krivičnog zakonika Republike Srbije krivično delo seksualno zlostavljanje se ponovo vraća na krivičnu scenu našeg pravnog sistema, samo pod drugim imenom: „krivično delo polno uznemiravanje“.

U članu 182.a stavom 1. je predviđeno „Ko polno uznemirava drugo lice kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci“. (Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05 – ispravka, 107/05 – ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16.) To je ujedno i osnovni oblik krivičnog dela. Stavom 2. istog člana propisan je teži kvalifikovani oblik, kojim se posebno štite maloletne žrtve, da onaj ko učini ovo delo prema maloletnom licu kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

I na kraju, u stavu 3. istog člana zakonodavac daje definiciju samog krivičnog dela propisujući da je polno uznemiravanje svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Iz tog pojma proizilazi da radnja izvršenja može biti preduzeta rečima (verbalno) ili fizičkom radnjom, ali ostaje nejasno šta je treći oblik, tj. neverbalno ponašanje koje nije fizičko ponašanje. (Z. Stojanović, “Komentar krivičnog zakonika”, Službeni glasnik RS, 2018., str. 588.)

Nadalje, ova definicija stvara niz dilema, najpre problem sa razgraničenjem sa krivičnim delom nedozvoljene polne radnje, jer svaka druga radnja koja ne predstavlja radnju obljube i silovanja, se podvodi pod nedozvoljene polne radnje, nameće se pitanje koja onda to ponašanja preostaju za polno uznemiravanje. Osim toga, nije cilj krivičnog prava da štiti dobra i od najblažih oblika ugrožavanja i napada na njih kod kojih je pojedinac, po pravilu, sposoban da ih sam odbrani. (Z. Stojanović, “Usaglašavanje KZ Srbije sa Istanbulskom konvencijom”, tekst u zborniku Dominantni pravci razvoja krivičnog zakonodavstva i druga aktuelna pitanja u pravnom sistemu Srbije (ur. Udruženje tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije), Beograd 2016, str. 27-28.)

Kao učinilac ovog krivičnog dela može se javiti bilo koje lice, bez obzira na svojstvo. S druge strane, kao žrtva krivičnog dela može se javiti, takođe, bilo koje lice, ali je intencija zakonodavca bila da posebno zaštiti maloletna lica kao žrtve polnog uznemiravnja i propiše težu sankciju.

U pogledu pravne tehnike definisanja krivičnog dela zakonodavac koristi posebnu normativnu tehniku „naknadnog definisanja radnje izvršenja krivičnog dela, koja je prethodno u osnovnom i težem obliku, navedena na najopštiji mogući način, a shodno samom nazivu ovog krivičnog dela“ (M. Škulić, “Silovanje bez prinude, proganjanje i polno uznemiravanje – nove buduće inkriminacije”, Bilten Višeg suda u Beogradu, broj 87/2016, str. 10.).

Prilikom skupštinskog usvajanja izmena i dopuna Krivičnog zakonika, postavljeno je zanimljivo jezičko pitanje, da li naziv krivičnog dela treba da bude polno uznemiravanje ili seksualno uznemiravanje?

Kada se kaže „polno uznemiravanje“ može se tumačiti da se radi o kažnjavanju uznemiravanja u sferi polnog života samo između osoba različitog pola, dok neinkriminisano ostaje ponašanje koje se, takođe, može podvesti pod polno uznemiravanje, ali između lica istog pola. Takvim tumačenjem bi Ustavom zajemčeno pravo da svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava pred sudom bilo povređeno.

Termin „seksualno uznemiravanje“ se može tumačiti dosta šire, jer bi se onda prešlo sa terena „pola“ na teren „seksualnosti“, a samim tim bi „pokrilo“ uznemiravanje i između lica različitog i istog pola.

Uzimamo u obzir i argument da u našem pravu istopolne zajednice nisu priznate, ali se ovde ne radi o tome da li licima istog pola treba priznati pravo da zasnuju bračnu zajednicu, nego o jednakosti svih građana jedne države, bez diskriminacije, i pravo na jednaku sudsku zaštitu, koju jedna država jemči svojim građanima.

I na kraju, sa aspekta rodnog identiteta možemo govoriti o neadekvatnosti termina „polno uznemiravanje“. Postoji osnovna podela na muški i ženski rod, koja se temelji na biološkom polu pojedinca, ali ne identifikuju se svi pojedinci sa rodom koji proizilazi iz njihovog biološkog pola.

Kod transrodnih osoba rodni identitet je u neskladu sa njihovim biološkim polnim karakteristikama, pa ukoliko bi se stalo na stanovište da polno uznemiravanje može postojati samo između osoba različitog pola, mogli bi se zamisliti slučajevi u praksi koji bi ostali van zone krivičnopravne represije, u slučajevima kad akteri uznemiravanja transrodne osobe.

U pogledu radnje izvršenja krivičnog dela, zakonodavac, je definiše kao svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje, koje mora biti takvo da ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života. To znači da je krivično delo postoji i kada je došlo do povrede dostojanstva žrtve u sferi polnog života, ali i onda kada su samo preduzete radnje u cilju da dođe do povrede, ali do navedene povrede nije došlo.

Ovakvim širokim postavljanjem radnje izvršenja zakonodavac otvara ogromno polje za nastanak niza spornih situacija, kao i niza dokaznih problema sa kojima će oni, koji primenjuju i tumače pravo i na kraju odlučuju o postojanju krivične odgovornosti, biti suočeni.

Problemi u praksi bi mogli biti izbegnuti ukoliko bi se u definiciju krivičnog dela unela namera kao bitno subjektivno obeležje krivičnog dela. Naime, unošenje namere bi bilo ključno „jer samo onda suštinski postoji odgovarajuće kriminalno-političko opravdanje da se određene radnje koje bi se inače, u objektivnom smislu, mogle smatrati polnim uznemiravanjem, u konkretnom slučaju i tretiraju kao radnje izvršenja ovog krivičnog dela.“ (Ibidem.).

            S druge strane, postavlja se pitanje koje su to radnje koje bi predstavljale povredu dostojanstva ličnosti u sferi polnog života, čime se zalazi na teren seksualnog morala.

            Ne postoje opšta pravila seksualnog morala, koja se imaju primenjivati uvek i svuda i na osnovu njih se procenjivati da li je došlo do povrede pravom zaštićenih dobara ili ne. Kao i kod ranijeg krivičnog dela seksualno zlostavljanje tako je i u pogledu ovog novog (starog) krivičnog dela subjektivni element odlučujući. Ono što je za nekog povreda seksualnog morala, za nekog drugog je društveno prihvatljivo ponašanje. Sudije su te koje će se u dokaznom postupku u svakom pojedinačnom slučaju morati da ocenjuju i procenjuju postojanje krivičnog dela uzimajući u obzir lične i moralne osobine žrtve.

             S ovako širokom postavljenom definicijom krivičnog dela bez preciziranja postojanja namere polnog uznemiravanja moguće je da i pričanje „masnih viceva“ ili šala sa seksualnim aluzijama, što, najpre, predstavlja nedostatak elementarnog kućnog vaspitanja, postane radnja ovog krivičnog dela samo zato što pasivni subjekat to verbalno ponašanje doživljava kao seksualno uznemiravanje. 

               To je problem sa kojima se sudije svakodnevno susreću kada se radi o krivičnim delima u kojima je subjektivni faktor odlučujući. Po našem mišljenju, to su polja u kojima može doći do zloupotreba od strane lica koje tvrde da su žrtve krivičnog dela, te treba pokazati poseban stepen opreznosti prilikom odlučivanja o krivičnoj odgovornosti. Sudska praksa je i do sada pokazala, kada se odlučuje o postojanju krivičnih dela na osnovu subjektivnih i moralnih vrednosti oštećenih, da je to po pravilu vodilo ka različitom odlučivanju, proizvoljnosti, ali i velikom broju neistinitih krivičnih prijava.

Na kraju, kao posledicu krivičnog dela zakonodavac predviđa izazivanje straha ili stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja za žrtvu. Ta formulacija je nastala zbog teškoća u prevodu engleskog teksta Konvencije (“creating an intimidating, hostile, degrading, humiliating or offensive enviroment”). (Z. Stojanović, op.cit., str. 589.)

Delo je svršeno kada dođe do izazivanja straha kod žrtve ili da je takvo ponašanje učinioca dovelo do stvaranja neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog socijalnog okruženja žrtve krivičnog dela.

Ovim ponovo dolazimo na teren subjektivnog. Primera radi, ako učinilac preduzima radnju izvršenja dok je sam sa žrtvom, kod žrtve može da izazove samo strah, s druge strane, ako radnju izvršenja preduzima na radnom mestu žrtve, pred ostalim zaposlenima, ili ako ostali zaposleni za to saznaju, nastaće uvredljivo ili ponižavajuće okruženje za žrtvu, u kombinaciji sa strahom koji će osećati.

Na način kako je krivično delo polno uznemiravanje definisano u novelama Krivičnog zakonika Republike Srbije dobili smo jednu prilično nepreciznu zakonsku odredbu pogodnu za različita tumačenja.

         Eventualnim izmenama definicije krivičnog dela polno uznemiravanje, unošenjem namere kao bitnog subjektivnog obeležja krivičnog dela, preciziranjem ili taksativnim navođenjem koje radnje predstavljaju radu izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje, a polazeći od ultima ratio karaktera krivičnopravne represije, moguće je sprečiti da određena neprikladna i nepristojna ponašanja budu tretirana kao radnja izvršenja ovog krivičnog dela, i da se na njih reaguje krivičnopravnom represijom.

7.DOKAZNE RADNjE I DOKAZNI MATERIJAL

7.1.Dokazne radnje i dokazni materijal u građanskom postupku dokazivanja zlostavljanja na radu i seksualnog uznemiravanja

Zlostavljanje na radu ili kako se popularno naziva „mobing“ je širok pojam koji pokriva i druge oblike zlostavljanja na radu odnosno ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog, koji izaziva strah i slično.

Jedan od oblika zlostavljanja na radu je i seksualno uznemiravanje. Seksualno uznemiravanje može biti, kao što je već rečeno, verbalno, npr. pošalice, usputna dobacivanja, previše komplimenata, komentari ili nedolični predlozi koji imaju seksualnu konotaciju, neprimereni telefonski pozivi, SMS poruke, e-mailovi, poruke upućene preko društvenih mreža. Neverbalni postupci mogu biti nedostatak poštovanja ili prekomerno prijateljsko ponašanje, ali i sugestivni ili uvredljivi signali, neprilična ponašanja, gestikulacija, pogledi i slično.

Seksualno uznemiravanje jesu i fizički kontakti koji su neželjeni i neprimereni u odnosu među osobama, zagrljaji, poljupci. Ipak, da bi nešto bilo svrstano u seksualno uznemiravanje postupci moraju biti neželjeni iz ugla pasivne strane i problematično ponašanje mora da prelazi granice uobičajenog ponašanja ili odnosa između lica i vezano je za sferu polnog života.

Budući da je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu stupio na snagu u septembru 2010. godine sudska praksa iz ove oblasti još uvek nije bogata. Najveći broj postupaka se vodio zbog diskriminacije i zlostavljanja na radu. Pred Višim sudom u Beogradu, u periodu od 2015. godine do 2017. godine nije vođena nijedna parnica zbog seksualnog uznemiravanja, dok je pred Višim sudom u Novom Sadu bilo nekoliko interesantnih slučajeva.

Naime, u jednom slučaju, tužilac i tuženi su bili zaposleni na istom radnom mestu. Tužilac se izjasnio u pogledu svoje seksualne orijentacije, da bi mu se tuženi u više navrata kasnije obraćao sa „pederčino“. Presudom Apelacinog suda potvrđena je odluka prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ponašanje tuženog bilo diskriminatorsko i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi nematerijalnu šteteu zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti i povrede ugleda i časti. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3144/12 od 14.11.2012. godine.)

U drugom slučaju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog, poslodavca. Tužilja je razvedena i majka dvoje dece. Tuženi joj se pred ostalim zaposlenima u više navrata obraćao nazivajući je „polovnjača“. Tužilja je takvo ponašanje doživljavala kao poniženje, ali je uplašena za egzistenciju svoje dece trpela takav odnos i neprimereno obraćanje tuženog. Apelacioni sud je svojom presudom potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen kao osnovan tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tuženi, poslodavac, postupao suprotno odredbama člana 21. Zakona o radu. (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3835/10 od 14.10.2011. godine.)

Lice koje je izloženo uznemiravanju može u građanskom sudskom postupku tužbom da zahteva utvrđenje da je pretrpelo zlostavljanje, zahtevati zabranu vršenja ponašanja koje predstavlja zlostavljanje ili zabranu daljeg vršenja zlostavljanja. Na kraju, može zahtevati izvršenje radnje radi uklanjanja posledica zlostavljanja kroz naknadu materijalne i nematerijalne štete, a zajedno sa tim i objavljivanje presude.

U građanskom postupku, zasnovanom na dispozicionoj maksimi stranaka, dominantna je njihova uloga prilikom utvrđivanja činjenica, što istinu u ovom tipu postupka čini formalnom. (I.Ilić, Reperkusije izmenjenih procesnih uloga na utvrđivanje činjenica u krivičnom postupku, Pravni fakultet, Univerzitet u Nišu, 2014, str. 587.)

U skladu sa teretom dokazivanja, stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, pa tako lice koje je izloženo seksualnom uznemiravanju mora prikupiti odgovarajuće dokaze i iste priložiti uz tužbu.

Dokazi koji se mogu priložiti i predložiti su: 

1. pisani materijali – kopiranje SMS poruka na lični kompjuter, “screenshot” poruka na društvenim mrežama, prebacivanje e-mailova sa poslovnog računara na privatni,
2. svedoci koji su pouzdani i objektivni,
3. dokazi o radnim uspesima ili ocenama radnih zadataka kako bi se dokazalo da problemi na poslu, degradacija, sprečavanje napredovanja ili slično imaju veze sa seksualnim uznemiravanjem,
4. raspitati se da li su i druge osobe/zaposleni imale isti problem sa tim licem, te ih predložiti za svedoke,
5. voditi evidenciju o vremenu, mestu i načinu uznemiravanja.

Ukoliko bi se tužbom tražila i naknada materijalne i/ili nematerijalne štete, neophodno za utvrđivanje vrste i visine štete bi bilo izvođenje dokaza veštačenjem. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke bi bilo utvrđeno kolika je materijalna šteta (izgubljena zarada zbog korišćenja bolovanja, novac utrošen na lečenje…) nastala usled seksualnog uznemiravanja.

Prednacrtom građanskog zakonika Srbije predviđeno je da će sud u slučaju povrede zaštićenih prava ličnosti (što uključuje i povredu dostojanstva zaposlenog na radu usled diskriminacije čiji su osobeni oblici i seksualno uznemiravanje i mobing – psihičko zlostavljanje), dosuditi povređenom, na njegov zahtev i naknadu neimovinske šetete, kad nađe da je takva novčana naknada u datom slučaju opravdana težinom krivice ili težinom nanesene štete. (B.Lubarda, Radno pravo, rasprava o dostojanstvu na radu i socijalnom dijalogu, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2012, str. 11.)

O visini naknade štete u svakom pojedinačnom slučaju sud odlučuje na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka i slobodnog sudijskog uverenja. Praksa pokazuje da se sudskim odlukama najčešće dosuđuje iznos štete do 500.000,00 dinara.

7.2.Dokazne radnje i dokazni materijal u krivičnom postupku dokazivanja postojanja krivičnog dela polno uznemiravanje

              Načelo akuzatornosti, ili princip optužbe podrazumeva da se krivični postupak ne može voditi bez odgovarajućeg optužnog akta ili odluke ovlašćenog tužioca, odnosno krivičnog suda. (M. Škulić, Krivično procesno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2016, str. 55.) Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije, koje su stupile na snagu 01. juna 2017. godine, predviđeno je da će se krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo polno uznemiravanje pokretati samo po predlogu oštećenog.

Predlog se podnosi nadležnom javnom tužiocu. Zakonik o krivičnom postupku propisuje i rok u kome može biti podnet predlog za krivično gonjenje, odnosno da oštećeni može podneti predlog za krivično gonjenje u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično i delo i osumnjičenog. Radi se o subjektivnom roku.

U slučajevima kada je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, a javni tužilac utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se krivično gonjenje preduzima samo po predlogu oštećenog onda će se smatrati da je podnet predlog oštećenog za krivično gonjenje. S druge strane, ako je podneta privatna tužba za krivično delo za koje se gonjenje preduzima ex officio biće odbačena, osim kada se radi o krivičnom delu za koje se goni po predlogu oštećenog, onda će se podneta privatna tužba smatrati blagovremeno podnetim predlogom oštećenog. Ako je krivičnim delom oštećeno više lica, krivično gonjenje se može preduzeti ili nastaviti po predlogu bilo koga od oštećenih.

Kao što je podnošenje predloga za krivično gonjenje u isključivoj volji oštećenog tako je i odustanak od predloga za krivično gonjenje isključivo u „vlasti“ oštećenog. Naime, oštećeni može odustati od predloga za krivično gonjenje svojom izjavom datom javnom tužiocu ili sudu pred kojim se vodi krivični postupak do završetka glavnog pretresa. Izjava može biti data na zapisniku, na glavnom pretresu, ili u pisanoj formi. Oštećeni ne može odustati od predloga za krivično gonjenje nakon završetka glavnog pretresa, odnosno na pretresu pred drugostepenim sudom, na kom javni tužilac ima pravo, uz saglasnost optuženog, da odustane od optužbe. Kada oštećeni odustane od predloga za krivično gonjenje on gubi pravo da ga ponovo podnese, a odustanak od predloga za krivično gonjenje je razlog za obustavljanje istrage, za obustavu postupka ili donošenje odbijajuće presude ili u skraćenom postupku za donošenje rešenja kojim se odbija optužni predlog. Za razliku od odustanka od podnetog predloga nepostojanje predloga je otklonjiva procesna smetnja. Nepostojanje predloga oštećenog dovodi do odbacivanja optužnog akta, ali se može ponovo podneti.

Ukoliko su ispunjeni svi procesni uslovi,  sledeći korak je dokazni postupak. Dokazna inicijativa je, u najvećoj meri, na strankama, dok je sudu dodeljena supsidijarna, komplementarna i korektivna uloga. (I.Ilić, op.cit., str. 586.)

Dokazne radnje u krivičnom postupku koji se vodi zbog postojanja osnovane sumnje da je učinjeno krivično delo polno uznemiravanje, mogu biti: na prvom mestu, saslušanje okrivljenog, potom ispitivanje svedoka, uvid u isprave ili dokumenta, može biti predloženo veštačenje.

Zakonodavstva pojedinih zemalja predviđaju i krivične sankcije za seksualno uznemiravanje na radu. Među njima su Venecuela, Velika Britanija, Tanzanija, Španija, Mauricijus. Naše krivično zakonodavstvo ne inkriminiše posebno seksualno uznemiravanje na radu ili u vezi sa radom. Zaposleni koji je pretrpeo seksualno uznemiravanje na radu ili u vezi sa radom može da podnese predlog nadležnom javnom tužiocu za krivično gonjenje zbog izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje protiv poslodavca, zaposlenog kod istog poslodavca, ili odgovornog lica kada je poslodavac pravno lice.

Koristimo termin „zaposleni“ jer seksualno uznemiravanje na radu ili u vezi sa radom na prvom mestu prepoznato i sankcionisano u odnosu na zaposlene žene, i u većini slučajeva su žene žrtve seksualnog uznemiravanja, ali praksa sve više pokazuje da u nekim slučajevima i muškarci mogu biti žrtve seksualnog uznemiravanja na radnom mestu. (D.McCann, op.cit., str. 21.)

Dokazivanje seksualnog uznemiravanja može biti dosta teško jer se u većini slučajeva odigrava bez svedoka. Dokazni postupak u tim slučajevima može biti vrlo oskudan. U zakonodavstvima u kojima se traži visok stepen sudijskog uverenja da je došlo do seksualnog uznemiravanja, javlja se manji stepen osuda učinilaca seksualnog uznemiravanja. S druge strane, neka druga zakonodavstva traže manji stepen verovatnoće, što predstavlja olakšicu u postupku dokazivanja. Problemi sa teretom dokazivanja mogu biti rešeni i spajanjem postupaka koji se vodi protiv istog učinioca zbog seksualnog uznemiravanja. (Ibid, str. 30.)

Dokazni postupak će u mnogim slučajevima biti otežan, s obzirom da se radi o uznemiravanju u sferi polnog života koje se najčešće dešava bez prisustva svedoka. Postavlja se pitanje kakav kvalitet mora imati istina utvrđena u ovakvim slučajevima i da li se u krivičnom postupku može utvrditi apsolutna, savršena i objektivna istina? Istina do koje se može doći u krivičnom postupku svakako je subjektivna, budući da je utvrđuju ljudi. (I.Ilić, op.cit., str. 587.)

Srpski sudovi svoje odluke mogu zasnivati samo na činjenicima u čiju su izvesnost uvereni. Termin „izvesnost“ je dosta neprecizan i po našem mišljenju mora se tumačiti najuže moguće, a to je da se sudske odluke, kao i do sada, moraju zasnivati na najvišem stepenu izvesnosti, a to je istinitost. Svako drugo tumačenje, da je za presuđenje dovoljan niži stepen izvesnosti, poput osnova sumnje ili osnovane sumnje, bi vodio nezakonitim i nepravilnim odlukama.

Sudu se, u dokaznom postupku, ostavlja, samo izuzetno, mogućnost da da predlog strankama da se izvedu i dopunski dokazi, ili da sam odredi njihovo izvođenje, ukoliko su do tada izvedeni dokazi nejasni ili protivurečni. Dokaze izvode stranke, a uloga suda u tome je supsidijarna, korektivna i izuzetna. (G. Ilić, M. Majić, S. Beljanski, Komentar zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd, 2012, str. 103.)

Za razliku od krivičnog suda, parnični sud ne poseduje ovakva ovlašćenja, i isključivo je vezan dokaznim predlozima parničnih stranaka.

U dokaznom postupku zaposleni, treba prikupiti sve pismene dokaze koji svedoče o tome da je zaposleni uznemiravan u sferi polnog života: mejlovi, sms poruke, poruke na hartiji, potom ispitati svedoke koji su neposredno prisustvovali radnjama polnog uznemiravanja (zaposleni koji su prisustvovali preduzimanju radnji od strane okrivljenog, takozvani originarni svedoci) i svedoka, koji je posrednim putem, preko kontakta sa nekim drugim licem, ili nekom drugom ispravom, saznao nešto o krivičnom događaju (derivativni svedok). (M. Škulić, op.cit., str. 209.)

Ukoliko je postavljen i imovinskopravni zahtev, sudska praksa govori u prilog tome da krivični sudovi u većini slučajeva ne odlučuju o njemu, nego oštećene upućuju na vođenje parničnog postupka radi njegovog ostvarenja, jer bi to vodilo odugovlačenju krivičnog postupka. Ukoliko bi sud, ipak, odlučivao o imovinskopravnom zahtevu, potrebno bi bilo da se izvede dokaz veštačenjem radi utvrđivanja vrste i visine štete, kao i da oštećeni podnese sve dokaze koji svedoče da je izvršenjem krivičnog dela pretrpeo štetu.

Prilikom izvođenja dokaza, kao i kasnije prilikom ocene istih, sud mora postupati sa posebnom opreznošću, jer se s jedne strane, radi o krivičnom delu koje pogađa, osetljivu, sferu polnog života, a s druge strane, definicija radnje krivičnog dela polno uznemiravanje, kako je usvojena izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije, s obzirom na svoju opštost, može voditi i brojnim zloupotrebama od strane lica koja tvrde da su doživela polno uznemiravanje. 

Prema načelu in dubio pro reo sud, ako na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nije stekao uverenje da je okrivljeni kriv presudiće u korist okrivljenog. Sledstveno ovom, izvesno je da će sud u mnogim slučajevima, zbog nedostatka dokaza, doneti oslobađajuće presude, čak i u slučajevima u kojima je to krivično delo zaista i izvršeno, jer pravne države i njihovo pravosuđe, ni onda kada su predmet krivičnog postupka najteži zločini, ne dopuštaju delovanje „prekih sudova“, niti osudu bez dokazane krivice. (Ibid, str. 74.)

8.KONKURETNOST KRIVIČNOG I PARNIČNOG POSTUPKA U SLUČAJU SEKSUALNOG UZNEMIRAVANjA I DOKAZNI PROBLEMI

Cilj građanskog i krivičnog postupka je saznanje istine, samo su putevi saznanja istine, do stupanja novog Zakonika o krivičnom postupku na snagu, bili različiti. Parnični postupak se zasniva na načelu dispozicije, u kome volja strana suvereno utiče na njegovo uređenje (zasnivanje, promenu i prestanak). (V. Rajović, Građansko procesno pravo, Projuris, Beograd, 2012., str. 70.)

Parnične stranke su slobodne da predlažu izvođenje dokaza i na taj način da utiču na utvrđivanje istine. Po starom Zakonu o krivičnom postupku (Zakonik o krivičnom postupku („Sl. list SRJ „, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS„, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon, 72/2009 i 76/2010), krivični sud nije bio vezan dispozicijom stranaka, i dokaze je izvodio po službenoj dužnosti. Stupanjem na snagu novog Zakonika o krivičnog postupka (Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS„, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014), u krivičnom postupku u pogledu utvrđivanja činjenica u dokaznom postupku sud postaje sve više pasivni subjekat, dok se uloga stranaka u utvrđivanju činjeničnog stanja aktivira.

Izvođenje dokaza u krivičnom postupku se sve više pretvara u parnicu, što je, na prvom mestu, suprotno baštini kontinentalnog pravnog sistema, a potom, niti je opravdano niti je logično. Odlučivanjem o krivičnoj odgovornosti okrivljenog zadire se u prava i slobode koje su garantovane Ustavom Republike Srbije, s druge strane, pravo na kažnjavanje, kojim raspolaže država, se aktivira u slučaju izvršenja krivičnog dela. Stoga nije opravdano prepuštati strankama utvrđivanje istine u krivičnom postupku, u kom se odlučuje o ograničavanju osnovnih i Ustavom zajemčenih ljudskih prava okrivljenog, dok je sud samo nemi posmatrač.

Zakonom o radu i Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu, kao što smo već rekli, naš zakonodavac je regulisao pitanje šta se to smatra uznemiravanjem i seksualnim uznemiravanjem na radu, s jedne strane, i takva ponašanja podveo pod zlostavljanje na radu propisujući odgovarajuće građansko-pravne sankcije, s druge strane.          

Seksualno uznemiravanje obuhvata svako verbalno, neverbalno i fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Dalje, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu određuje ko može izvršiti seksualno uznemiravanje na radu ili u vezi sa radom. To su poslodavac, odgovorno lice u pravnom licu, i lica koja su zaposlena kod poslodavca. 

S druge strane, zakonodavac propisujući krivično delo polno uznemiravanje određuje kao radnju izvršenja krivičnog dela svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Cilj ovakog ponašanja je povreda dostojanstva lica u sferi polnog života i za takvo ponašanje je predviđena krivična sankcija.

Propisivanjem ovog krivičnog dela, kao što je bilo reči, nastaće brojne sporne situacije, jer je zakonodavac ostavio širok prostor da maltene svako ponašanje, a koje se može odnositi na sferu polnog života, predstavlja opasnost od inkriminacije. Primera radi, i najobičiniji kompliment može, tumačeći ovako propisano krivično delo, predstavljati osnov za podnošenje krivične prijave. Olakšanje je samo što zakon ne predviđa krivično gonjenje ex officio.

Zakonodavac nije propisao svojstva izvršioca krivičnog dela, tako da krivično delo može izvršiti bilo ko, bilo kada i bilo gde. Definicija krivičnog dela polno uznemiravanje predstavlja samo izmenjenu i prilagođenu definiciju zlostavljanja na radu i seksualnog uznemiravanja.

Uzimajući u obzir ove činjenice, možemo govoriti o konkuretnosti postupaka u slučaju preduzimanja radnji koje se mogu istovremeno podvesti pod definiciju seksualnog uznemiravanja, kako ga definiše Zakon o radu, i pod definiciju radnje izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje, kako ga definiše Krivični zakonik Republike Srbije. Naravno, o konkuretnosti postupaka može se govoriti samo u slučaju kada je lice koje preduzima radnje (učinilac) sam poslodavac, lice koje je zaposleno kod poslodavca ili odgovorno lice kod poslodavca sa svojstvom pravnog lica, i da su preduzete radnje u vezi sa radnim odnosom.

Raniji Krivični zakon Republike Srbije je predviđao poseban oblik krivičnog dela seksualno zlostavljanje, upravo, inkriminišući nedozvoljeno ponašanje u sferi seksualnog života od strane poslodavaca, kao lica koja se nalaze prema zaposlenima u odnosu nadređenosti. Primera radi, ako poslodavac, nakon radnog vremena, preduzima radnje koje se mogu podvesti pod seksualno uznemiravanje, a držeći se one „na radu ili u vezi sa radom“, nameće se pitanje da li će se tada raditi o seksualnom uznemiravanju, u smislu Zakona o radu, ili krivičnom delu polno uznemiravanje ili će postojati i jedno i drugo?

Tu najpre treba poći od ličnosti žrtve. Kod seksualnog uznemiravanja govori se o povredi dostojanstva ličnosti zaposlenog, ili lica koja traži zaposlenje, u sferi polnog života. S druge strane, kod krivičnog dela polno uznemiravanje govori se o izazivanju straha ili povredi dostojanstva ličnosti u sferi polnog života, bez obzira na lična svojstva žrtve krivičnog dela. U oba slučaja posledica je izazivanje straha ili stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja. Dolazimo do zaključka da radnja krivičnog dela polno uznemiravanje supstituiše radnju seksualnog uznemiravanja, jer obe dovode ili se preduzimaju u cilju povrede dostojanstva ličnosti u sferi polnog života, izazivajući na taj način strah kod žrtve ili stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja. Dakle, krivično delo polno uznemiravnje će postojati bez obzira na lična svojstva žrtve krivičnog dela, a seksualno uznemiravanje će postojati samo ako se radi o licu koje traži posao ili zaposlenog.

Ovako postavljena situacija, dalje nas vodi na teren odgovornosti. Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu predviđa građansko-pravnu sankciju. Radi se o radnom sporu. Zaposleni se može tužbom obratiti nadležnom sudu i tražiti da se utvrdi da je pretrpeo zlostavljanje, odnosno seksualno uznemiravanje (odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu se primenjuju i na slučajeve seksualnog uznemiravanja), zabranu daljeg ponašanja koje predstavlja zlostavljanje, naknadu materijalne i nematerijalne štete, javno objavljivanje presude ili izvršenje radnje u cilju uklanjanja posledica zlostavljanja. (Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Službeni glasnik RS, br. 36/2010, čl. 30.)

S druge strane, zaposleni, koji je pretrpeo seksualno uznemiravanje, bi mogao da podnese predlog za krivično gonjenje javnom tužiocu, povodom istog događaja, kako bi se utvrdila i krivična odgovornosti poslodavca, u slučaju da je on učinilac krivičnog dela polno uznemiravanje, i da istakne imovinskopravni zahtev.

U postupku utvrđivanja istine, pred parničnim i krivičnim sudom, kod seksualnog uznemiravanja na radu ili u vezi sa radom, u dokaznom postupku će u većini slučajeva biti izvođeni isti dokazi. Sud donosi odluku na osnovu slobodnog sudijskog uverenja, i nije vezan odlukama iz drugih postupaka, tako da su u praksi zamislive i situacije u kojima će parnični sud utvrditi, na osnovu svih izvedenih dokaza, da je došlo do seksualnog uznemiravanja, dok će krivični sud doneti oslobađajuću presudu usled nedostatka uverenja u izvesnost utvrđenih činjenica. 

Imovinskopravnim zahtevom oštećeni može da traži naknadu štete koju je pretrpeo zbog učinjenog krivičnog dela. O njemu može odlučiti sud u krivičnom postupku, ali u najvećem broju slučajeva, tužilac se upućuje na ostvarenje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku, jer bi odlučivanje vodilo odugovlačenju postupka. Ukoliko krivični sud uputi oštećenog na ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u parnici, dolazimo u situaciju da bi on mogao ponovo tužbom da traži naknadu štete, povodom događaja za koji mu je parnični sud već dosudio naknadu štete. U takvim slučajevima, tuženom bi preostalo samo da istakne prigovor presuđene stvari, s obzirom da je o istom činjeničnom događaju parnični sud već odlučio, po osnovu odredbi Zakona o sprečavanju zalostavljanja na radu, i tužiocu dosudio naknadu štete.

Ako se pođe od toga da sudovi ne mogu suditi dva puta o istom pravnom pitanju, mišljenja smo da se, primera radi, naknada štete ne može najpre tražiti po osnovu krivične presude, a potom i u tužbi u kojoj bi se tražilo da se utvrdi da je došlo do zlostavljanja. Konačnu reč će kao i uvek dati sudska praksa, s obzirom da je postoji nemali broj slučajeva u praksi  u kojima se po istom osnovu stranka može dva puta naplatiti.

9.ZAVRŠNA RAZMATRANjA

Kontrolisanje određenih ponašanja od strane društva moguće je samo ukoliko se pronađu najdelotvornija sredstva, koja će uticati na njihovo sprečavanje. Nastojanje društva da spreči kriminalno ponašanje praćeno je primenom krivičnog prava. Naša država kao ravnopravna članica međunarodne zajednice priključila se usaglašavanju svog zakonodavstva sa Istanbulskom konvencijom, a radi bolje zaštite žene i dece od nasilja. To je osnovni razlog za novele Krivičnog zakonika Republike Srbije i uvođenje novog krivičnog dela polno uznemiravanje. S jedne strane, polno uznemiravanje ispoljava se u raznim oblicima i vidovima, ali neprecizna i široko postavljena zakonska odredba će u praksi stvoriti veći broj spornih situacija, nego što će iz zapravo rešiti. Postoji realna potreba društva za sankcionisanjem ponašanja koje predstavljaju polno uznemiravanje i to na radnim mestima, obrazovanim i drugim institucijama, gde izvršenje ovog krivičnog dela može stvoriti za žrtvu teške posledice. Nadamo se da će zakonodavstvo Republike Srbije pretrpeti nužne promene, kako bi se rešili problemi, na koje je u ovom radu ukazano, a sve radi stvaranja i održavanja zdravog okruženja.

Autor: Jelena Dinčić