Foto: strasbourgobservers.com

Princip da svaki okrivljeni ima pravo da ispita svedoka optužbe pod istim uslovima kao i optužba nije ništa novo i nepoznato domaćim zakonima i sudskoj praksi.

Sa druge strane, domaći ZKP i Evropski sud za ljudska prava poznaju slučajeve u kojima je moguće na glavnom pretresu pročitati zapisnik o iskazu svedoka ukoliko postoje prepreke za njegovo saslušanje. ZKP u članu 406. propisuje takve slučajeve. Ali, iako navedeni član eksplicitno govori koji su to slučajevi, on ostavlja, u tački 1, i mogućnost samom sudu da utvrdi „druge važne razloge“. Jedno takvo ovlašćenje sudu, koje ne postoji samo u našem krivičnom procesnom zakonu, dovodi do određene arbitrarnosti u oceni koji su ti važni razlozi što opet kasnije rezultira postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava.

U navedenom predmetu Palić protiv Hrvatske svedok/oštećeni krivičnog dela krađe je bio saslušan u inostranstvu od stranih organa i okrivljenom ni na koji način i ni u kom obliku (pismeno, video linkom, etc.) nije data prilika da oštećenom/svedoku postavlja pitanja.

Hrvatski sud je, pored protivljenja okrivljenog, pročitao zapisnik o saslušanju svedoka sastavljen od inostranih organa. Kao važne razloge za čitanje ovog zapisnika naveo je da svedok nema prebivalište niti boravište u Republici Hrvatskoj i da postoji opasnost od apsolutne zastare krivičnog gonjenja.

Međutim Evropski sud nije prihvatio ove razloge kao opravdane i pozvao se na svoju presudu Al-Khawaja and Tahery v. the United Kingdom u kojoj je naveo tri okolnosti koje je neophodno ispitati kako bi se donela pravilna ocena o tome da li se može prihvatiti svedočenje pribavljeno bez prisustva i mogućnosti odbrane da postavlja pitanja. Te okolnosti su

da li postoji jak razlog za izostanak prisustva svedoka, odnosno čitanje njegove izjave pribavljene bez prisustva odbrane (Sud koristi izraz untested, koji bi trebalo šire tumačiti od pukog prisustva advokata ili okrivljenog),
da li je izjava odsutnog svedoka bila jedini ili odlučujući osnov za osudu okrivljenog i
da li postoje ili su primenjeni mehanizmi koji nemogućnost odbrane da ispita svedoka otklanjaju (counter balance – u smislu izjednačavanje snaga) tako da je suđenje, kao celina, pravično.
Na prvom mestu sud je smatrao da činjenica da svedok ne živi u Hrvatskoj nije opravdana i da je na državnim organima da se postaraju o tome da postupak ne zastari, odnosno, da se opasnost od zastare ne otklanja na štetu okrivljenog. Sud je takođe imao u vidu da je izjava odsutnog svedoka jedini i odlučujući dokaz za osudu okrivljenog, kao i da nije bilo posebnih mehanizama koji bi otklonili ovaj hendikep odbrane i učinili suđenje u celini pravičnim.

Zbog toga je utvrđena povreda prava na pravično suđenje.

Domaći ZKP nema u sebi ugrađene ovakve kriterijume kod ocene važnih razloga iz tačke 1. člana 406. ZKP. Međutim to ni na koji način nije prepreka da ih domaći sudovi primene. Zapravo i sam ZKP u članu 16. stav 1. ukazuje da dokazi moraju biti pravljeni ne samo na zakonit način nego i njihovo pribavljanje ne sme biti u suprotnosti sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

Autor: advokat Radomir Kojić

Prvi put objavljeno 23.4.2016. godine na www.evropskisud.rs