U Dušanovom zakoniku donetom na Vaznesenje Gospodnje 1349. godine u Skoplju, stoji odredba: »Sirota koja nije kadra parničiti se ili odgovarati, da dade zastupnika, koji će za nju odgovarati«

U poglavlju Ustava Republike Srbije koji je donet 2006. godine, u kojem se govori o ljudskim pravima, stoji odredba: »Svakome se, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.«

Zakon o kojem govori Ustav iz 2006. godine, u Srbiji još uvek nije donet.

Nije potrebno objašnjavati iz kojih razloga Ustav kao krovni akt, u okviru ljudskih prava jemči pravo na pravnu pomoć, jer u uslovima usložnjavanja pravnih regulativa, svakome ko nije pravnik po zanimanju, ova pomoć jeste neophodna.

Međutim, šta je to besplatna pravna pomoć. To je ona pravna pomoć koju stručni ljudi – pravnici treba da pruže i onoj kategoriji stanovništva koja nije u mogućnosti da za tu pomoć plati. A sve ovo kako bi se garancija koju Ustav propisuje ostvarila u svom punom kapacitetu. Jer Ustav kaže da se to pravo svakome jemči.

Dakle, u skladu sa Ustavom Srbije, država je bila obavezna da donese zakon kojim će regulisati koje su to kategorije stanovništva kojima se pravo na besplatnu pravnu pomoć priznaje, koji je postupak utvrđivanja ispunjenosti uslova za prijem, odnosno pružanje besplatne pravne pomoći i eventualno postupak za isplatu nagrade od strane države, onome ko je besplatnu pravnu pomoć pružio.

Kao što je već naglašeno, ovaj zakon još uvek nije donet, s tim što je u okviru lokalnih samouprava uglavnom organizovan neki vid besplatne pravne pomoći, a istu od svog postanka u dobroj meri pruža i sama advokatura, jer je to regulisano Kodeksom profesionalne etike advokata. Kao pružaoci besplatne pravne pomoći se pojavljuju i udruženja građana, finansirani iz budžeta Republike Srbije i drugih izvora. Međutim, kako oblast nije regulisana, svi ovi sporadični vidovi pružanja besplatne pravne pomoći su neobavezni. Sledstveno svemu navedenom, izvesne kategorije stanovništva – siromašni ljudi, kojih je u Srbiji danas previše, jesu diskriminisani u pogledu ustavnog ljudskog prava na pravnu pomoć.

Da li je potrebno govoriti da upravo siromašni ljudi vrlo često trpe nasilje u porodici, da su oni i roditelji i deca kojima je potrebna zaštita iz korpusa prava deteta, prava na porodični život, da se oni pojavljuju kao potrošači i kao korisnici svih vidova usluga, da i za njih važi pretpostavka nevinosti i da su vrlo često tuženi. Naravno, Ustav zato i garantuje ovo ljudsko pravo svakome. Ali država Srbija nije do današnjeg dana prepoznala ovu intenciju i potrebu da se i ovo pravo zaštiti, tako što će biti doneta regulativa o besplatnoj pravnoj pomoći.

Ministarstvo pravde je izradilo Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, ali su odredbe tog nacrta sporne već sa stanovišta samog Ustava. Naime, Ustav Srbije pravnu pomoć garantuje upravo kroz postojanje advokature kao samostalne i nezavisne službe, dok država Srbija u Nacrtu zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, kao pružaoce besplatne pravne pomoći navodi niz drugih službi i organizacija. Time se automatski, kao osnovni problem, nameće pitanje samostalnosti i nezavisnosti tih drugih pružalaca pravne pomoći. Pravna pomoć jeste pravna pomoć samo onda kada je ista pružena od strane eksperta koji je samostalan i nezavisan u svom radu. Sve druge službe i organizacije koje država Srbija navodi u Nacrtu zakona, zavisne su od izvora koji ih finansira.

U smislu navedenog, ako se neka nevladina organizacija u svom radu na primer zalaže za neku specifičnu populacionu politiku, jer je to intencija finansijera na čijem projektu rade, oni će prilikom pružanja pravne pomoći svakako biti pristrasni i zavisni od politike svoje organizacije i njenog finansiranja. Javni beležnik je na primer, osoba koju imenuje država Srbija, pa je od iste svakako u dobroj meri zavisan.

Advokat je sa druge strane pravnik sa položenim pravosudnim i advokatskim ispitom, koji polaže zakletvu i u čijem Kodeksu se navodi da interese klijenta mora da stavi čak i ispred svojih. Iz ovih primera je jasno da osim stručnosti, jedino advokat ispunjava uslove koje je imao u vidu i zakonodavac prilikom izrade Ustava Srbije, a to su uslovi samostalnosti i nezavisnosti. Takođe, vrlo je važno pitanje materijalnih garancija i odgovornosti. Naime, advokat odgovara za svoj rad svojim osiguranjem od profesionalne odgovornosti i celokupnom svojom imovinom. U smislu navedenog, ako se dogodi profesionalna greška, korisnik pravne pomoći će moći svoju štetu da nadoknadi. Dakle, pravna pomoć nije sama sebi svrha, ne radi se samo o formi da neko dobije savet i da bude zastupan, već je reč o sadžini, odnosno potrebi da korisnik pravne pomoći bude zastupan adekvatno i ostvari svoj cilj.

Ovo je posebno vidljivo u Nacrtu zakona o besplatnoj pomoći u delu u kojem se predviđa da besplatna pravna pomoć treba da bude pružena kao primarna i kao sekundarna, pa primarna pravna pomoć obuhvata davanja opšte pravne informacije, početnog pravnog saveta i pravnog saveta, kao i sastavljanja isprave i onda se dalje predviđa da lice koje pruža primarnu pravnu pomoć mora biti diplomirani pravnik. I ovde moram da izrazim neslaganje. Početni pravni savet je izuzetno bitan prilikom pružanja pravne pomoći i pre ću da prihvatim da diplomirani pravnik može bolje od advokata sa iskustvom da sastavi podnesak na primer, nego što može da ima dovoljno znanja i iskustva za početni pravni savet i pravni savet uopšte.  Ako početni pravni savet predstavlja na primer odgovor da se razvod braka ili naknada štete pokreće tužbom i ostvaruje u postupku pred sudom, takav savet svakako može da da diplomirani pravnik u službi pravne pomoći pri jedinici lokalne samouprave. Međutim, ovo nije početni pravni savet, već opšta pravna informacija. Ovo stoga što savetovanje klijenta kako da reši bilo koju spornu situaciju predstavlja najviši vid odnosa poverenja i podrazumeva izuzetno veliko znanje i iskustvo koje u Srbiji sticajem okolnosti, imaju jedino advokati.

Iz svih navedenih primera je jasno da država, pripremajući nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, nije odgovorila na zahtev i garancije koje daje Ustav Srbije kada je u pitanju ljudsko pravo na pravnu pomoć. Naime, pošlo se od regulacije odnosa koji nikako nisu smeli biti regulisani na drugačiji način za besplatnu pravnu pomoć u odnosu na pravo na pravnu pomoć uopšte. Ustav je obavezao i ograničio državu isključivo da zakonom odredi kada je pravna pomoć besplatna, a država se upustila u regulisanje ko sve može da pruža pravnu pomoć, proširujući krug pružalaca pravne pomoći na udruženja građana koja ne ispunjavaju ustavne uslove nezavisnosti i samostalnosti u svom radu i organizovanju. Na ovaj način je učinjena diskriminacija. Jer kategorije stanovništva koje ispunjavaju uslove za besplatnu pravnu pomoć, dakle siromašni građani su prinuđeni da prihvate pravnu pomoć koju im država nameće, dok svi ostali građani imaju pravo na slobodan izbor advokata.

Autor: Mirjana Milić Drvenica, advokat u Beogradu i medijator sa dozvolom Ministarstva pravde za posredovanje u mirnom rešavanju sporova