У Душановом законику донетом на Вазнесење Господње 1349. године у Скопљу, стоји одредба: »Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати«

У поглављу Устава Републике Србије који је донет 2006. године, у којем се говори о људским правима, стоји одредба: »Свакоме се, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ. Правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом. Законом се одређује када је правна помоћ бесплатна.«

Закон о којем говори Устав из 2006. године, у Србији још увек није донет.

Није потребно објашњавати из којих разлога Устав као кровни акт, у оквиру људских права јемчи право на правну помоћ, јер у условима усложњавања правних регулатива, свакоме ко није правник по занимању, ова помоћ јесте неопходна.

Међутим, шта је то бесплатна правна помоћ. То је она правна помоћ коју стручни људи – правници треба да пруже и оној категорији становништва која није у могућности да за ту помоћ плати. А све ово како би се гаранција коју Устав прописује остварила у свом пуном капацитету. Јер Устав каже да се то право свакоме јемчи.

Дакле, у складу са Уставом Србије, држава је била обавезна да донесе закон којим ће регулисати које су то категорије становништва којима се право на бесплатну правну помоћ признаје, који је поступак утврђивања испуњености услова за пријем, односно пружање бесплатне правне помоћи и евентуално поступак за исплату награде од стране државе, ономе ко је бесплатну правну помоћ пружио.

Као што је већ наглашено, овај закон још увек није донет, с тим што је у оквиру локалних самоуправа углавном организован неки вид бесплатне правне помоћи, а исту од свог постанка у доброј мери пружа и сама адвокатура, јер је то регулисано Кодексом професионалне етике адвоката. Као пружаоци бесплатне правне помоћи се појављују и удружења грађана, финансирани из буџета Републике Србије и других извора. Међутим, како област није регулисана, сви ови спорадични видови пружања бесплатне правне помоћи су необавезни. Следствено свему наведеном, извесне категорије становништва – сиромашни људи, којих је у Србији данас превише, јесу дискриминисани у погледу уставног људског права на правну помоћ.

Да ли је потребно говорити да управо сиромашни људи врло често трпе насиље у породици, да су они и родитељи и деца којима је потребна заштита из корпуса права детета, права на породични живот, да се они појављују као потрошачи и као корисници свих видова услуга, да и за њих важи претпоставка невиности и да су врло често тужени. Наравно, Устав зато и гарантује ово људско право свакоме. Али држава Србија није до данашњег дана препознала ову интенцију и потребу да се и ово право заштити, тако што ће бити донета регулатива о бесплатној правној помоћи.

Министарство правде је израдило Нацрт закона о бесплатној правној помоћи, али су одредбе тог нацрта спорне већ са становишта самог Устава. Наиме, Устав Србије правну помоћ гарантује управо кроз постојање адвокатуре као самосталне и независне службе, док држава Србија у Нацрту закона о бесплатној правној помоћи, као пружаоце бесплатне правне помоћи наводи низ других служби и организација. Тиме се аутоматски, као основни проблем, намеће питање самосталности и независности тих других пружалаца правне помоћи. Правна помоћ јесте правна помоћ само онда када је иста пружена од стране експерта који је самосталан и независан у свом раду. Све друге службе и организације које држава Србија наводи у Нацрту закона, зависне су од извора који их финансира.

У смислу наведеног, ако се нека невладина организација у свом раду на пример залаже за неку специфичну популациону политику, јер је то интенција финансијера на чијем пројекту раде, они ће приликом пружања правне помоћи свакако бити пристрасни и зависни од политике своје организације и њеног финансирања. Јавни бележник је на пример, особа коју именује држава Србија, па је од исте свакако у доброј мери зависан.

Адвокат је са друге стране правник са положеним правосудним и адвокатским испитом, који полаже заклетву и у чијем Кодексу се наводи да интересе клијента мора да стави чак и испред својих. Из ових примера је јасно да осим стручности, једино адвокат испуњава услове које је имао у виду и законодавац приликом израде Устава Србије, а то су услови самосталности и независности. Такође, врло је важно питање материјалних гаранција и одговорности. Наиме, адвокат одговара за свој рад својим осигурањем од професионалне одговорности и целокупном својом имовином. У смислу наведеног, ако се догоди професионална грешка, корисник правне помоћи ће моћи своју штету да надокнади. Дакле, правна помоћ није сама себи сврха, не ради се само о форми да неко добије савет и да буде заступан, већ је реч о саджини, односно потреби да корисник правне помоћи буде заступан адекватно и оствари свој циљ.

Ово је посебно видљиво у Нацрту закона о бесплатној помоћи у делу у којем се предвиђа да бесплатна правна помоћ треба да буде пружена као примарна и као секундарна, па примарна правна помоћ обухвата давања опште правне информације, почетног правног савета и правног савета, као и састављања исправе и онда се даље предвиђа да лице које пружа примарну правну помоћ мора бити дипломирани правник. И овде морам да изразим неслагање. Почетни правни савет је изузетно битан приликом пружања правне помоћи и пре ћу да прихватим да дипломирани правник може боље од адвоката са искуством да састави поднесак на пример, него што може да има довољно знања и искуства за почетни правни савет и правни савет уопште.  Ако почетни правни савет представља на пример одговор да се развод брака или накнада штете покреће тужбом и остварује у поступку пред судом, такав савет свакако може да да дипломирани правник у служби правне помоћи при јединици локалне самоуправе. Међутим, ово није почетни правни савет, већ општа правна информација. Ово стога што саветовање клијента како да реши било коју спорну ситуацију представља највиши вид односа поверења и подразумева изузетно велико знање и искуство које у Србији стицајем околности, имају једино адвокати.

Из свих наведених примера је јасно да држава, припремајући нацрт закона о бесплатној правној помоћи, није одговорила на захтев и гаранције које даје Устав Србије када је у питању људско право на правну помоћ. Наиме, пошло се од регулације односа који никако нису смели бити регулисани на другачији начин за бесплатну правну помоћ у односу на право на правну помоћ уопште. Устав је обавезао и ограничио државу искључиво да законом одреди када је правна помоћ бесплатна, а држава се упустила у регулисање ко све може да пружа правну помоћ, проширујући круг пружалаца правне помоћи на удружења грађана која не испуњавају уставне услове независности и самосталности у свом раду и организовању. На овај начин је учињена дискриминација. Јер категорије становништва које испуњавају услове за бесплатну правну помоћ, дакле сиромашни грађани су принуђени да прихвате правну помоћ коју им држава намеће, док сви остали грађани имају право на слободан избор адвоката.

Аутор: Мирјана Милић Дрвеница, адвокат у Београду и медијатор са дозволом Министарства правде за посредовање у мирном решавању спорова