СУДСКА ПРАКСА ЗАКОН О ЗАШТИТИ ПРАВА НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ


Поштовани посетиоци Блога. Из нове рубрике ”Судска пракса” издвајамо:

 

ПРОЦЕСНА ПРЕТПОСТАВКА ЗА ДОЗВОЉЕНОСТ ТУЖБЕ ЗА НОВЧАНО ОБЕШТЕЋЕЊЕ

(ЧЛ. 26. ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ПРАВА НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ)

ПОКУШАЈ ПОРАВНАЊА СТРАНКЕ И ПРАВОБРАНИЛАШТВА ЈЕ ПОЗИТИВНА ПРОЦЕСНА ПРЕТПОСТАВКА ЗА ДОЗВОЉЕНОСТ ТУЖБЕ ЗА НОВЧАНО ОБЕШТЕЋЕЊЕ.

 

Из образложења:

 

Подносиоци су поред приговора, уједно поставили и захтеве за досуду новчаних накнада за повреду права на суђење у разумном року у износу од по 300.000,00 динара. У поступку по приговорима ради убрзавања поступка, нема процесних услова за разматрање захтева управљених на новчану накнаду, па је у том делу приговор као недозвољен одбачен. Разлози за то стоје до законом прописане сврхе коришћења приговора ради убрзавања поступка и прописане процедуре по којој се тек ако је приговор основан може захтевати новчана накнада због повреде права на правично суђење.

Одредбом чл.22. Закона о заштиту права на суђење у разумном року прописано је да право на правично задовољење има странка чији је приговор усвојен а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена. О захтевима за правично задовољење надлежни су да одлучују Правобранилаштво и судови, али не истовремено. Најпре одлучује Правобранилаштво, па тек ако оно не постигне поравнање са странком, странка може да поднесе тужбу за новчано обештећење. Покушај поравнања странке и Правобранилаштва јесте позитивна процесна претпоставка за дозвољеност тужбе. У одсуству те претпоставке, суд одбацује тужбу ако странка претходно није покушала да се поравна са Правобранилаштвом и успела да се поравна у року од 2 месеца од када је Правобранилаштво примило њен предлог за поравнање (чл.24.ст.3. Закона о заштити права на суђење у разумном року). У сваком случају, постављање захтева за исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је странци изазвана повредом права на суђење у разумном року, као врсте правичног задовољења прописаног чл.23.ст.1.тач.1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, врши се тужбом против Републике Србије за новчано обештећење у року од једне године од дана када је странка стекла право на правично задовољење (чл.26.ст.1. Закона) и о њему се решава у парничном поступку у складу са правилима из чл.27. и 28. Закона о заштити права на суђење у разумном року. За поступање по тужби је стварно и месно надлежан основни суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште, боравиште или седиште, а уколико их тужилац нема на територији РС, месно је надлежан основни суд који има седиште у месту седишта суда који је утврдио повреду права на суђење у разумном року.

Како са наведеног о захтеву подносиоца за правично задовољење у виду исплате новчаног обештећења за неимовинску штетеу није било места у овом поступку за заштиту права, будући да га је поставило лице које није стекло право на правично задовољење, нити му места има пред овим судом, приговори у делу тог захтева су као недопуштени одбачени.

Према исходу овог поступка, предлагачима не припада накнада трошкова поступка коју су опредељено захтевали, па је о том захтеву одлучено одбијањем.

Из решења Апелациног суда у Новом Саду, Р4г 4/2016 од 23. фебруара 2016. год.

 

Послао: адвокат Слободан Ђ. Арсић

+ Тренутно нема коментара

Додајте ваш


CAPTCHA Image
Reload Image