Александра Литричанин, адвокат

Област јавних набавки је сама по себи довољно нова и непозната и да изазива бројне недоумице чак и медју онима којима је спроводјење тих специфичних процедура и учествовања у њима свакодневица, а поготово медју адвокатима који су однедавно постали активни у пружању правне помоћи у овој области и где се закључује да је ова процедура супротна или битно другачија од логике “класичне адвокатуре”. Због тога а на основу дугогодишњег искуства стеченог на извору праксе у области контроле спроведених поступака јавних набавки, у овом тексту Вам укратко приказујем систем заштите права и улогу Републичке комисије у том систему.

Систем заштите права у поступцима јавних набавки у Републици Србији успостављен је Законом о јавним набавкама („Службени гласник Републике Србије“, број 124/2012, 14/15 и 68/15), са последњим изменама и допунама које су ступиле на снагу 12.08.2015. године.
Наведеним изменама и допунама Закона о јавним набавкама, процедура заштите права у првом и другом степену је у одређеној мери измењена, као и састав Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки.

Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки је образована 2002. године, на основу Закона о јавним набавкама, али је током свог постојања мењала свој делокруг послова, организацију и начин рада, као и састав и начин избор чланова и председника.
Систем заштите права заснован је на принципу двостепености, што подразумева да одлуку о поднетом захтеву за заштиту права у првом степену доноси наручилац (државни орган, орган аутономне покрајине или локалне самоуправе као и правно лице основано у циљу задовољавања потреба у општем интересу које немају трговински или индустријски карактер), док у другом степену одлучује Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки и њене одлуке подлежу судској контроли у управном спору.

Дакле, Републичка комисија у другом степену решава спорове настале између наручилаца и понуђача и санкционише утврђене неправилности у поступцима јавних набавки. Својим решењима Републичка комисија би, по мом мишљењу, требало и да едукује странке у поступку заштите права, посебно наручиоце, који су дужни да поступе по налогу Републичке комисије који је дат у решењу.
Најпре, поступак заштите права се покреће подношењем захтева за заштиту права наручиоцу, уз истовремено достављање копије захтева Републичкој комисији, која има форму обавештења да се пред наручиоцем води поступак заштите права. Поднети захтев за заштиту права не задржава даље активности наручиоца у поступку јавне набавке (члан 150. Закона), као што је то био случај до ступања на снагу измена и допуна Закона. Након претходног испитивања испуњености процесних претпоставки, наручилац има неколико начина да поступи по поднетом захтеву за заштиту права, наравно, кад утврди да је исти благовремен, уредан и поднет од стране активно легитимисаног лица, а то су: да усвоји захтев за заштиту права решењем или да достави одговор на поднети захтев за заштиту права са комплетном документацијом Републичкој комисији на даљу надлежност.

Изменама и допунама Закона уведена је нова могућност за подносиоце захтева, којима решењем наручиоца нису усвојени сви наводи захтева за заштиту права, а то је да се писаним изјашњењем обрате Републичкој комисији и на тај начин установе надлежност Републичке комисије да одлучује у другом степену у погледу оних навода захтева које је наручилац одбио својим решењем.
Након достављања одговора на захтев за заштиту права или пријема писаног изјашњења о наставку поступка заштите права, поступак заштите права се у другом степену води пред Републичком комисијом. Републичка комисија најпре утврђује испуњеност процесних претпоставки за одлучивање о поднетом захтеву за заштиту права, па након утврђене испуњености истих, решењем усваја захтев за заштиту права као основан, у целини или делимично поништава поступак јавне набавке или одбија захтев за заштиту права као неоснован.
Напред наведено представља поједностављени приказ двостепеног поступка заштите права, који само наизглед, не представља компликовану процедуру. Републичка комисија је дужна да о захтеву за заштиту права одлучи решењем у року од 20 дана од дана пријема комплетне документације потребне за утврђивање чињеничног стања и одлучивање. То значи да је неопходно сагледати све чињенице и доказе као и све околности предмета конкретног поступка јавне набавке и све његове специфичности, што су одлике једног судског поступка, и то за само 20 дана. Републичка комисија и јесте устројена као „квазисудски орган“, по правилима и принципима судског одлучивања, или, ако посматрамо смисао релевантних Директива о јавним набавкама и правним лековима, устројена је као трибунал, али са значајном разликом – а то је да су рокови у судским поступцима и дужина трајања одлучивања у поступцима пред судовима, очекивано, значајно дужи у односу на изузетно вредне, специфичне и хитне поступке јавних набавки ( а сви су хитни), о којима би једини орган у Републици Србији са таквом надлежношћу, бар по слову Закона, требало да донесе одлуку за 20 дана. Тај рок би требало испоштовати иако то врло често није случај када предмет оде на надлежност Републике комисије, јер процедура јавних набавки не трпи одлагање, рокови у оквиру којих се спроводи су изузетно кратки и истеком будзетске године наручиоци који нису успешно спровели поступке губе планирана средства а понуђачи, са друге стране, извесну сигурност и континуитет стабилног пословања.
Уз све наведено, треба истаћи и бројна типично судска овлашћења која је Републичка комисија добила у своју надлежност Законом из 2013. године, а то су поништење уговора, вођење првостепеног прекршајног поступка за прекршаје предвиђене Законом о јавним набавкама као и подношење тужбе за утврђење ништавости уговора. Поред наведених посебних овлашћења, Републичка комисија прати и контролише спровођење и извршење својих одлука, новчано кажњава наручиоце и одговорна лица наручиоца и утврђује злоупотребу захтева за заштиту права. Такође, Републичка комисија одлучује и о закључењу уговора у случају сукоба интереса, одлучује о жалби против закључка наручиоца, о предлогу наручиоца да поднети захтев за заштиту права не спречава доношење одлуке, односно закључење уговора или оквирног споразума и одлучује о предлогу подносиоца захтева за заштиту права да се забрани закључење или извршење уговора о јавној набавци. Све ове процедуре захтевају висок степен познавања система јавних набавки од стране учесника у поступцима.

Републичка комисија је, такође, Законом о јавно – приватном партнерству и концесијама одређена као надлежни орган који води поступке заштите права у поступцима доделе јавног уговора, у складу са правилима Закона о јавним набавкама, будући да је поступак избора приватног партнера заправо поступак јавне набавке.

Објављивање донетих одлука Републичке комисије на званичној интернет страници и Порталу јавних набавки представља добар механизам да се рад тог органа учини транспарентним и неспорно је битан инструмент праћења правне праксе који је веома користан како наручиоцима тако и понуђачима, а и адвокатима. Дакле, све одлуке Републичке комисије, без обзира на пропис на основу кога су донете (Закон о јавним набавкама (“Сл. гласник РС“ бр. 116/2008)) или Закон о јавним набавкама (“Сл. гласник РС“ бр. 124/2012)) објављене су на интернет страници Републичке комисије (www.кјн.гов.рс), а одлуке донете на основу одредаба важећег Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС“ бр. 124/12) су објављене и на Порталу јавних набавки (хттп://портал.ујн.гов.рс).
Транспарентности и правној сигурности у овој специфичној области би додатно допринело заузимање и објављивање усвојених начелних правних ставова Републичке комисије, законског овлашћења тог органа од непроцењиве важности за рад и поступање државног и приватног сектора. Међутим, у претходних годину и по дана ни један нови начелни правни став није објављен, а како је пракса једина заиста релевантна да покаже ефекте измењеног Закона о јавним набавкама, остаје да заинтересована јавност прати објављене одлуке и сама процењује да ли је систем јавних набавки након измена Закона побољшан или не.
Како су поједини институти након измена Закона предвиђени на суштински другачији начин од одредби које су важиле до измена Закона (на пример: суспензивно дејство захтева за заштиту права, активна легитимација за подношење захтева за заштиту права у фази пре истека рока за подношење понуда, одлука одговорног лица наручиоца да самоиницијативно настави активности и закључи уговор без обзира на поступак заштите права који је у току итд.), неопходно је праћење одлука Републичке комисије ради упознавања са начином на који Републичка комисија тумачи и спроводи Закон о јавним набавкама, као и све остале посебне прописе који су у вези са предметима јавних набавки.

Све наведено је, сасвим јасно, нарочито важно и са становишта адвокатуре, која поред неопходног искуства у овој области, првенствено путем стручног сагледавања праксе и тумачења релевантних прописа из ове области, може значајно да унапреди и помогне како привредним друштвима која учествују у поступцима јавних набавки тако и наручиоцима који их спроводе и контролишу, а и самој Републичкој комисији у лакшем и бржем проналажењу решења у специфичним питањима.

Аутор: адвокат Александра Литричин