Na osnovu čl.200 stav 5 Ustava Republike Srbije  „Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština“ , Predsednik republike, predsednica Skupštine i predsednica Vlade su dana 15.3.2020 godine doneli odluku o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Republike Srbije.

O ovoj i drugim temama izjašnjavale su se brojne kolege, vrhunski pravnici, iz redova opet, nažalost, samo advokature  i zauzet je manje više isti zaključak da je pravo prestalo da postoji. Vrhunski epidemiolozi su postali i vrhunski poznavaoci prava, zauzeli su mesto tužilaštva u postupku, zajedno sa Ministarstvom policije, čiji službenici su ovlašćeni da tumače pravo, da sami procenjuju  ko je koliko kriv, te takav, nazovi izveštaj , podnosi tužiocu koji naravno, predlaže kaznu zatvora. Pretpostavka nevinosti, propisana u odredbi čl.3 ZKP-a po kom članu se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, te da su državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni da se pridržavaju gore opisanih pravila i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog je vanrednim stanjem potpuno suspendovana.

A gde je tu okrivljeni, to uopšte nije važno,  da li okrivljeni može da obavi poverljiv razgovor, recimo sa braniocem, to uopšte nije važno, i ne najmanje važno, branilac  svog klijenta može da vidi samo preko televizora i da ga posavetuje u skladu sa svojim advokatskim znanjem. Podsećanja radi, odredbom čl. 9 ZKP-a zabranjena je i kažnjiva svaka primena mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, sile, pretnje, prinude, obmane, medicinskih zahvata i drugih sredstava kojima se utiče na slobodu volje ili iznuđuje priznanje ili kakva druga izjava ili radnja od okrivljenog ili drugog učesnika u postupku. Suprotno tome, prema  ljudima se nečovečno postupa , na silu se ljudi  vode na medicinske zahvate suprotno njihovoj volji, pojavljuju se šatori, sportske hale se preuređuju za ljude koje smeštaju radi medicinskih zahvata, opet protivno njihovoj volji.

Ništa više nije važno, ni škole, ni godine staža, nikakva nauka, sem epidemioligija, virusologija (možda pasoš zemlje odakle dolaziš ili za koji fudbalski klub igraš), ni Ustav više nije važan pa ni nadležnosti, prava i obaveza , pa ni odredba čl.99 st.5 Ustava po kom članu  Narodna skupština, između ostalog, odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje. I tačka.  Nikakva Uredba o okupljanju većeg ili manjeg broja ljudi ne može da bude iznad Ustava.

Dalje, epidemiolozi , siguran sam da poznaju odredbu čl.105 st.2 tač.2 Ustava RS po kom članu, Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika  proglašava i ukida vanredno stanje. Po njima potpuno je nebitna odredba  čl.106 st.4 Ustava, po kome se  Narodna skupština sastaje  bez poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja. Bitno je da imate masku, ili da se makar nadate da će vam je doneti vlasnik Pinka, da sedite kući pod pretnjom novčanog ili drugog progona i da slušate lekare bez prava na pitanje, makar podpitanje. I da imate podršku  izvršne većine koja se deklarativno bori za mišljenje struke. 

Da bi neko bio pozvan da tumači ovakve propise nekada je prebalo da se školuje na Pravnom fakultetu, posle toga ga je sledovalo školovanje i kroz polaganje  pravosudnog ispita, dakle najmanje deset godina pre stupanja na funkciju. Pravnici se pravom bave kao naukom,   koja nas izdvaja od mase, od polusveta, koji sudi po pijacama, po Nacionalnim frekvencijama, društvenim mrežama. Stoga su pravnici sada u obavezi da  stalno pišu i ukazuju svojom naukom na sve nepravilnosti koje je doba korone donelo, kako je kršena, odredba po odredba Ustava Republike Srbije, Zakonika o krivičnom postupku i svih drugih sistemskih zakona Republike Srbije.

Svedoci smo suđenja putem skajpa, po Uredbi o načinu optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.3.2020.godine, donetoj za vreme važenja Uredbe o proglašenju vanrednog stanja, koja je u direktnoj koliziji sa odredbom čl.13 ZKP-a  kojom odredbom je propisano da se okrivljenom koji je dostupan sudu može suditi samo u njegovom prisustvu. Takođe, suđenje putem skajpa nije rešilo način primene odredbi čl.69 st.1 tač.2 ili čl.71 st.1 tač.1 ZKP-a, odnosno Uredba je suspendovala ova prava okrivljenog i branioca u postupku. Okrivljeni je uskraćen na pravo da pre nego što bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledaljem i ne i slušanjem. Branioci takođe nemaju pravo da sa uhapšenim, pre njegovog prvog saslušanja obave poverljiv razgovor.

Od ovog momenta, ionako već zbunjeno sudstvo, a posebno tužilaštvo dobilo je posebne , super moći, koje su, nažalost osetili na svojoj koži brojni građani Srbije. Okrivljeni su masovno optuživani i osuđivani u prenosu uživo, kao što se svojevremeno sudilo ratnim zločincima posle drugog svetskog rata, ali i svih potonjih, te su  prvostepenim presudama osuđivani na žestoke kazne zatvora, valjda u cilju opšte prevencije.

O ovom pitanju reagovala je Advokatska komora Srbije, koja je dana 2.4.2020.godine dala saopštenje struke, da je vanredno stanje uvedeno u Republici Srbiji  uvedeno na protivustavan način kao i da je samim tim, obzirom da je proistekao iz protuvustavnog dokumenta i svaki sledeći dokument,  i Uredba o skajp suđenjima takođe protivzakonita.  Na ovaj način, smatram da je advokatura, sa svoje strane ukazala na problem, digla glas i postavila jasno pitanje Ustavnom sudu. Odgovor na pitanje je verovatno u proceduri obzirom da na sajtu Ustavnog suda stoji poslednje obaveštenje od 22.3.2020.godine, to jest Uputstvo o radu kancelarije Ustavnog suda za neposredan prijem podnesaka za vreme vanrednog stanja, odnosno obaveštenje o obustavi rada sa strankama.

Ovaj primer, samo jedan od više desetina, stotina, primera koji mogu da se u ovom trenutku makar zapamte govori od svoj propasti, uništenju prava, nije bitno da li domaćeg ili međunarodnog. Pravo ne postoji, sem prava novca, medija, odnosno prava jačeg. I realno, pravo nikad nije ni postojalo, sem iluzije za studente i profesore na pravnom fakultetu i dokone parničare koji su zbog svog psihičkog stanja zauzeli životni stav da svoja prava mogu da ostvare pred sudom, pri tom se neuko pozivajući i na Pravdu, jednu izmišljenu reč koja je veliku nesreću narodu donela. 

Da je pravde, ne bi onaj jadnik iz Dimitrovgrada dobio 3 godine zatvora a fudbaler VIP prolaz do svog privatnog aviona, da je pravde ne bih ja bio advokat u Kruševcu, nego advokat na Havajima i imao bih agenciju koja rentira bogatima brodove i kuće. I možda, da je prava, i pravde , za isto ili slično delo, Severina ne bi iz malog džepa platila novčanu kaznu , nego bi završila, kao i svi tadašnji stradalnici, na Sajmu..ili u Nišu, zajedno sa prostim narodom. Ne, Severina ima 300 evra da svakodnevno pravi prekršaje da bi bila i dalje na sceni. Da je do prava i pravde možda bi se neko, možda tužilaštvo po službenoj dužnosti, usudio da objasni da je ovo što radi vlasnik televizije Pink, između ostalog i krivično delo nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo propisano u članu 254 Krivičnog Zakonika.  Ili i oni čekaju Žeksa da im donese vizire.

A korona, sva nevidljiva, nastavlja i dalje da kopa po našim umovina.To joj je valjda i posao,  jer ako ne dobiješ koronu, a sve su šanse da si je već  preležao, dobićeš, potpuno sigurno napad straha. A kad si u strahu za život onda prestaje pravo da bude nauka, nego nepotrebna i potpuno beskorisna smetnja za iživljavanje svih koji sa našim pozivom nemaju ama baš nikakve veze. I to se ne dešava prvi put, ne, Narodna istorija, usmena i pisana,  puna je  priča koje svedoče o ovakvim ili sličnim pojavama .Jedan od lepših  primera je  narodna priča U cara Trojana kozije uši. Bio tako jedan Car, imao je gle čuda virusoidno ime Trojan, i bio je jako stog i nemilosrdan, i bio je jako osetljiv kad mu se neko suprotstavi ili protivureči. I tako je narod gledao, u sebi se čudio i ćutao. No, deca, sva bez predrasuda, bez dlake na jeziku, nesputana, počela su da govore istinu. I tu istinu niko nije mogao da zaustavi.   

Tako i naša nesreća, korona, svi gledamo, u sebi se čudimo i ćutimo. Pravo ćuti, sudovi ćute, Ustavni sud ćuti.  A na to nema pravo .  Prema Ustavu Republike Srbije Ustavni sud odlučuje o  saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima; saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom;saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom; saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave sa Ustavom i zakonom; saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom;sukobu nadležnosti između: sudova i drugih državnih organa; republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa jedinica lokalne samouprave;  pokrajinskih organa i organa jedinica lokalne samouprave; organa različitih autonomnih pokrajina ili različitih jedinica lokalne samouprave; izbornim sporovima za koje zakonom nije određenanadležnostsudova;zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije ili udruženja građana i zabrani verske zajednice, pod uslovima utvrđenim Ustavom;  postojanju povrede Ustava od strane predsednika Republike; žalbi na odluku donetu u vezi sa potvrđivanjem mandata narodnih poslanika. žalbi na odluku Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske funkcije i žalbi protiv odluke Visokog saveta sudstva, u slučajevima propisanim zakonom;  žalbi protiv odluke o prestanku funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca;  ustavnoj žalbi;  odlaganju stupanja na snagu osporene odluke organa autonomne pokrajine;  žalbi organa određenog statutom autonomne pokrajine žalbi organa određenog statutom opštine; vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom. Ustavni sud Republike Srbije je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode.

Postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti mogu da pokrenu državni organi, organi teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, kao i najmanje 25 narodnih poslanika. Postupak može pokrenuti i sam Ustavni sud. Svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sud može, do donošenja konačne odluke i pod uslovima određenim zakonom, obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu zakona ili drugog opšteg akta čiju ustavnost ili zakonitost ocenjuje. Ustavni sud može oceniti saglasnost zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opštih akata sa zakonom i po prestanku njihovog važenja, ako je postupak ocene ustavnosti pokrenut najkasnije u roku od šest meseci od prestanka njihovog važenja.^[

Razlozi za nepostupanje Ustavnog suda leže u socijalnoj i svakoj drugoj nesigurnosti kojom je običan čovek, pa i sudija, izložen. Sudije, kojima je dato pravo na sprovođenje u delo suštine prava, a to je da stranka u sudu mora da očekuje zakonit, legitiman postupak, zasnovan na načelima individualne subjektivne odgovornosti, humanosti i načelima pravednosti i srazmernosti, ne osećaju se sigurno, zato što njihova primanja i druge prinadležnosti zavise, isključivo, od izvršne vlasti koja na vrlo lucidan način, utiče na to ko može biti sudija.

Samo po sebi se nameće pitanje da li je sudija savršena ili nesavršena ličnost. Sudije su suočene sa dodatnim izazovima u državama u kojima ne postoje garancije sudijske nezavisnosti, kao što su lična sigurnost, materijalna nezavisnost, odsustvo političkih uticaja, uticaja sredine iz koje sudija dolazi. Subjektivna procena sudije o ishodu postupka uvodi pravo i pravičnost u polje neizvesnosti, čime se vrši udar na jedan od osnovnih principa pravne države- na pravnu sigurnost. Još su sveži ožiljci iz nama bliske prošlosti, o takozvanoj reformi sudstva iz 2010. godine, kada je mnogo sudija ostalo bez posla. Činioci koji utiču na ponašanje sudije su se, od tada, znatno promenili. Sudije su se naučile redu, te je sada potpuno isključena mogućnost da sudija, pre donošenja presude, pre svega ne pomisli na sebe, na svoju okolinu i da se zapita da li će se njegova presuda nekome svideti ili neće, odnosno da li će neko zameriti sudiji na hrabrosti prilikom primena prava i pravičnosti. Onda takve presude postaju ideološke presude, a privatni stav sudije postaje pravo pretočeno u presudu. Kada se sudu da pravo na slobodnu procenu, pravo prestaje da bude pravo, već postaje sila i nepravda i tada nestaje princip vladavine prava i pravne države. Kada je sudu dato pravo da pravnu normu ne primenjuje striktno, vladavina prava se pretvara u vladavinu čoveka. Nesumnjivo je da lična uverenja, u manjoj ili većoj meri, uobličavaju sudsku odluku. A kako sudija stiče utisak da je moćan, on zapravo postaje skloniji pritisku, naročito političkom, ekonomskom i svakom drugom.

Sud nema  pravo na slobodno sudijsko uverenje, profesionalci koji su se, pre stupanja na dužnost sudije, školovali na fakultetu, posle toga i kroz pravosudni ispit, dakle najmanje deset godina pre stupanja na funkciju, sudije se pravom bave kao naukom, krivično pravnom, koja nas izdvaja od mase, od polusveta, koji sudi po pijacama. Sudu je uskraćeno pravo na emociju, pravo da izrazi mišljenje u sudnici. Sudija je pozvan da bude tumač zakona, shodno svom obrazovanju i vaspitanju, i u ovoj profesiji nema mesta slobodnom uverenju, već samo onome što piše u propisima. Ko želi da deli pravo po pravdi, ne pripada našem pozivu i kao takav može da odlučuje samo u rijalitijima i ostalim „prikladnim“ mestima. Postoji li granica sudijske slobode, naročito kad je sudija u sticanju utiska, odnosno uverenja, svakodnevno izložen čaršijskim pričama, pisanju medija ili saznanjem o predmetnom događaju na drugi način?

Stoga mi je kao pravniku neshvatljivo, a kao čoveku krivo kada u vreme nejvećeg kršenja Ustava, Ustavni sud se ne oglašava. Verovatno je u samoizolaciji, za razliku od recimo Ustavnog suda Slovenije koji u vreme pandemije korone daje sebi za pravo da po privremenoj meri nalaže Slovenačkoj Vladi da svakih sedam dana mora da proveri utemeljenost restriktivnih mera ograničavanja kretanja te da o tome izveštava javnost. Da li se to Vladi Slovenije sviđa ili ne, nije uopšte bitno, pogotovo kod opšte prihvaćene floskule da se sve radi uz saglasnost i preporuke struke. Ako smo kao društvo već zauzeli takav kurs, da se slušaju struka i nauka, postavlja se pitanje a šta je pravo, da li je nauka ili samo priča za javnost. Jer, naše pravo ne postoji, ukinuto je.

Autor: advokat  Bojan Bjelanović