Чини се да присуствујемо интензивној деградацији општеприхваћених цивилизацијских вредности, којој адвокатура нажалост даје велики допринос. Није необично да  најобразованији слој људи који је склон да исте вредности урушава предњачи, кад вредности крену стрмоглаво да падају. Ова појава је глобална.

И раније сам писала о  породичном спору са освртом на доказна средства те о поступању органа старатељства и судова. Такође и о извесној дискриминацији, која се огледа у фаворизовању улоге мајке приликом одлуке о поверавању деце код развода. Овом приликом желим да се осврнем на положај детета у породичном спору и у вези са тим посебно недозвољеним медијским хајкама које се воде и тиме угрожавају дечији интерес. Намеће се закључак да исти медијски приступ доприноси додатном урушавању вредности. У тексту ћу се осврнути и на Кодекс адвокатске етике када је у питању заступање странака у породичном спору.

Конвенцијом Уједињених нација о правима детета из 1989. године, која је ратификована у Србији законом из 1990. године, државе чланице су обавезане да обезбеде детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета те се у ту сврху детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона.

Држава Србија је обавезу из документа који је ратификовала 1990. године, испунила 15 година касније, када је донет Породични закон (2005). Овај закон је успео да приближи права детета ратификованој конвенцији, па је истим прописано да се мишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета.

Прописано је и да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима. Односно може само и/или преко неког другог лица или установе да се обрати суду или органу управе и затражи помоћ у остваривању свог права на слободно изражавање мишљења. Даља разрада овог дечијег права у наведеном позитивном пропису упућује да суд и орган управе утврђују мишљење детета у сарадњи са школским психологом односно органом старатељства, породичним саветовалиштем или другом установом специјализованом за посредовање у породичним односима, а у присуству лица које дете само изабере.

Према нацрту грађанског законика (https://www.mpravde.gov.rs/files/NACRT.pdf) који је понуђен у законодавном поступку стручној и свеукупној јавности, дете је свако људско биће до навршених 18 година живота. Овај нацрт посебно третира мишљење детета, па је њиме предвиђено у члану 2294, да дете коjе jе способно да формира своjе мишљење има право слободног изражавања тог мишљења. Надаље, дете има право да благовремено добиjе сва обавештења коjа су му потребна за формирање свог мишљења и мишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима коjа га се тичу и у свим поступцима у коjима се одлучуjе о његовим правима и то у складу са годинама и зрелошћу детета.

Такође, дете коjе jе навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своjе мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучуjе о његовим правима и може се само, односно преко неког другог лица или установе, обратити суду или органу управе и затражити помоћ у остваривању свог права на слободно изражавање мишљења.

Према истом нацрту, суд и орган управе утврђуjу способност детета да формира своjе мишљење, као и само мишљење детета у сарадњи са школским психологом односно органом старатељства, породичним саветовалиштем или другом установом специjализованом за посредовање у породичним односима, а у присуству лица коjе дете само изабере. У истој одредби понуђена је и алтернатива заштите наведеног права детета, по којој дете коjе jе навршило 10. годину живота има право да изабере лице, у коjе има поверење, коjе ће му помоћи да формира и изрази своjе мишљење.

Орган коjи одлучуjе о праву детета дужан jе да га обавести о његовим правима из овог члана. Уколико орган коjи одлучуjе о праву детета оцени да би изражавање мишљења детета било очигледно у супротности са његовим наjбољим интересом и коjи му због тога ускрати право на изражавање мишљења, дужан jе да ту одлуку образложи. Против те одлуке дете има право жалбе у року од 15 (30) дана од достављања одлуке.

Примера ради, према истом нацрту грађанског законика предвиђено је да је свако  дужан да се руководи наjбољим интересом детета у свему што се односи на дете, као и да је држава дужна да предузима све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, физичког, сексуалног и емоционалног злостављања и од сваке врсте експлоатациjе те да је држава обавезна да поштуjе, штити и унапређуjе права детета. У истој одредби понуђене су две варијанте разраде наведене заштите детета, па је у варијанти I предвиђена забрана сваког злостављања детета, а нарочито физичког кажњавања и нешто блажи облик у варијанти II, по којој није дозвољено злостављање детета, а нарочито непримерено физичко кажњавање.

Међутим, како се у пракси реализује право детета да у свим поступцима који се тичу његових права, изрази своје мишљење, којем се чак и према важећем закону у Републици Србији мора посветити дужна пажња.

Наиме, као што наилазимо у пракси Европског суда за људска права, који примењује меродавне одредбе Европске конвенције с припадајућим протоколима, тај суд у својим одлукама истиче обавезу државе да омогући родитељима да буду укључени у поступак којим се одлучује о поверавању детета. И то до степена који ће им омогућити потребну заштиту њихових интереса. Међутим, према истим одлукама држава мора успоставити правичну равнотежу између интереса детета и родитеља, с тим да се пре свега мора имати у виду најбољи интерес детета, који зависно од природе и озбиљности може надјачати интерес родитеља. (Zomerfeld против Немачке 2003, Zahin против Немачке 2003, Hofman против Немачке  2002, Elsholc против Немачке 2000, Sofija Gudrun Hansen против Турске 2003. Mer против Португалије 2003, Silvester против Аустрије 2003, Injakolo-Zenide против Румуније 2000.)

према Конвенцији о правима детета, битан елемент приликом утврђивања најбољег интереса детета јесте поштовање права детета на слободно изражавање мишљења о свим питањима која га се тичу и узимање у обзир тог мишљења, у складу са узрастом и зрелошћу детета. Ово укључује право детета да буде саслушано у сваком судском поступку који се односи на њега.

Који су аспекти који српском правосуђу отежавају да деци омогући права прописана законом и ратификованим конвенцијама. За Београд је познато да је милионски град, а у њему суди свега 12 судија у првостепеном породичном спору. Сваког месеца те судије бивају задужене са најмање 50 нових случајева. У сваком од тих случајева треба прибавити налаз и мишљење органа старатељства, а у сваком другом је потребно вештачење неке од престоничких специјализованих клиника, јер случајеви превазилазе компетенције центара за социјални рад. Сваки од тих случајева захтева најмање два саслушања парничних странака те извођење доказа на околности висине прихода, односно потреба деце и могућности родитеља да исте задовоље.

Право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи произилази из општег принципа да оба родитеља детета имају заједничку одговорност за подизање и развој детета и да су равноправни у вршењу родитељског права.  Оно обухвата не само право детета да виђа свог родитеља већ и право да са њим одржава личне односе на сваки могући начин (телефоном, писмима, путем електронских комуникација итд.).  Могло би се слободно рећи да су спорови о остваривању права детета на контакт са другим родитељем најчешћи спорови у области права детета како у упоредном праву, тако и у пракси Европског суда за људска права (Професор др Марија Драшкић, УСКЛАЂЕНОСТ ДОМАЋЕГ ПРАВА СА СТАНДАРДИМА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ОДНОСУ НА ЧЛАН 8. ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ)

Није ми познат ни један случај у пракси престоничких судова у којем је поштовано право детета на слободно изражавање мишљења о свим питањима која га се тичу и узимање у обзир тог мишљења, у складу са узрастом и зрелошћу детета, а да је дете ово мишљење изразило пред судом.

Да ли је разлог само у преоптерећености судова.

По мом мишљењу, српско правосуђе није у довољној мери прихватило цивилизацијски напредак до којег се дошло усвајањем конвенција о људским правима и правима детета, а које јесу додуше штуро и прекасно, прихваћене и у домаћој легислативи. Ипак, 15 година примене норме којом је прописано да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима, више је него довољно да се формира судска пракса по којој ће суд као што то овај пропис и предвиђа, непосредним опажањем судије извршити увид у мишљење и жеље детета о стварима које се њега тичу. Законска обавеза суда да пре одлуке о свим питањима која се тичу детета прибави налаз и мишљење органа старатељства или друге специјализоване установе у том смислу, заснована је на потреби да стручна лица процене односе у породици и у складу са правилима струке дају препоруку о вршењу родитељског права. Међутим, право детета да стане пред судију и каже своје мишљење, овиме се не исцрпљује. Ово посебно што се у стручним тимовима центара за социјални рад наступа са аспекта власти, а не са аспекта саветодавног рада и стручне подршке у смислу услуге која се даје становништву. Стога је мишљење детета у извештајима ових служби у ствари мишљење тих служби о најбољем интересу детета. У Србији нажалост често скопчано и са корупцијом.

У медијима су се последњих година водиле читаве хајке против правосуђа, адвокатуре и тимова вештака чија се имена стално понављају у породичним случајевима где су се помињала позната имена политичара, медијских личности и сл. Сама јавност, па самим тим и медији теже за сензацијом, а медији се према изворима свог финансирања сврставају у политичким кампањама. Да ли је ово дозвољено у породичном спору? Јавност је с разлогом из породичног спора искључена. Грађани, а посебно малолетна деца имају право на приватност и породични живот који не сме бити изложен јавности.

А посебно не таблоидном приступу који подразумева сензационалистичко извештавање ради бољих тиража, рејтинга .. подилазећи најнижим страстима становништва.

Међутим, време је и да се ми адвокати погледамо у огледалу и једни друге у очи. Ради се о нашој професији и егзистенцији преко 10 000 адвоката колико је  тренутно уписано у именик Адвокатске коморе Србије. Да ли је 9.997 адвоката дужно да трпи осуду јавности због кршења Кодекса од стране неколицине спремних да унизе професију. Учествовање адвокатуре у недозвољеном прибављању права било у кривичном поступку, било у породичном спору, као

у осталом и у сваком другом, представља грубу повреду Кодекса адвокатске етике. Ово посебно када се ради о интересу малолетног детета. Не можемо мирно посматрати снимке на којима адвокати учествују у тучама у породичним споровима и користе друга недопуштена и нечасна средства и позивају се на доказе за које знају да су лажни и прибављени на незаконит начин. Само пре 6 година, адвокатура је устала у одбрану уставности и законитости у величанственом протесту у којем смо се у току 6 месеци обуставе рада одрекли свих прихода како би се Устав ове државе сачувао. Ради се о часној професији која је 20 година „крпила“ недостатке система, били смо и медијатори и нотари и извршитељи и пружаоци бесплатне правне помоћи кад год затреба, да би данас доживели да судија у породичном спору кад види да странка има адвоката, зна да је парница осуђена на рат и одуговлачење. Странке имају право да у породичном спору користе допуштена доказна средства у својој борби за старатељство и наравно право на заступање од стране адвоката, али и адвокат је дужан да стручну помоћ пружи савесно, водећи рачуна о најбољим интересима детета, како то конвенције и налажу.

Враћајући се на положај детета у породичном спору, уместо закључка ћу рећи да двоје одраслих људи слободно ступају у брак и из истог излазе уколико само један од њих више не жели ту заједницу. Међутим, ти исти одрасли људи често не разумеју да су родитељска права и обавезе и после развода заједничка када су у питању најважније одлуке везано за дете те да суд децу у породичном спору не додељује, већ поверава на дневну бригу, негу, старање и васпитавање, а други родитељ како је дужан да децу издржава, тако има и права и обавезе да учествује у свим битним питањима око деце. По мом мишљењу, адвокат је ту да помогне да се сва ова права остваре, интерес клијента чак и испред свог, а не рекламирање уз помоћ таблоидних медија, на рачун интереса деце.

Шта још на крају рећи о медијима?

То није оно што ми можемо да решимо.

Адвокат Мирјана Милић Дрвеница

У Београду, 4. септембра 2020.