Foto: paragraf.rs

Akcionim planom za Poglavlje 23 koji je usvojen na sednici Vlade 27. aprila 2016. godine, a prema preporukama iz funkcionalne analize u okviru sekcije “Pristup uslugama pravosuđa”, navodi se između ostalog i da je potrebno eliminisati cenovnik advokatskih usluga kako bi se omogućila tržišna konkurencija za pružanje pravnih usluga.

Već smo ukazivali na problem tumačenja pružanja pravne pomoći od strane advokata, odnosno da istu mnogi smatraju uslugom, obrazlažući razloge na kojima zasnivamo tvrdnju da se radi o pružanju pravne pomoći na etičkim principima i da iz tih razloga prvenstveno, ne može biti kvalifikovana kao usluga.

Takođe, advokatura je u citiranom akcionom planu pronašla svoje mesto u okviru sekcije “Pravosuđe” ali u delu koji se odnosi na sprovođenje jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta, pa se u istom planu navodi da su objektivne okolnosti dovele do toga da predviđeni cilj smanjenja broja starih predmeta nije ostvaren tokom 2014., između ostalog stoga što advokati nisu učestvovali na suđenjima u periodu od septembra do decembra 2014. godine i nekoliko dana u junu 2014. godine.

Ne navodeći dalje u ovom delu šta je bio uzrok protesta advokata u toku 2014. godine, u istom akcionom planu se dalje navodi da je u cilju sprečavanja blokade pravosudnog sistema u budućnosti potrebno da normativni okvir Republike Srbije koji reguliše oblast advokature bude usklađen sa tekovinama EU.

Iz prednjeg nedvosmisleno proizilazi da izvršna vlast priprema izmene zakona o advokaturi, ali je mnogo opasnije to što se već iz ove najave vidi da izvršna vlast advokaturu ne doživljava kao garanta ljudskih prava, a što ona jeste po svojoj ustavnoj ulozi, već kao svojevrsnu opasnost koju normiranjem treba sprečiti. Naime, reči “u cilju sprečavanja blokade pravosudnog sistema” nedvosmisleno ukazuju da država ne prepoznaje svoju ulogu u uzrocima protesta advokata 2014. godine.

Naime, članom 67 Ustava RS (“Sl. Glasnik RS”, br. 98/2006), koji reguliše ljudsko pravo na pravnu pomoć, propisano je da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć te da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, kao i da se zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.

Iz prednje ustavne norme nedvosmisleno proizilazi da Ustav prepoznaje advokaturu kao garanta ljudskog prava na pravnu pomoć te da je suština pre svega u samostalnosti i nezavisnosti advokature kao službe. Naime, ljudsko pravo na pravnu pomoć može biti ostvareno isključivo u uslovima nezavisnosti pravnog stručnjaka koji istu pomoć treba da pruži.

Nadalje, članom 2 Zakona o advokaturi („Sl. glasnik RS“, br. 31/2011 i 24/2012), koji reguliše samostalnost, nezavisnost i javni značaj advokature, propisano je da je advokatura nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima te u stavu dva istog člana citiranog zakona, da se samostalnost i nezavisnost advokature ostvaruje: 1) samostalnim i nezavisnim obavljanjem advokature; 2) pravom stranke na slobodan izbor advokata; 3) organizovanjem advokata u Advokatsku komoru Srbije i advokatske komore u njenom sastavu, kao samostalne i nezavisne organizacije advokata; 4) donošenjem opštih akata od strane advokatskih komora; 5) odlučivanjem o prijemu u advokaturu i o prestanku prava na bavljenje advokaturom.

Jedan od navedenih akata je i Tarifa o nagradama za rad advokata i ista se prema članu 71 Zakona o advokaturi objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Takođe, članom 23 citiranog zakona, koji reguliše nagradu i naknadu troškova, propisano je u stavu prvom da advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom, koju donosi Advokatska komora Srbije, u stavu drugom da se visina nagrade za rad advokata utvrđuje u zavisnosti od vrste postupka, preduzete radnje, vrednosti spora ili visine zaprećene kazne, u stavu trećem da visina nagrade za odbrane po službenoj dužnosti, utvrđuje se aktom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa, u stavu četvrtom da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove i u stavu petom da obračun o nagradi i naknadi troškova advokata predstavlja verodostojnu ispravu u izvršnom postupku.

Ukidanjem advokatskog cenovnika kako se to navodi u preporukama koje je država Srbija dobila od svojih partnera u okviru pridruživanja EU, a u okviru Akcionog plana za Poglavlje 23, kompletna sadržina prethodno citiranog člana 23 Zakona o advokaturi, izgubila bi svoj smisao, jer je preporuka da cenovnik zavisi isključivo od tržišta.

Vrlo je važno napomenuti da je na osnovu člana 24 Zakona o advokaturi, zabranjeno reklamiranje advokata, zajedničke advokatske kancelarije i advokatskog ortačkog društva te da isti zakon upućuje na bliže uređenje statutom advokatske komore i kodeksom, kada je u pitanju zabrana reklamiranja i dopušteni način predstavljanja.

I zaista, u članu 18 Kodeksa profesionalne etike advokata („Sl. glasnik RS“, br. 27/2012), koji reguliše zabranu nelojalne konkurencije, navodi se između ostalog da advokat ne sme da stiče klijente nelojalnom konkurencijom te da će se smatrati da advokat pribegava nelojalnoj konkurenciji, naročito kada generalno ili mimo uslova predviđenih Kodeksom nudi besplatno zastupanje ili zastupanje za nagradu nižu od one koja je propisana advokatskom tarifom.

Nadalje, u okviru sekcije nedopušteno sticanje klijenata, članom 17 citiranog kodeksa, a koji propisuje zabranu reklamiranja, navodi se da advokat ne sme javno da hvali svoje znanje i sposobnosti niti da se reklamira te da će se smatrati da advokat krši zabranu reklamiranja, naročito kada: ističe, deli ili u javnim medijima, u elektronskom predstavljanju i u drugim publikacijama objavljuje saopštenja kojima nudi svoje usluge, ili kada dozvoljava da takve ponude budu unete u oglase i reklamni materijal drugih pravnih ili fizičkih lica; organizuje ili koristi usluge posrednika, agenata ili trećih lica koji ga reklamiraju, a naročito kada u tu svrhu dogovara upućivanje klijenata sa licima u pritvoru ili zatvoru i licima zaposlenim u policiji, sudu, tužilaštvu, upravi i drugim organima vlasti; daje drugome svoje posetnice ili blanko punomoćja radi dalje raspodele potencijalnim klijentima; označava kancelariju, njen štampani materijal i druga obeležja (tabla, pečat, memorandum, posetnice) na preterano upadljiv i neodmeren način; daje pravne savete u javnim glasilima, na javnim skupovima, ili izvan kancelarije pred nepoznatim osobama; traži da bude uvršten u imenike, adresare, kataloge, vodiče i slične priručnike kao izuzetni advokat ili u okviru grupe izuzetnih advokata; na senzacionalistički ili samohvalisav način predstavlja u javnosti svoje predmete, sposobnosti i uspehe.

Najjednostavnije rečeno, ako advokati izađu na tržište, odredbe o zabrani reklamiranja će morati da budu ukinute, jer tržišno ponašanje podrazumeva pre svega isticanje svojih ličnih cenovnika, kojima bi advokati bili prinuđeni da pridobijaju klijente. U ovakvim uslovima rada, jasno je da advokatura automatski gubi poziciju garanta ljudskih prava. Naime, etički princip da advokata može jedino da preporuči njegov rad, ovime bi bio suspendovan i samim tim advokatu bi bilo dozvoljeno da u okviru zastupanja prvenstveno ima u vidu svoj lični interes. To bi se naravno dogodilo omogućavanjem stvaranja nelojalne konkurencije u advokaturi.

Naime, u okviru vrlo bitnog dela o naknadi advokatske nagrade, isti kodeks na osnovu člana 30 navodi da advokat naknadu obračunava u novcu u skladu sa Tarifom, a naplaćuje na zakonom propisani način bezgotovinskog ili gotovinskog plaćanja, a da nije dopušteno da advokat: sa klijentom ugovara potpuno ili delimično preuzimanje spornog prava za čije ostvarivanje mu je zastupanje povereno (pactum de quota litis); zaključuje ugovor o naknadi iskorišćavajući težak položaj klijenta, ili zloupotrebljavajući načelo poštenja tako što klijentu neistinito prikazuje njegov položaj teškim ili težim nego što objektivno jeste; sa klijentom ugovara, ili od njega traži ili prima nagradu za odbranu po službenoj dužnosti, osim ako sudu ili drugom nadležnom organu dostavi punomoćje i zatraži da ga razreše svojstva branioca po službenoj dužnosti; kao zastupnik siromašnih po odluci advokatske komore, od klijenta traži nagradu, ili isplatom nagrade uslovljava dalje zastupanje; od klijenta traži ili prima naknadu koja služi nedopuštenim svrhama; od klijenta prima novac ili imovinu za koje može osnovano da posumnja da su stečeni pranjem novca ili da potiču od drugog krivičnog dela; bez znanja i odobrenja klijenta, dok je zastupanje u toku, prima ili ugovara primanje naknade od trećeg lica; naplaćuje naknadu od sredstava koja mu je klijent poverio, osim ako je na to ovlašćen važećim propisima, odlukom suda, ili izričitom ili prećutnom saglasnošću klijenta.

Sa druge strane po istom Kodeksu, advokat ima pravo: da iz humanih razloga i obzira prema klijentu koji je u materijalnoj oskudici, naplatu nagrade prilagodi platežnim sposobnostima klijenta, bilo tako što će prihvatiti delimičnu isplatu ili isplatu po okončanju postupka, bilo tako što će se, ukoliko se klijent nalazi u izrazitom siromaštvu, naplate nagrade od njega odreći i prihvatiti naplatu, po pravnosnažnoj odluci, od suprotne stranke ili iz budžetskih sredstava nadležnog organa, ukoliko se za to ostvare zakonske pretpostavke; da sa klijentom slobodno ugovori nagradu, ukoliko to dopušta Tarifa, ili se radi o zastupanju koje, po vrsti i složenosti, Tarifom nije uopšte ili nije na jasan predviđeno; da ugovorenu naknadu veže za uspešan ishod zastupanja, ukoliko to odgovara prirodi slučaja, ne ugrožava njegovi nezavisnost i nije suprotno zabrani iz pravila 30.2.1. Kodeksa; da ne traži nagradu za zastupanje drugog advokata, ili dece, roditelja, usvojenika, usvojioca ili lica sa kojim je pokojni advokat živeo u bračnoj, vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici; da primi neugovorenu nagradu koju mu ponudi klijent, ili drugo lice sa znanjem i odobrenjem klijenta, dok je postupak u toku, a i bez znanja klijenta kada je zastupanje završeno, ukoliko ih sam na to nije naveo, ukoliko drugo lice nije suprotna stranka ili neko ko je podržavao suprotnu stranku, ukoliko je nagrada u srazmeri sa obimom, vrstom i rezultatom rada i sa imovinskim prilikama lica koje je daje, i ukoliko sa drugim licem, bez znanja klijenta, nije ugovorena subrogacija; da izuzetno, umesto isplate u novcu ili hartijama od vrednosti, u cilju naplate dospelog potraživanja naknade, od klijenta primi vrednost druge vrste, pod uslovom da mu sam klijent ponudi ovakav način razduženja, da predate vrednosti nisu potcenjene i da zamena ispunjenja ne sadrži obeležja iskorišćavanja teškog položaja klijenta i ne narušava ugled advokature; da za svoj rad i za rad drugoga za koga lično jamči traži i primi predujam naknade primeren obimu, vrsti i složenosti očekivanog rada; da izuzetno, umesto predujma u novcu ili hartijama od vrednosti, ugovori zakonom dopušteno obezbeđenje druge vrste, pod uslovom da time ne ograničava poslovnu delatnost klijenta; da za stalnu savetodavnu pomoć ugovori periodično plaćanje paušalnog iznosa nagrade, čija je visina primerena obimu, vrsti i složenosti njegovih obaveza, međutim, odluku da postupi u skladu sa prethodnim pravilima Kodeksa advokat može doneti samo nakon neophodnih provera i na način koji neće stvoriti utisak nelojalne konkurencije ili reklame.

Iz citiranih odredaba kodeksa advokatske etike, jasno je da se smisao advokature u skladu sa nivoom dostignutih ljudskih prava u Republici Srbiji, zasniva na pružanju pravne pomoći zasnovanom na izuzetno visokom nivou etičkih pravila. U smislu navedenog ukidanjem cenovnika advokatskih usluga “kako bi se omogućila tržišna konkurencija za pružanje pravnih usluga”, bila bi ugrožena samostalnost i nezavisnost advokatske službe. Naime, svaki advokat kada bi bio frizer, obućar ili pekar, voleo bi da svoj cenovnik formira samostalno i uz upotrebu svetlećih reklama, ali je advokat zato advokat što razume smisao odgovorne službe koju u društvu obavlja.

U ovom delu želim da napomenem, čitajući Akcioni plan za Poglavlje 23, stiče se utisak da ni davaoci preporuke, kao ni pregovarački tim Republike Srbije ne prepoznaju u dovoljnoj meri ulogu advokature u aktuelnim uslovima srpskog društva. Naime, advokatura se i u uslovima socijalistički uređene države razvijala. Ona nije stagnirala. Sadržina kodeksa advokatske etike to nedvosmisleno dokazuje, jer je isti zasnovan na svim opšte prihvaćenim standardima razvoja ljudskih prava. Iz ovih razloga, država bi mnogo više morala da se osloni na advokaturu i u formalnom smislu, kao što se to suštinski u našem društvu odvija. Naime, veliki deo nedostataka kojima obiluje tranzicioni sistem u Srbiji, nadoknađuje se delovanjem srpske advokature. Ovo naravno ne znači da advokatura ne treba da se razvija i usavršava još više, a broj od preko 8000 advokata u Republici Srbiji na svoj način govori da će oni to, kao i do sada biti u stanju.

Sa druge strane, vrlo je bitno ne gubiti iz vida da advokati sami usvajaju svoj kodeks te da bi država mešanjem u ovu oblast delovanja advokature, suspendovala samostalnost koja je propisana Ustavom Srbije. Ako bi se nadalje išlo tako daleko da se u svrhu ove vrste preporuka menjaju i ustavne odredbe, odnosno da sam Ustav suspenduje samostalnost i nezavisnost advokature, onda bi se osnovano postavilo pitanje da li pridruživanje Srbije EU zajednici podrazumeva i suspendovanje, odnosno smanjenje nivoa dostignutih ljudskih prava.

Napomena: U tekstu je korišćen tekst akcionog plana za pregovaranje Poglavlja 23, usvojen na sednici Vlade Srbije 27. Aprila 2016., sa linka

http://www.mpravde.gov.rs/files/Akcioni%20plan%20PG%2023.pdf

Način na koji je aktuelno propisana Tarifa o nagradama za rad advokata u Republici Srbiji, a koji je opisan detaljno u ovom tekstu, podržan je i u tviter anketi koju je sproveo urednik portala Advokatske komore Srbije, advokat Aleksandar N. Đorđević iz Beograda. Naime, u anketi je učestvovalo 584 građana. 85 % ispitanika se opredelilo da advokat treba da naplaćuje po propisanom cenovniku, odnosno prema dogovoru sa klijentom, dok se samo 15% ispitanih opredelilo da advokat treba da naplaćuje po svom cenovniku.

Treba mi masovan RT. Hvala.
Anketa: Advokati treba da naplaćuju:

— il Dottore (@CounsellorAca) June 1, 2016

Autor: Mirjana Milić Drvenica, advokat u Beogradu