Poštovane kolege,

Povodom Dana Advokature, priredio sam besedu, od poznatih i manje poznatih fakata i tekstova vezanih za advokaturu, koja je pročitana  na prigodnoj svečanosti u prostorijama Odbora advokata Loznice, u prisustvi kolega, malog broj gostiju i novinara,  te smatram potrebnim da podelim sa vama…

Pozdravna beseda povodom Dana Advokature 
28.februar 2018. god.

„Stupajući u zvanje javnog pravozastupnika, zaklinjem se svemogućim Bogom pred svetlim krstom i na Jevanđelje, da ću povereno mi zvanje pravozastunika,   odpravljati verno i savesno i shodno postojećim Uredbama i Zakonima, naročito onim koji se tiču pravozastupništva, da ću sudovima i nadležnima poštovanje davati, da ću siromasima kao i bogatima pri traženju ili branjenju njihovih prava jednakom revnošću i savesno pomagati, i uopšte pri ispunjavanju mojih zvaničnih dužnosti, da se neću pokolebati ni dostojanstvom kakvog lica ni strahom ni koristoljubljem niti kakvom strašću, nego da ću svagda i u svakom slučaju postupati kao što Zakoni zemaljski propisuju , tako mi Gospod Bog Pomogao“

…
glasila je prva zakletva za pravozastupnike od 28.02.1862.god.

Uvaženi gosti, drage koleginice i kolege, dame i gospodo,

Od strane organizatora ovog skupa, Odbora advokata Loznica, AKŠ,  kao predsedniku Odbora, imam dužnost i čast da vas sve pozdravim i zahvalim se zbog vašeg prisutva obeležavanju našeg praznika, Dana Advokature, koji dan je uvek poseban,  imajući u vidu da trajemo, baštinimo i obeležavamo, evo 156. godina advokature u  savremenoj srpskoj istoriji, te da besedim nešto povodom toga.

Iz  opšte i nacionale istorije…

Podsetiću vas, da se još u  Dušanovom zakoniku  od 1346. godine, u čl.56. i 73. pominju  pristavi,  kao prve preteče advokata… a Statut grada Budve iz tog vremena, čak govori o dužnosti tadašnjih „advokata“ da postavljaju pitanja i odgovaraju savesno,  kao da se radi o njihovoj  stvari..
Te davne 1862.god. 28.februara, Knez Srpski, Mihailo Obrenović u saglasnosti sa Državnim Savetom objavio je Uvodna pravila o pravozastupnicima, nakon čega je iste godine, donet i  Zakon o pravozastupnicima, čime je Srbija stala rame uz rame sa savremenim pravnim sistemima i rešenjima tadašnje Evrope.

Od tada, kroz istoriju,  pa i danas srpska država i društvo prolazila je i prolazi kroz „Scilu i Haribdu“, ali  advokatura opstaje, bez obzira na sve promene i razlike u društvenim okolnostima, upravo  na svojim  temeljima,  zadržavajući te osnove i do danas, ali ipak prilagođavajući se i noseći i krst, teret i luču novih vremena, istkanih iz ogromnog vekovnog  iskustva ove  profesije!
Podsetiću vas da je advokatura, drevna civilizacijska ustanova, slobodna  profesija, starija i od hrišćanstva i muhamedanstva, da je imala svoje sjajne trenutke u staroj Grčkoj i velikom Rimu, da je odolela i vekovnoj tami srednjeg veka,  kada je i  skoro i nestala,  te  preskočila pogrome inkvizicije, boljševizma i komunizma, te da je po tom ponovo postala  imanentni  sastavni deo svakog pravnog sistema.

Sam naziv „advokati“  nastao je u starom Rimu i potiče od reči „ad vocare“ (pozvati nekog u pomoć), a u tadašnjim carskim naredbama se kaže za njih da su tu  da  „podižu klonule“.
Čitava istorija advokature je puna antagonizama. To je vrlo  često bila i najomraženija i najcenjenija profesija. Tako u  Šekspirovoj drami  „Henrik VI“,  pobunjenik  objavljuje: „…Prva stvar koju ćemo uraditi,  pobićemo sve advokate…“

Jer advokatura je u pravom smislu reči uvek išla i ide ispred svoga vremena, sledeći ljudske potrebe za organizovanim društvom, tražeći rešenja kroz pisane zakone, tumačeći ih u ime prava onih,  za koje su isti i doneti,  uz  iskazivanje vrlina koje se cene u demokratskom društvu, obrazovanosti, hrabrosti, domišljatosti, rečitosti…  stremeći pravdi…

Sudnica je mesto, arena, u kojoj se često odvija posvećena i ogorčena borba za pravo, imovinu, slobodu i život. U sudnici se govore besede, bez kojih se teško može zamisliti ijedna ozbiljna zbirka besedništva.  A, mnoge od beseda u završnoj reči su imale direktan uticaj na ishod suđenja i zadovoljenje pravde, što je jednom prilikom lepo prokomentarisao jedan sudija, …da je završnom reči još i više ubeđen da se „…snaga jedne presude ne ogleda u kažnjavanju krivca,  već i u oslobađanju nevinog…“

Advokatura, kroz istoriju, a  i sada okuplja intelektualni i slobodoumni deo društva, tako sa ponosom pominjemo, Sokrata, Cicerona, Demostena, Katona, pa Robespjera, Getea, Abrahama Linkolna, Gandija, Jovana Muškatirovića, Svetozara Miletića, Mihaila Polit-Desančića, Dragića Joksimovića, Filotu Filu, Velimira Cvetića, Veljka Guberinu…

Ovom prilikom želim sa par reči da se posebno  osvrnem na velikog advokata dr.Dragića Joksimovića… čije veličine ni danas nismo dovoljno svesni, koji je mesto slave koju bi mu donela odbrana generala Mihailovića,  na koju je postavljen po službenoj dužnosti(!) od strane suda i advokatske komore,  našao se na udaru tadašnje vlasti i koji je morao svoj stav platiti i glavom, zbog profesionalne poverene mu odbrane i  jezgrovitih,  nekom bolnih,  istinitih  rečenica… boreći se za osnovna prava svog klijenta…  kome je vlastodržac  Broz, kao i svaki,  kome se to dozvoli,  odredio sudbinu, kada je 14.jula 1946.god. dok je još trajao proces, na jednom mitingu pred narodnom masom, svetinom,  doslovnim rečima izjavio: “…Taj advokat Joksimović,  brani Mihailovića na način, koji je protivan interesima naroda, kao i svaki narodni neprijatelj…“ posle čega… je sistem  nečasno odradio svoj zadatak…  Slava mu…
…i još toliko i skorih, svetlih primera, koji bez obzira na cenu, pokazuju da smo deo jedne uzvišene profesije sa širokim mogućnostima, ali i da se na lovorikama  ne može opstati, bez velike svakodnevne borbe  i  stalnog truda…

Čak je veliki reformator francuskog društva, a potom samovoljni autokrata, Napoleon Bonaparta 1810. god. odbio da potpiše Uredbu o ponovnom uspostavljanju advokature, prethodno ukinute 1790 godine, rečima: „Advokati su buntovnici, vinovnici zločina i izdaje… Nikada neću potpisati takvu Uredbu !“ 
Ipak nedugo zatim, bio je prinuđen da potpiše pokleknuvši pred,  kao i svi vlastodršci…

Advokatura zato nosi i veliku odgovornost za pravilnu i pravičnu primenu „velikih, ponekad dnevnom potrebom nazvanih reformskih zakona“ prema „običnom – malom čoveku“ koji ide državi, sudu, tražeći pravdu, u čemi je i prava – humanistička  dimenzija naše  profesije.

Bez samostalne advokature je nemoguće zamisliti funkcionisanje sudstva, a bez nezavisnog sudstva, nema ni elementarnih pretpostavki za ostvarivanje prava i sloboda bilo koje vrste!

Dame i gospodo,
Stepen demokratičnosti jednog društva se najbolje ogleda kroz status advokature u toj državi, zato smo i sada svesni da nam treba još  bolja advokatura,  upravo nasuprot, unazad već izvesno vreme,  nasrtajima i po cenu kršenja važećeg Ustava,  na advokaturu, kao jedini, Ustavom  garantovani oblik pružanja stručne pravne pomoći i zbog čega advokatura ne može  i ne sme ustuknuti !

Kako nijedna sloboda niti pravo, kroz istoriju ljudskog roda nije dobijena na poklon, nego osvojena borbom, uverenjima, žrtvama i upornošću, tako nove generacije,  baštinici istih,  moraju se uvek boriti za očuvanje postojećih sloboda i prava,  jer one ničim nisu zauvek garantovane.
Tako se i sada se vodi  borba, za očuvanje  i(!) osnovnih principa podele vlasti, na zakonodavnu izvršnu i sudsku… i svedoci smo da se polako i celokupna pravna struka budi,  do skora,  možda  uplašena, ili uljuljkana…

U velikim pravnim sistemima, sa vekovnom neprekinutom pravosudnom tradicijom, radi  mere i osećaja za pravu meru stvari, za sudiju  Vrhovnog suda može biti izabran, samo  onaj  sudija,  koji je u svojoj karijeri  bio i advokat! A, podsetiću vas, takođe, da  od 52 potpisnika Deklaracije o nezavisnosti SAD, njih 25-oro su bili advokati, kao i da je uostalom i najviše predsednika te države, upravo  bilo iz redova advokata.

I to dovoljno govori o profesiji, za koju je potrebno veliko znanje, moral, hrabrost, posvećenost, istrajnost i iskustvo.

Uvažene koleginice i kolege,

Dužni smo da  posedujemo i stalno usavršavamo znanje koje ide uz naše zvanje,  da se istim  borimo za one koji su nam poverili svoje tajne, muke  i  nedaće, za njih najveće,  ali i mi imamo svoje probleme, sa kojima ćemo lakše da se nosimo zajedno, zato vas pozivam da u ime dostojanstva i uzvišenosti profesije, kojom se bavimo,  budemo na visini zadatka profesije imajući u vidu svetle uzore i uvek neizvesnu budućnost, a kolege znaju da možemo, a i  moramo bolje i  zbog generacija koje će nas prirodno i dostojno naslediti  i zameniti… i da ne izgubimo iz vida da i mi svojim delanjem damo priliku da im budemo uzori, na koje će se ugledati i kojih se neće stideti.
Pomognimo svojom borbom i posvećenošću prvoj advokatskoj zakletvi  i da ovo društvo i država prebrodi ovo vreme,  prepuno narodu običnom, nepoznatih reči, eufemizama i oksimorona, kao što su… standardi, protokoli, poglavlja i slično… iza kojih  reči se toliko toga krije i vreba,  a koje  su drugi  narodi  i države, ne bez borbe i bezbolnije, ali sa uvažavanjem očuvanja svojih nacionalnih u tradicionalnih vrednosti, već prošli.

Sloboda jednog naroda se može poznati po slobodama koje imaju svi delatnici boginje pravde Justicije… i zastupničko-branilačkog staleža, odnosno njihovih prava koja imaju u postupcima borbe za prava i oštećenih i okrivljenih.

Koleginice i kolege, čestitam Vam praznik i želim Vam sve najbolje u budućem radu, a prisutnim gostima se zahvaljujem na prisustvu ovoj skromnoj svečanosti povodom 156.-godišnjice moderne srpske advokature…

I da završim rečima  jednog kolege koji kaže
„Grčki mit o željeznom dobu govori, da što su generacije novije, to su gore. Doći će vreme kada će postati tako zle, da će obožavati moć, odabraće snagu umesto prava, a poštovanje prema vrlini i dobroti će nestati. Ali na kraju, kada se niko više ne bude bunio protiv nedela, ili osećao stid u prisustvu bednih, ni tada neće sve biti izgubljeno…
O advokaturi  je reč…“

Zato, budimo  svetionik i luča ovog našeg mikrokozma, što bi rekao Veliki  Njegoš.
Vredi se opet i uvek podsećati…
Hvala Vam na pažnji. „

Autor: advokat Cvetko M. Marić

P.S. Poštovane kolege,
Svesni smo da je realno stanje u državi, pravosuđu  i  advokaturi,  takvo da  sigurno zaslužuje drugačije slovo, ali za ovu  priliku, povodom Dana Advokature, smatrao sam da biranim rečima, dovoljnim i prigodnim, pogledom unazad i unapred, podignemo  sopstveno samopouzdanje  ukažemo  na ponovnu potrebu jedinstava advokature  zbog velikh izazova i  takvoga cilja…
Jer nikome nije dobar,  ko je sam sebi rđav – Non bonus est ulli, ui malus est subi… 
Pa,  ko čuo, čuo…