1. Predistražni postupak u novoj šemi krivičnog postupka

Donošenjem Zakonika o krivičnom postupku napravljena je nova konstrukcija izgleda krivičnog postupka koga sada čine: prethodni postupak (predistražni, istražni i postupak optuženja), glavni postupak (pripreme glavnog pretresa, glavni pretres i izricanje i objavljivanje prvostepene presude) i postupak po redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Predistražni postupak je faza koja prethodi istražnom postupku. U prethodno važećem Zakoniku o krivičnom postupku ova faza postupka je nosila naziv pretkrivični postupak. Iako je prilikom stupanja na snagu i početka primene novog ZKP-a pretrpeo jezičku promenu predistražni postupak je po svojoj suštini, cilju i radnjama koje se preduzimaju pandan pretkrivičnom postupku. Predistražni postupak je dobio formalniji karakter u odnosu na pretkrivični postupak. Razlozi za ovakvo postupanje zakonodavca je činjenica da je neretko najveći broj dokaza prikupljen upravo u fazi pretkrivičnog postupka. „Tako je, u prethodnom sistemu, najznačajnije dokaze umesto istražnog sudije prikupljala policija, pri čemu su se kasnije faze postupka često svodile na gotovo mehaničko ponavljanje ovako prikupljenog materijala.“ Nedostatak formalnog karaktera pretkrivičnog postupka u kome su prikupljeni najčešće svi dokazi na kojima će se kasnije zasnivati optuženje i dokazivanje krivične odgovornosti okrivljenog mogao je da dovodi u pitanje zakonitost načina na koji su prikupljeni, stoga je zakonodavac otklonio ovaj nedostatak na taj način što je predistražni postupak “obukao” u formalnije ruho.

Predistražni postupak se vodi zbog postojanja osnova sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Uočljivo je da je za vođenje predistrage i istrage potreban isti nivo sumnje da je učinjeno krivično delo. Za razliku od pretkrivičnog postupka kojim je rukovodila policija, rukovodilac predistražnog postupka je javni tužilac, dok policija u ovoj fazi postupa po nalozima javnog tužioca. Ali posmatrajući i analizirajući praksu, može se reći da je u predistražnom postupku javni tužilac de iure rukovodilac postupka, ali de facto predistražni postupak je i dalje u rukama policije, jer policija sprovodi dokazne radnje. „Ovakva relacija između javnog tužioca i policije se odnosi samo na redovan krivični postupak, s obzirom na to da kada se radi o skraćenom krivičnom postupku predistražni postupak je u rukama javnog tužioca koji pre nego što odluči da li će podneti optužni predlog ili odbaciti krivičnu prijavu može u najkraćem mogućem roku preduzeti određene dokazne radnje.“

U uporednom pravu susrećemo slična zakonska rešenja poput rešenja našeg zakonika. Slovenija je jedna od retkih država u kojima je i dalje prisutna sudska istraga, a istrazi prethodi „prethodni postupak“ koji je po svojoj sadržini i fazama sličan predistražnom postupku. Slična situacija je i sa Zakonikom o krivičnom postupku Crne Gore u kome se faza predistrage zove „izviđaj“ i u kome se prepliću uloga državnog tužioca i policije. S druge strane Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine ne razdvaja fazu postupka koja prethodi istrazi i istragu, nego ceo postupak pre i posle donošenja naredbe o sprovođenju istrage naziva „istraga“.

2. Krivična prijava i ovlašćenja organa predistražnog postupka

ZKP propisuje da državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način. Za razliku od člana 222 Zakonika o krivičnom postupku (Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009) koji je propisivao da su svi državni organi, organi teritorijalne autonomije ili organi lokalne samouprave, javna preduzeća i ustanove dužni da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštavani ili za njih saznaju na drugi način, sada važećim ZKP-om organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave se podvode pod termin “državni i drugi organi” bez posebnog izdvajanja, s jedne strane, dok sa druge strane ZKP više ne propisuje dužnost prijavljivanja krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, nego navodi, kao opštu odredbu, ko sve može podneti krivičnu prijavu, a samo prijavljivanje ostaje kao moralna obaveza na ovlašćenim podnosiocima krivičnih prijava.

Iako Zakonik ne propisuje dužnost prijavljivanja krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti, neprijavljivanje krivičnih dela određene težine propisano je kao kažnjivo, pa je tako članom 332 Krivičnog zakonika propisano da krivično delo čini svako lice koje zna da je neko lice učinilo krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od trideset do četrdeset godina ili koje samo zna da je takvo delo učinjeno, a to ne prijavi pre nego što su delo, odnosno učinilac otkriveni. Potom, posebno je propisana krivična odgovornost službenih ili odgovornih lica koja ne prijave izvršenje krivičnog dela za koje su saznali u vršenju svoje dužnosti. Zakonodavac ovde postavlja ograničenje, pa se tako mora raditi o neprijavljivanju krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Kada službeno ili odgovorno lice propusti da prijavi krivično delo svog podređenog koje je učinio u vršenju službene, vojne ili radne obaveze, postojaće krivična odgovornost ako se radi o neprijavljivanju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina. Dakle, glavna smernica zakonodavca prilikom propisivanja krivične odgovornosti lica koja ne prijave izvršenje krivičnog dela je težina krivičnog dela koje nije prijavljeno. Neće postojati krivična odgovornost za neprijavljivanje krivičnog dela ili učinioca, ukoliko je lice supružnik učinioca ili sa njim živi u trajnoj vanbračnoj zajednici, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat, sestra, odnosno lice koje s nekim od njih živi u trajnoj vanbračnoj zajednici, kao i branilac, lekar ili verski ispovednik učinioca.

Zakonodavac pored pozivanja organa i lica da prijave krivično delo, poziva podnosioca krivične prijave da u prijavi navede dokaze koji su mu poznati i da preduzme sve mere kako bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi. Naravno, od podnosilaca krivične prijave se ne očekuje da preduzimaju kriminalističko-tehničke radnje, koje obavljaju profesionalno obučena lica, nego samo da se preduzmu radnje čije preduzimanje se može očekivati od čoveka sa prosečnim znanjem i iskustvom – fotografisanje lica mesta, obezbeđivanje lica mesta do dolaska službenih lica itd..

Krivična prijava se može podneti nadležnom javnom tužiocu i to pismeno ili usmeno ili drugim sredstvom. Kada lice pristupi u javno tužilaštvo radi podnošenja krivične prijave o tome će se sačiniti zapisnik, a kada se podnosi telefonom ili drugim telekomunikacijskim sredstvom o tome će se sačiniti službena beleška. I na kraju, ako se krivična prijava podnosi putem elektronske pošte biće sačuvana na odgovarajućem nosiocu podataka i odštampaće se. Pored podnošenja javnom tužiocu, krivična prijava može biti podneta i policiji, nenadležnom javnom tužiocu ili sudu. U tim slučajevima, dužnost je organa kome je podneta krivična prijava da navedenu primi i da je dostavi nadležnom tužilaštvu. Prilikom sačinjava krivične prijave u javnom tužilaštvu zakonodavac posebno propisuje da će se podnosilac upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja. Forma krivične prijave nije propisana niti obavezna sadržina. Razlozi za ovakvo postupanje je zato što krivična prijava predstavlja samo znak javnom tužiocu o eventualno učinjenom krivičnom delu i potencijalnom učiniocu. „Ona može biti samo povod i osnov za pokretanje krivičnog postupka, ali sama po sebi ne služi kao dokaz činjenica koje bi bile relevantne za krivični postupak.“ Krivična prijava se zapravo može posmatrati kao propratni akt u kome je podnosilac dužan da navede razloge podnošenja, da opiše događaj povodom kog se podnosi krivična prijava, te da u prilogu krivične prijave dostavi dokaze na kojima zasniva tvrdnje iz same prijave. „Krivična prijava se ne može smatrati dokazom u krivičnom postupku, ona se ne čita na glavnom pretresu, ali se ne izdvaja iz spisa predmeta.“

3. Postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi

Javnom tužiocu kao rukovodiocu predistražnog postupka, ukoliko ne može da oceni da li su verovatni navodi krivične prijave ili ako podaci u prijavi ne pružaju dovoljno osnova da može da odluči da li će se sprovoditi istraga, stoji na raspolaganju nekoliko mogućnosti. Na prvom mestu, može sam da prikupi potrebne podatke, može sam pozivati građane radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, po istom postupku kao što to organi policije čine, ili može podneti zahtev državnim ili drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna obaveštenja. Za nepostupanje po zahtevu javnog tužioca propisana je novčana kazna. Ukoliko javni tužilac ne može sam da preduzme radnje može zahtevati od policije da prikupi potrebna obaveštenja i da preduzme druge mere i radnje u cilju otkrivanja krivičnog dela i učinioca.

Nadalje, policija je dužna da postupi po zahtevu javnog tužioca i da ga obavesti o merama i radnjama koje je preduzela najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je primila zahtev. Dužnost obaveštavanja javnog tužioca o preduzetim dokaznim radnjama je od posebnog značaja s obzirom na to da od preduzimanja prve dokazne radnje počinje da teče rok za donošenje naredbe o sprovođenju istrage. Naime, naredba o sprovođenju istrage donosi se pre ili neposredno posle prve dokazne radnje koju su preduzeli javni tužilac ili policija u predistražnom postupku, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela.

4. Ovlašćenja organa predistražnog postupka

4.1. Ovlašćenja javnog tužioca

Uvođenjem javnotužilačke istrage uloga javnog tužioca je stavljena u prvi plan. Javni tužilac je de iure gospodar istrage, ali i predistražnog postupka. On je taj koji rukovodi predistražnim postupkom i usmerava tok krivičnog postupka. S druge strane, policija je dobila sekundarnu ulogu, i organi policije su dužni da postupaju po nalozima javnog tužioca a sve u cilju prikupljanja dokaza o učinjenom krivičnom delu i učiniocu. Ova funkcionalna povezanost i međusobna saradnja i usklađenost rada javnog tužioca i policije je neophodan preduslov za ostvarenje osnovnih načela krivičnog procesnog prava – načela zakonitosti, načela oficijelnosti i efikasnosti krivičnog gonjenja.

Ovakvo zakonsko rešenje je drugačije od rešenja iz prethodnog Zakonika o krivičnom postupku (Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009), kojim je glavna uloga u pretkrivičnom postupku formalno bila na javnom tužiocu, ali u praksi je glavna uloga bila na policiji, pa su tako organi unutrašnjih poslova, ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, bili dužni da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu služiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka. Organi unutrašnjih poslova su mogli da prikupljaju potrebna obaveštenja od strane građana, da izvrše potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, da za neophodno vreme ograniče kretanje na određenom prostoru, da preduzmu potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta, da raspišu potragu za licem i stvarima za kojima se traga, da u prisustvu odgovornog lica pregledaju određene objekte i prostorije državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica, ostvare uvid u njihovu dokumentaciju i da je po potrebi oduzmu. O svim preduzetim radnjama i utvrđenim činjenicama bili su dužni da sačine zapisnik ili službenu belešku. Kada su bila u pitanju krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, za koje postoji osnovana sumnja da je prouzrokovalo teške posledice ili da je izvršeno sa umišljajem, organi unutrašnjih poslova su imali na raspolaganju zakonsku mogućnost da od osumnjičenog privremeno, a najduže do tri dana oduzmu vozačku dozvolu. Pretkrivični postupak je bio u rukama organa unutrašnjih poslova, koji su preduzimali dokazne radnje bez prethodne formalne odluke javnog tužioca, dok je javni tužilac samo obaveštavan od strane policije o preduzetim aktivnostima. Jedina kontrola preduzimanja mera od strane policije bila je po podnetoj pritužbi nadležnom javnom tužiocu od strane lica prema kome su mere preduzete.

Intencija zakonodavca da javni tužilac dobije centralnu ulogu u predistražnom i istražnom postupku se ogleda i u tome da on kao rukovodilac predistražnog postupka može nalagati policiji da preduzima određene radnje radi otkrivanja krivičnih dela i pronalaženja osumnjičenih, o čemu je policija dužna da ga obavesti, kao i u mogućnosti da u toku predistražnog postupka preuzme vršenje radnje koju je policija na osnovu zakona samostalno preduzela ili čak i samostalno da preduzme bilo koju radnju koju može preduzeti i policija u cilju otkrivanja krivičnih dela i učinilaca. Javni tužilac određuje pravac u kome policija treba da sprovede radnje. Nekada se policiji nalaže da preduzima radnje u cilju otkrivanja učinilaca određenih krivičnih dela, a nekada su angažovani na preduzimanju tačno određenih radnji poput pregleda prevoznih sredstava ili objekata, ograničenja kretanja građana na određenom prostoru…Nalog javnog tužioca policiji za preduzimanje radnji ne isključuje, naravno, mogućnost iznošenja predloga od strane policije javnom tužiocu kako bi neka radnja na terenu mogla biti najefikasnije sprovedena ili o potrebi da se, pak, preduzmu i neke druge radnje.

4.2. Ovlašćenja policije

Ovlašćenja policije u predistražnom postupku treba razlikovati od preduzimanja dokaznih radnji. Dokazne radnje predstavljaju radnje javnog tužioca i policije na prikupljanju dokaza. Dokazne radnje zakonodavac posebno reguliše u Zakoniku, s obzirom na to da se tako prikupljeni dokazi mogu koristiti u daljem toku krivičnog postupka i na njima se može zasnivati sudska odluka. Upravo zbog važnosti dokaza koji su prikupljeni dokaznim radnjama, propisana je dužnost policije da obavesti javnog tužioca o preduzimanju prve dokazne radnje od kog momenta teče rok da javni tužilac donese naredbu o sprovođenju istrage. U članu 286 stav 1 ZKP-a preuzeta je definicija iz prethodnog Zakonika o krivičnom postupku (Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009), o dužnosti policije za preduzimanje potrebnih mera, pa tako ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu služiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.

Policija ima ovlašćenje da preduzme sledeće aktivnosti: da prikuplja potrebna obaveštenja od strane građana, da izvrši potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, da za neophodno potrebno vreme, a najduže do osam časova ograniči kretanje na određenom prostoru, da preduzme potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta, da raspiše potragu za licem i predmetima za kojima se traga, da u prisustvu odgovornog lica pregleda određene objekte i prostorije državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica, ostvari uvid u njihovu dokumentaciju i da je po potrebi oduzme. O svim činjenicama i okolnostima postoji dužnost sačinjavanja zapisnika ili službene beleške. Međutim, u toku preduzimanja neke od ovih aktivnosti, na primer u slučaju pregleda prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, može se javiti potreba za oduzimanjem predmeta, u kom slučaju se prelazi na teren dokaznih radnji. Ukoliko su prikupljeni dokazi u skladu sa zakonom mogu se koristiti dalje u krivičnom postupku.

U praksi je prilikom pregleda prevoznih sredstava, putnika i prtljaga teško razlučiti gde prestaje pregled, kao operativno kriminalistička aktivnost, a gde počinje pretres lica i stvari. „Na sednici krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Novom Sadu zauzet je stav da policiji prilikom preduzimanja radnje pregleda putničkog vozila, putnika i prtljaga u smislu člana 286 ZKP-a nije potrebna naredba za pretresanje, jer sam pregled podrazumeva i ovlašćenje da se izvrši i privremeno oduzimanje predmeta.“ Nije sporno da policija može da izvrši pretresanje izuzetno i bez naredbe suda, na osnovu zakonskog ovlašćenja (član 152 stav 2 ZKP), ali bi ovu zakonsku mogućnost trebalo tumačiti u užem smislu kako bi se sprečilo eventualno kršenje Ustavom zajemčenih ljudskih prava.

Po nalogu sudije za prethodni postupak, a na predlog javnog tužioca, radi ispunjenja dužnosti iz člana 286 stav 1 ZKP, policija ima ovlašćenje da pribavi evidenciju ostvarene telefonske komunikacije, korišćenjem baznih stanica ili da izvrši lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija. Radi se o podacima koji su zaštićeni pravom na zaštitu privatnog života i prepiske iz člana 8 stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojom su propisani i slučajevi u kojima ta prava mogu biti ograničena. Svako drugo ograničenje, predstavljalo bi povredu prava koja su zaštićena Konvencijom. Ustavni sud je, iako nije ocenjivao ustavnost odredbe člana 286 stav 3 Zakonika o krivičnom postupku, u svoje dve odluke utvrdio opšti princip da je jedino sud ovlašćen da odluči o pribavljanju evidencije ostvarene telefonske komunikacije korišćenjem baznih stanica ili da izvrši lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija, stoga je zakonodavac polazeći od stava Ustavnog suda uslovio preduzimanje ove radnje od strane policije prethodnim nalogom sudije za prethodni postupak, a sve u cilju zaštite ljudskih prava.

O preduzimanju mera i radnji policija je dužna da odmah, a najkasnije u roku od 24 časa nakon preduzimanja, o tome obavesti javnog tužioca, čime se još jednom ističe kontrolna i rukovodilačka uloga javnog tužioca u predistražnom postupku.

Za razliku od prethodnog Zakonika o krivičnom postupku (Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009) kada su lica prema kojima je preduzeta radnja od strane policije imala mogućnost da podnesu pritužbu na njen rad nadležnom javnom tužiocu, trenutno važeći ZKP-a propisuje da se pritužba može podneti sudiji za prethodni postupak. Nejasno je zašto je zakonodavac postupanje po pritužbama oduzeo iz nadležnosti javnog tužioca. Javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, daje naloge policiji za preduzimanje radnji, stoga bi trebalo da on bude organ koji će i kontrolisati postupanje policije.

5. Dokazne radnje policije

U toku preduzimanja operativno kriminalističkih aktivnosti od strane policije može se javiti potreba da policija preduzme određenu dokaznu radnju (privremeno oduzimanje predmeta, pretresanje lica ili stvari bez naredbe suda, saslušanje osumnjičenog…). Kao što je već rečeno, ukoliko policija dokaznu radnju preduzme u skladu sa odredbama Zakonika, tako prikupljeni dokazi se mogu koristiti u daljem toku krivičnog postupka. Pravljenje razlike između dokaznih radnji i aktivnosti policije koje je napravljeno u aktuelnom ZKP-u doprinelo je zakonitosti prikupljanja dokaza u predistražnom postupku. U ranijem konceptu krivičnog postupka nije pravljena jasna razlika između operativnih kriminalističkih radnji i dokaznih radnji, a s obzirom da se najveći broj dokaza prikupi u predistražnom postupku, kao i da se kasnije u toku krivičnog postupka uglavnom sve svodi na ponavljanje dokaza koji su ranije prikupljeni, bilo je neophodno osigurati postupak njihovog zakonitog prikupljanja. Za pravnu valjanost dokaznih radnji policije u predistražnom postupku potrebno je da budu ispunjeni procesni uslovi i pravila propisana u glavi VII Zakonika. U nastavku biće više reči o prikupljanju obaveštenja od strane građana kao i o zadržavanju osumnjičenog.

6. Prikupljanje obaveštenja od strane građana

Jedno od ovlašćenja policije, prilikom sprovođenja kriminalističko- operativnih radnji, je prikupljanje potrebnih obaveštenja od svih lica koja mogu imati saznanja od značaja za otkrivanje krivičnog dela i učinioca. Sam postupak prikupljanja potrebnih obaveštenja ne predstavlja dokaznu radnju, te se samim tim službene beleške koje su sačinjene prilikom prikupljanja obaveštenja ne mogu koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, niti policija može ispitivati građane u svojstvu svedoka jer Zakonik ne predviđa dokaznu radnju ispitivanja svedoka od strane policije. Ova kriminalističko-operativna radnja služi javnom tužiocu kao smernica u kom pravcu dalje da vodi krivični postupak, a u nemalom broju slučajeva lica od kojih je policija prikupila obaveštenja kasnije se pozivaju u krivičnom postupku kao svedoci. Sam postupak prikupljanja obaveštenja od strane građana je regulisan na isti način kao i u Zakoniku o krivičnom postupku (Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009).
U pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva. Zakonik o krivičnom postupku Crne Gore propisuje obavezu da se u pozivu mora naznačiti i da građanin ima pravo da u prostorije policije dođe sa advokatom , što predstavlja dodatne mere zaštite ljudskih prava. Kada je reč o sadržini poziva i načinu pozivanja ista je regulisana Zakonom o policiji. Članom 79 Zakona o policiji propisano je da lice za koje se osnovano pretpostavlja da raspolaže obaveštenjima neophodnim za obavljanje policijskih poslova može biti pozvano na razgovor. U pozivu se mora navesti naziv, mesto i adresa organizacione jedinice Direkcije policije, razlog pozivanja, mesto i vreme razgovora, kao i upozorenje da lice može biti dovedeno ako se ne odazove pozivu, a ukoliko se radi o osumnjičenom i da ima pravo na branioca. Prinudno se može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu samo ako je u pozivu bilo na to upozoreno.
Sličnu zakonsku regulaciju ima i Crna Gora, pa je tako Zakonom o unutrašnjim poslovima Crne Gore propisano da se u pozivu mora navesti naziv, mjesto i adresa organizacione jedinice Policije, razlog, mjesto i vrijeme pozivanja . Kada je u pitanju vreme pozivanja praksa je pokazala određene manjkavosti, pa su tako građani pozivani radi prikupljanja obaveštenja tako što su bili dužni da se odazovu „odmah“. „Pozivanje građana da dođu „u odmah“ ne poznaje Zakonik o krivičnom postupku kao ni Zakon o unutrašnjim poslovima Crne Gore. „Odmah“ nije „dan i čas“ niti se može postići na vrijeme. „Odmah“ je nastupilo i proteklo čim se izgovori, tako da pozvani građanin istog momenta upada u docnju nemajući mogućnost čak ni da se dobrovoljno odazove. Riječ je o zloupotrebi striktnog ZKP-a, jer je, u suprotnom, najhitnije pozivanje besmisleno imajući u vidu da građanin u toj situaciji ima, pored ostalih, zakonsko pravo da odbije davanje obavještenja i da ne bude dalje zadržan u tom svojstvu.“
Policija ne može saslušavati lice u svojstvu okrivljenog, niti ispitivati svedoke ili veštake, a sve iz razloga jer prikupljanje obaveštenja od strane građana ne predstavlja dokaznu radnju, a zapisnici o saslušanju odnosno ispitivanju ne bi mogli da se koriste kao dokaz u krivičnom postupku, pa čak i kad bi policija na zapisniku upozorila lica na isti način kao što to čini sudija ili javno tužilac. Crnogorski krivični postupak odlikuje još jedno ekskluzivno ovlašćenje državnog tužioca: on u izviđaju može građanina pozvanog na informativni razgovor saslušati kao svedoka, kad oceni da je to potrebno (član 262. ZKPCG). „Zapisnik o saslušanju može se koristiti kao dokaz u daljem, tj. sudskom krivičnom postupku.“ Samo izuzetno policija može saslušati osumnjičenog i to na način propisan članom 289 ZKP-a. Kada policija sasluša osumnjičenog u prisustvu branioca uz obaveštenje javnog tužioca, tako sačinjen zapisnik je pravno valjan i može se kasnije koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

Kada je u pitanju trajanje prikupljanja obaveštenja od građana ono može trajati onoliko koliko je potrebno da se dobije potrebno obaveštenje, a najduže četiri sata. Ukoliko lice koje daje obaveštenje pristane, u tom slučaju davanje obaveštenja može trajati i duže. Procesno takav pristanak bi morao biti zapisnički konstatovan, a zapisnik potpisan od strane građanina koji je dao pristanak. Ograničenje trajanja kriminalističko-operativne radnje koja se sastoji u prikupljanju obaveštenja od građana ima za cilj da se spreči bezrazložno dugo zadržavanje građana od strane policije, te da se spreči da se dužim boravkom u policiji vrši pritisak na lica koja treba da daju obaveštenje.

Propisana je i zabrana prinudnog prikupljanja obaveštenja, ali Zakonik ne propisuje obavezu policije da lice koje je pozvano radi davanja obaveštenja upozori na pravo da odbije da da obaveštenja, čime se ostavlja pravna praznina koja dalje može voditi brojnim zloupotrebama. Stoga u nekim budućim izmenama Zakonika o krivičnom postupku trebalo bi propisati i obavezu policije da predoči licima koja se pozivaju radi davanja obaveštenja da nisu dužna i da obaveštenja pruže.

O svemu izrečenom pred policijskim organima od strane građanina biće sačinjena službena beleška. Službena beleška sadrži podatke o licu koje daje obaveštenje i koliko god može verni prikaz onoga što je lice izjavilo. Na kraju, službena beleška se čita građaninu koji je dao obaveštenje, koji može da stavi primedbe, koje je policija dužna da unese. Ukoliko građanin zahteva, može mu se izdati kopija službene beleške. Iako se službene beleške o obaveštenjima primljenim od strane građana ne mogu koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, često daju smernice koje dokaze je potrebno pribaviti.

Kada je u pitanju prinudno dovođenje, rečeno je da se lice može prinudno dovesti ako je prethodno bilo poučeno da ukoliko se ne odazove pozivu može biti prinudno dovedeno. S druge strane, zabranjeno je prinudno dovođenje građanina radi prikupljanja obaveštenja o istom krivičnom delu. Dakle, građanin se može ponovo pozivati samo radi prikupljanja obaveštenja o okolnostima nekog drugog krivičnog dela ili učinioca.

Zakonik propisuje mogućnost da se potrebna obaveštenja prikupljaju i od strane pritvorenika, ali uz prethodno datu saglasnost sudije za prethodni postupak, predsednika veća ili sudije pojedinca. Od pritvorenika se mogu prikupljati obaveštenja samo radi otkrivanja drugih krivičnih dela ili drugih učinilaca, a ne o krivičnom delu koje se okrivljenom stavlja na teret. Zakonik daje posebnu garanciju zakonitosti prikupljanju obaveštenja od strane pritvorenika propisujući da se postupak davanja obaveštenja sprovodi u zavodu, u vreme koje odredi sud i uz obavezno prisustvo branioca.

Završnu fazu prikupljanja obaveštenja od strane građana predstavlja sačinjavanje krivične prijave. U krivičnoj prijavi policija će navesti dokaze za koje je saznala prilikom prikupljanja obaveštenja, ali se u sadržinu krivične prijave neće uneti sadržina prikupljenih obaveštenja, osim ako je osumnjičeni saslušan od strane policije u prisustvu branioca. Uz krivičnu prijavu policija će dostaviti predmete, skice, fotografije, pribavljene izveštaje, spise o preduzetim merama i radnjama, službene beleške, izjave i druge materijale koji mogu biti korisni za uspešno vođenje krivičnog postupka. Čest je slučaj u praksi da policija nakon podnošenja krivične prijave dođe do novih činjenica, dokaza ili tragova krivičnih dela, koje je dužna da prikupi i da javnom tužiocu dostavi dopunu krivične prijave.

7. Zadržavanje osumnjičenog
„Ovlašćenje da osumnjičenog zadrži, predstavlja ovlašćenje koje je dato javnom tužiocu kako se od ovog državnog organa ne bi, naročito u kompleksnijim slučajevima, zahtevalo postupanje u nerealnim rokovima.“ Važeći Zakonik o krivičnom postupku odlučivanje o zadržavanju osumnjičenog stavlja u isključivu nadležnost javnog tužioca, kao organa koji rukovodi predistražnim postupkom. Ranije zakonsko rešenje je bilo takvo da je organ unutrašnjih poslova imao ovlašćenje da odlučuje o zadržavanju lica, a sada organ unutrašnjih poslova može zadržati lice, samo uz prethodno odobrenje javnog tužioca. Lice može biti zadržano od strane javnog tužioca radi saslušanja u tri slučaja. U prvom slučaju kada je policija uhapsila lice, ako postoji razlog za određivanje pritvora, i sprovela ga nadležnom javvnom tužiocu. U drugom slučaju kada je uhapšeno lice koje je zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti. I treći slučaj kada javni tužilac može zadržati neko lice je kada policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku i kada ga policija poziva u svojstvu osumnjičenog ili kada u toku prikupljanja obaveštenja policija oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim.
Vremensko trajanje zadržavanja je ograničeno na vreme od 48 časova koji se računaju od časa hapšenja ili od odazivanja na poziv. S obzirom da se radi o organičenju jednog od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom – pravo na slobodu kretanja, zadržavanje se može odrediti isključivo u skladu sa zakonskim odredbama. U slučaju nezakonitog zadržavanja – kad nije postojao osnov za zadržavanje ili je zadržavanje trajalo duže od zakonom propisanog maksimuma, lice koje je nezakonito zadržano ima pravo podnošenja tužbe sudu radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode.
Nadalje, o zadržavanju javni tužilac odmah ili najkasnije u roku od dva časa od saopštavanja osumnjičenom da je zadržan donosi i uručuje rešenje. Pored javnog tužioca rešenje o zadržavanju može doneti i policija uz prethodno odobrenje javnog tužioca. Ranije zakonsko rešenje je bilo da o zadržavanju odlučuje organ unutrašnjih poslova koji i donosi rešenje. Sadržinski rešenje obuhvata delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja. Obrazloženje rešenja o zadržavanju mora imati obrazložene osnove za pritvor budući da je policijsko hapšenje iz člana 291 stav 1 ZKP moguće jedino ako postoje razlozi za određivanje pritvora. Protiv rešenja o zadržavanju dozvoljena je žalba osumnjičenom i njegovom braniocu u roku od šest časova od dostavljanja rešenja. O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe, ali žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
Za razliku od srpskog krivičnog postupka u kome odluku o zadržavanju može doneti javni tužilac, ali i policija, u krivičnom postupku Crne Gore odluku o zadržavanju može doneti samo državni tužilac i to samo izuzetno, odnosno kada postoji neki od razloga za određivanje pritvora. Dakle, da bi državni tužilac mogao da odredi zadržavanje nekom licu potrebno je da postoji osnovana sumnja da je neko lice učinilo krivično delo, koja mora biti obrazložena u rešenju o zadržavanju, odnosno u svakom konkretnom slučaju moraju da postoje činjenice ili informacije koje bi objektivnog posmatrača ubedile da je osumnjičeni mogao da izvrši krivično delo, i da je ispunjen neki od razloga za određivanje pritvora. U svim ostalim slučajevima radilo bi se o nezakonitom zadržavanju.
Zadržavanje osumnjičenog je jedan od slučajeva obavezne odbrane kada osumnjičeni mora imati branioca od momenta donošenja rešenja o zadržavanju. Ukoliko osumnjičeni u roku od četiri časa ne obezbedi branioca, javni tužilac će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti.
8. Zaključak

Analiza predistražnog postupka u svetlu odnosa javnog tužioca i policije dovodi do zaključka da se radi o ranoj i još nedovoljno razvijenoj ideji zakonodavca da se javno tužilaštvo i policija hijerarhijski potpuno odvoje i da javni tužilac i u predistražnom postupku bude dominus litis, kao što je to u fazi istrage. I dalje je prisutno preplitanje ovlašćenje između javnog tužioca i policije, pa tako javni tužilac može sam da preduzima dokazne radnje, a može da naloži policiji da ih preduzima. S druge strane i policija sama može da preduzima dokazne radnje, ali uz obavezu obaveštavanja javnog tužioca o tome. Rukovodeća uloga javnog tužilaštva u svetlu odredbi ZKP-a, koje se mogu posmatrati kao opšte odredbe, nije moguće u potpunosti bez promene odnosa između javnog tužilaštva i policije, odnosno bez promene zakonskih i drugih propisa koji regulišu položaj javnog tužilaštva i policije ili, pak, kroz formiranje posebnih odeljenja policije koji bi se pripojili javnim tužilaštvima i imali status pravosudne policije.

Napomene:
Zakonik o krivičnom postupku – ZKP, Službeni glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019.
Zakonik o krivičnom postupku, Službeni list SRJ, br. 70/2001 i 68/2002 i Službeni glasnik RS, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009).
G. Ilić; M. Majić, S. Beljanski, A. Trešnjev, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd 2018, 736.
Član 499 stav 2 ZKP.
Zakon o kazenskem postopku, Uradni list RS, št. 32/12 – uradno prečiščeno besedilo, 47/13, 87/14, 8/16 – odl. US, 64/16 – odl. US, 65/16 – odl. US, 66/17 – ORZKP153,154, 22/19, 55/20 – odl. US in 89/20 – odl. US.
Zakonik o krivičnom postupku Crne Gore – ZKP CG, Službeni list CG, br. 57/2009, 49/2010, 47/2014 – odluka US, 2/2015 – odluka US, 35/2015, 58/2015 – dr. zakon i 28/2018 – odluka US.
Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine, Službeni glasnik BiH, br. 3/2003, 32/2003 – ispr., 36/2003, 26/2004, 63/2004, 13/2005, 48/2005, 46/2006, 29/2007, 53/2007, 58/2008, 12/2009, 16/2009, 53/2009 – dr. zakon, 93/2009, 72/2013 i 65/2018.
Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019.
G. Ilić et al., 737.
Ibid.
G. Ilić et al., 754.
Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Službeni glasnik RS, br. 9/2003, 5/2005 i 12/2010.
Odluka Ustavnog suda Iuz-1218/10 od 19.aprila 2012. godine i Odluka Ustavnog suda Iuz-1245/10 od 13.juna 2013. godine, http://www.ustavni.sud.rs/page/jurisprudence/35/, 05. avgust 2020.
Član 259 stav 1 ZKP CG.
Zakon o policiji, Službeni glasnik RS, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018.
Zakon o unutrašnjim poslovima, Službeni list CG, br. 44/2012, 36/2013, 1/2015 i 87/2018.
V. Leposavić, Dana 14.06. u odmah, https://mitropolija.com/2020/06/19/danas-u-odmah/ , 25.jula 2020.
V. Đurđić, Javno tužilaštvo i policija pred izazovima tužilačke istrage, Beograd 2017, 5.
G. Ilić et al., 774.
Odgovor dat na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda dana 04.04.2014. godine, https://www.vk.sud.rs/sites/default/files/attachments/3%20KO%204.04.2014..pdf, 05.avgust 2020.
Član 267 stav 1 ZKP CG.
Rešenje Osnovnog suda u Podgorici Kri br. 541/20 od 15.juna 2020. godine.

Autor: Jelena Dinčić, sudijski saradnik Prvog osnovnog suda u Beogradu.