advokat Rade Knežević

Većina pravnika, čak i Sudija i advokata, verovatno ne samo da Vam ne bi dali neke definicije ovih naizgled svima poznatih pojmova, već teško da bi znali i razlike. Naravno tu sam spadao i ja. No kako u životu je bitno, ako ne sam znati, a ono znati gde pronaći, tako sam čitajući nekoliko knjiga od autora koji su prilično dobro obradili ove vekovne pojmove, ponešto i sam naučio, što bih voleo da i Vama ukratko predočim. Možda Vam i nešto koristi.
Pravda. Pojam koji svima nama označava nešto što možda više katkad pripada religiji nego pravu, više Teologiji nego Pravnoj nauci. Ulpijan je govorio, pravda je stalna volja dati svakom ono što mu pripada. Svakom po zasluzi. Svakom svoje. Pravda je večito nastojanje da se svakome dodeli pravo koje mu pripada. Suum cuique. Moral i pravda su pojmovi koji se uzajamno prožimaju i dopunjuju. Kako je govorio poznati advokat, mislilac, državnik i besednik Ciceron: “Nihil honestum esse potest, quod iustitia vacat.“ Ništa ne može biti časno čemu nedostaje pravde.
Pravičnost je ideja pravde primenjena u praksi. Termin pravde bi označavao apstraktnu ideju, dok termin pravičnost označava primenu te apstraktne ideje na konkretne slučajeve. Pravičnost je dakle konkretno ovaploćenje pravde.
Pravičnost u sebi sadrži i praktičnost. Tako da je itekako primenjiva u Suđenju, ili bi trebalo da bude. Pravičnost ispravlja tehničke nedostatke pisanog pravila, prilagođava apstraktnu normu osobenosti konkretnog odnosa.
Platon je govorio da pravičnost leči, ponekad tiranina nesnosnog- zakona. Tako Suarez kaže da pravičnost ispravlja zakon u onome njegovom delu u kojem je zbog svoje opštosti omanuo.
Dakle pravičnim suđenjem postiže se izvesna korektivana funkcija, od strane Sudije. To je upravo ono što su ljudi i želeli od Sudije, Sudije kao časnog čoveka, ljudskog bića, a ne još jedne programirane računarske mašine.
Pravo upustvo za suđenje po pravičnosti daje čuveni Valtazar Bogišić, tako Čl. 3 Opšteimovinskog zakonika Crne Gore iz 1888, prema kojem, kad nema potrebnog pravnog pravila, onda slučaj treba rešiti“po opštim osnovima pravde i pravice“. Podrobnije upustvo daje u čl. 783 Zakonika.
„U takvome suđenju sudija treba da, ocenjujući sa svake strane prilike posla, pazi osobito na to što časni ljudi drže da je pravo, i što je u skladu sa javnim verovanjem i poštenjem, bez kojih ne može biti uredna saobraćaja među ljudima. I tako sudija to sve radi po duši i savjesti, on opet treba da pazi, koliko je to moguće, i na razum i mišljenje naroda ili razreda ljudi kojima su obični poslovi te ruke“. Komentarišeći ovo upustvo, naš poznati pravnik Božidar Marković kaže „Bogišić je ovim upustvom naveo sve bitne elemente suđenja po pravičnosti: konkretne okolnosti slučaja, objektivnu društvenu ocenu vrednosti, etičke momente, racionanlan kriterijum, i profesionalna shvatanja uže grupe.“
Primena principa pravičnosti predstavlja dakle kompleksno, ali i kompletno suđenje.
Kad smo malo zagrebali po ovim pojmovima, prirodno dolazimo i do pojma-Pravo.
Opet ni pojam prava, ne može se odmah lako definisati. Naime, pored pozitivnog prava, kojeg ćemo u narednim redovima detaljnije analizirati i objasniti, postoji i pojam pravednog prava, prirodnog prava, ono što bi pozitivno pravo trebalo da bude. Ius aequuim, naspram ius strictum.
Pozitivno pravo. To je ono pravo koje važi u jednoj državi, regulisano aktuelnim, sada važećim propisima. Pozitivno pravo je obavezno pravilo društvenog ponašanja koje stvarno važi u jednoj državi i čije nepoštovanje povlači za sobom državnu sankciju. To su ona pravila koja u jednoj zemlji važe kao pravo, koja prijmenjuju sudovi. To su formulisana pravila vladanja, zakoni, uredbe, običajno pravo, ugovori i sudska praksa.
Između pravde i pozitivnog prava nastaje vremenom neizbežan nesklad usled evolucije društvenog života i statičnosti pisanih pravila pozitivnog prava.
Žorž Riper kaže da pravo treba da ostvari pravdu koja je jedna moralna ideja.
Dakle između moralnog, pravednog i pozitivnopravnog prava postoje razlike u obimu i jačini sankcije. Moralno je najšire. Sve što je moralno nije pravedno, a još manje pozitivno pravo. Zato Jelinek kaže da pravo obezbeđuje samo minimum morala neophodnom jednom društvu da bi moglo opstati.
Veliki mislioci su to i slikovito objasnili: „To su tri koncetrična kruga, koja imaju isti centar, ali čiji su obimi nejednaki, naravno obim prava je najuži, obim pravde je nešto širi, a obim moralnog kruga prevazilazi oba prethodna.“
Svet će zasigurno biti lepše mesto za život kad potreba za razlikovanjem ovih pojmova postane izlišna. Kada dođe do veće moralizacije prava, odnosno legalizacije morala. Kad se pravda, pravičnost, pravo, stope u jedan, jedan koji će ljudima činiti život lakšim i lepšim.

Autor: advokat Rade Knežević