Reč o advokaturi, nekad.

(tekst je viđenje dr Janićija Jovanovića, prvog sekretara Kasacionog suda u Beogradu o suštini advokatskog poziva, nastao 1926. godine i objaljen u Braniču broj 4 i 5 za april – maj 1926. godine).

Priredio advokat Dušan D. Bratić

O ADVOKATSKOJ PROFESIJI

Dr. Janićije Jovanović

Prvi Sekretar Kasacionog suda

Advokat ne treba da bude samo nepomirljiv organ prava i istine, neophodan pomoćnik Pravde, zaštitnik slabih i ugnjetavanih, utešilac nesrećnih, potpora ubogih. On treba da bude uzor sviju javnih i privatnih vrlina, bez kojih je to dostojanstveno zvanje samo jedna prazna reč! Biti advokat, pisaše Hanri u svojim harangama, nije ništa drugo nego studije pretpostaviti zadovoljstvima, naporan rad odmoru, čast koristi. Advokat, to je uvek jedno otvoreno oko, jedna ruka uvek u pokretu i pripravnosti da drugima pomogne, jedan duh koji se nikada ne raslabljuje i ne popušta.

Današnji advokat pritežava prava i privilegije, i da bi ih mogao upražnjavati on uživa nezavisnost i slobodu, koje se smatraju kao potrebe javnog reda i koje se, kad kada, stavljaju i iznad opšteg zakona.

Advokat ne postoji samo da bude pomoćnik Pravde i da se posveti odbrani interesa drugih, već i da se pobrine i za svoju sopstvenu ličnost. Savremeni advokat je pre svega radenik prava, on istražuje i teži ovome svojstvu i zbog naklonosti i dobročinstva što ona daje. On ima tri reči za definiciju svoje profesije: časnost, znanje, talenat, i ove tri reči su zapisane u njegovom srcu slovima, koja se ne mogu nikada izbrisati.

Ovaj radenik prava postaje iz svih društvenih klasa. On ima držanje i pokret ponosit i umeren, osećaj svoje vrednosti veoma akceptiran: kao i prirodno dostojanstvo, koje  nema ničega uvredljivog i koje privlači pune simpatije i poštovanje. On je gotov na sva požrtvovanja da bi samo poslužio interesima nemoćnoga i nesrećnika. On je spsoban da upotrebi sve svoje energije u odbrani svojih prerogativa i da se bori protiv svakog despotizma i nepravde.

Njega nalazimo svuda gde ima kakvo dobro delo da se učini, ili da se kombatira kakva rđava radnja, a njegovo delanje se rasprostire po svima granama društvene aktivnosti i po svima oblastima njegovog rada, gde on sudeluje svojim znanjem, svojim iskustvom i lojalnom odanošću.

Njegova profesija ima jedan potpuno određen cilj. On ima naročitu misiju, koja je direktno u vezi sa profesijom i koja se poglavito sastoji u: savetovanju, davanju pravnih pouka ili uputstava, upravljanju i najzad u plediranju.

Savetovanje je preliminar svakoga procesa, te je s toga ono u najvećem stupnju profesionalno. Ono se obično daje usmeno, ali se po kad kad traži da se izrazi i pismeno. Međutim, ovo poslednje advokati vrlo nerado čine u bojazni da sebe i svoga klijenta ne bi doveli do eventualnih svirepih razočarenja, pošto se, na žalost, naročito posleratna juresprudencija pokazala prilično nestalna, kolebljiva.

Sa ovih razloga obazriv advokat treba kao prvo pravilo pred očima uvek da ima ravnanje, jer naročito stari praktičari iz iskustva znaju, da je uvek opasno izlaziti pred forum Pravde i staviti je u pokret, pošto se gotovo nikad pouzdano ne zna šta se sve može dogoditi čak i sa najboljim sporovima. S toga svaki advokat treba da je potpuno obuzet onom dobro poznatom idejom: da je uvek bolje i mršavo ravnanje nego masna parnica; ili, kao što jedna stara francuska poslovica kaže: „Često u parnicama, onaj ko dobije, pobegne u košulji, a onaj ko izgubi pobegne go“.

Plediranje je glavni objekat advokatske misije, naročito je u pogledu usmene odbrane interesa klijenta advokaska profesija ustanovljena i organizovana. I zaista, plediranje je ono što ispituje, rasvetljava i kompletira proces, ono što baca na sporno pitanje svu svetlost potrebnu onima koji treba da ga rasprave i to kako u pogledu fakata i podentih dokumenata i dokaza, tako i u pogledu prava. Plediranje treba da uživa imunitet, t.j. neprikosnoveno pravo da se slobodno govori, iz koga principa proizilazi za advokata pravo da ne bude ometan i prekidan u govoru ni od strane suda, ni od svoga protivnika. Jer, advokat pledira da bi osvetlio verovanje suda. On je organ sudski, jedan motorni točak, bez koga Pravda ne bi mogla pravilno funkcionisati.

Zato svaki moralan zakonodavac, u principu, daje slobodu plediranja u sudovima, po ugledu na rimsko pravo, koje govoraše advocati debent agere quod causa desiderant.

G. Oskar Filateuf advokat iz Pariza, u svome govoru držanom na jednoj advokatskoj konferenciji izložio je, sa jednom velikom rečitošću razloge o slobodi odbrane i imuniteta što je zakon dao pledirajućem advokatu. Evo toga govora:

„ Pravo odbrane! Mogu li, izgovarajući ove reči pred vama, pretvarati se da ne znam one gorke rekriminacije što su one nedavno podigle?

Advokatska govornica je teren borbe. Ona ima, dakle, svojih uzbuđenja, svojih plahovitosti, pa i svojih žestina. Kako bi se mogao tome i čuditi? Ali zar ne postoje bar izvesne granice koje bi trebalo advokatu zabraniti da ih prekorači, pod kaznom da navuče na sebe najozbiljnije odgovornosti? A, ko je taj čovek, – ne govorim još o advokatu – ko je čovek, koji će pozvan da zaštiti interese svoga prijatelja, ili prosto kakvo treće lice, izvan svake debate Pravde, – moći da to učini bez uzbuđenja, bez vatre, i , ma šta da se dogodi, bez žestine? Gde je taj koga prigovor, protivrečnost neće razdražiti, i koji se može zareći da ne nagoni protivnika da jaukne pod udarom snažnog protivodgovora?

Sada postavljam isto pitanje za advokata: Reč je, veli se, jedno oružje. Ko je taj advokat, koji bi, rukujući se njime, uzeo na sebe obavezu da neće nikoga povrediti? Smelo mogu reći da nema ni jednoga. Suština naše profesije je nezavisnost, u najširem smislu: misliti slobodno, isto tako govoriti, eto pravo odbrane u potpunoj celini. Kako bi i moglo biti drukčije? Mi smo odjeci zahteva, interesi protivnih strasti, i zakoni reperkusija ne prestaju biti istiniti kada se oni primenjuju na stvari razuma i srca.

Ali, pre no što bi se sudilo o držanju advokata na njihovoj govornici, treba pomisliti na prirodu sudara koji se tu dešavaju. Srećni, bez sumnje oni od naših drugova, koji se gotovo isključivo bave vedrim delokrugom čistoga prava, koji bi mogli, i bez ikakvih nezgoda za njihove procese da ne izgovore ime njihovih klijenata, ili da ih nazovu, kao u školi: titius ili titra! Srećni su takođe oni koji istražuju u opisu industrijskih materijala pronalazačkih napredaka čovečjeg duha, u mesto da traže u ljudskim slabostima tajnu svojih nevolja!

Zločincu su čast, sloboda, život, (les enjuex) ulozi naših borbi. Zatim, pitanja porodična sa njihovim mnogobrojnim i neobično razdražljivim raspravama: razdvajanja od stola i postelje, preljuba, nepriznavanje, odricanje paterniteta, zbacivanje sa tutorstva, nasilno oduzimanje deteta od oca ili matere iz razloga nedostojnosti, testamenti sa njihovim neizbežnim posledicama, krađe i uništavanje istih, zatim razne finansijske operacije, upropašćavanje jednih, odgovorsnost drugih, užas sviju“!

Ove plamene reči rečitoga Filatefa sasvim jasno ilustruju uzvišenost advokatske profesije i dopunjuju ono nekoliko msili, napred izloženih.