Pravo na pravično suđenje je, jedno od osnovnih ljudskih prava, zagarantovano Ustavom Republike Srbije. Članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Jedan od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje je javnost suđenja pred prvostepenim sudom. Načelo javnosti je jedno od klasičnih krivičnoprocesnih načela, koja su tipična za akuzatorske i mešovite tipove krivičnih postupaka. Načelo javnosti u krivičnom postupku se može posmatrati sa dva aspekta. S jedne strane se javnošću suđenja dopušta građanima uvid u rad sudova, a sa druge strane javnošću u saslušanju stranaka pred sudom teži se ostvarenju „fer“ suđenja i tome da se dokazni postupak ne zasniva isključivo na pismenim dokazima. Javnost u sudskim postupcima, kao jedno od osnovnih ljudskih prava, može biti ograničeno Ustavom, kao najvišim pravnim aktom jedne države i zakonom, ali samo u slučaju da to ograničenje dopušta Ustav. U ovom radu biće reči o primeni načela javnosti u krivičnom postupku, kao i o pojedinim spornim pitanjima koja se tiču isključenja javnosti.

Polazeći od citiranih Ustavnih odredbi, Zakonik o krivičnom postupku, u članu 362., propisuje da je glavni pretres javan, a da glavnom pretresu mogu prisustvovati samo lica starija od 16 godina. Ovo je jedna od novina u ZKP-u, imajući u vidu da je ranijim Zakonikom o krivičnom postupku (2001) bilo propisano da glavnom pretresu mogu prisustvovati samo punoletna lica, odnosno samo lica starija od 18 godina, budući da se u našem pravu punoletnim smatra lice sa navršenih 18 godina života. Ovo pravo je od suštinskog značaja sa razvoj demokratije, jer štiti stranke od tajnog pravosuđa koje izmiče kontroli. Kada je u pitanju mogućnost ograničenja javnosti suđenja, to ograničenje mora biti propisano Ustavom, s obzirom da se radi o jednom od osnovnih ljudskih prava koje je proklamovano Ustavom, tako da Ustav kao najviši pravni akt jedne države ga jedino može i ograničavati.

Ustav Republike Srbije, članom 32. stavom 3., propisuje u kojim to slučajevima može doći do isključenja javnosti u sudskim postupcima, navodeći pri tome sledeće razloge za isključenje javnosti: radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku. Vodeći se ovakvom ustavnom odredbom, članom 363. ZKP je propisano da od otvaranja zasedanja pa do završetka glavnog pretresa, veće može po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, ali uvek nakon njihovog izjašnjenja, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno radi: zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala, interesa maloletnika, privatnosti učesnika u postupku i drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu. Dakle, isključenje javnosti se može odnositi na ceo glavni pretres, ali i samo na jedan njegov deo.

Odluku o isključenju javnosti donosi pretresno veće, po službenoj dužnosti ili na predlog javnog tužioca, branioca ili stranke, ali je pre donošenje odluke neophodno da se pribavi njihovo izjašnjenje. Kada je reč o razlozima za isključenje javnosti sa glavnog pretresa uočljivo je da Zakonik o krivičnom postupku propisuje razloge koji se, može se slobodno reći, nalaze na granici ustavnosti. Ustav Republike Srbije precizno navodi u kojim slučajevima može doći do ograničenja ljudskog prava, kako bi na, prvom mestu, ostalo malo prostora za eventualne zloupotrebe i široka tumačenja. Zakonik o krivičnom postupku polazeći od ovog ustavnog ograničenja proširuje spisak razloga za isključenje javnosti dodajući na kraju i druge opravdane interese u demokratskom društvu. Nameće se pitanje koji su to drugi opravdani razlozi i ko će, na kraju krajeva, da procenjuje da li je to drugi opravdani razlog za isključenje javnosti.

Prvi razlog za isključenje javnosti je zaštita interesa nacionalne bezbednosti. Zapravo, radi se o svim onim krivičnim postupcima u kojima učesnici u postupku iznose tajne podatke na glavnom pretresu. U skladu sa strazburškim standardima nije dovoljno da nešto predstavlja tajni podatak, već da in concreto predstavlja okolnost koja može da utiče na nacionalnu bezbednost.

Potom, javnost može biti isključena i radi zaštite javnog reda i morala. Ustav Republike Srbije preciznije određuje ovaj razlog kao „zaštita javnog reda i morala u demokratskom društvu“. U praksi ne moraju kumulativno da budu ispunjena oba uslova, i da se radi o zaštiti javnog reda i o zaštiti morala, nego je za isključenje sasvim dovoljno da postoji jedan ili drugi razlog. Do remećenja javnog reda bi moglo da dođe usled „osetljivosti“ predmeta o kojem se raspravlja na glavnom pretresu, dok bi zaštita morala trebalo da obezbedi nesmetano raspravljanje o pitanjima u vezi sa moralnim standardima koji nisu opšteprihvaćeni u javnosti.

Treći razlog se odnosi na zaštitu interesa maloletnika. Naime, ovde se ne radi o zaštiti maloletnika kao okrivljenog, s obzirom da je prema odredbi člana 75. stav 1.  Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, u krivičnom postupku u kome je maloletnik okrivljeni, javnost uvek isključena, nego se radi o krivičnim postupcima u kojima se maloletnik javlja kao oštećeni krivičnim delom ili kao svedok u krivičnom postupku.

Četvrti razlog se odnosi na zaštitu privatnosti učesnika u postupku. Pod učesnicima u postupku smatraju se ne samo okrivljeni i oštećeni, nego i sva ostala lica koja učestvuju u postupku (svedoci, veštaci…), imajući u vidu odredbu člana 2. stav 1. tačka 9. ZKP prema kojoj su stranke, samo, tužilac i okrivljeni. Jezičkim i logičkim tumačenjem dolazi se do zaključka da pojam učesnici obuhvata širi krug lica od pojma stranke. Evropski sud za ljudska prava je, u slučaju B. i P. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, odlučio da su postupci razvoda braka ili odluke o prebivalištu dece nakon razvoda najbolji primeri u kojima se može opravdati isključenje javnosti u cilju zaštite privatnosti deteta i sprečavanja narušavanja pravičnog postupanja.

I na kraju, javnost sa glavnog pretresa može biti isključena i iz drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu. Naime, ovako neprecizan razlog dovodi odredbu člana 363. ZKP na granicu ustavnosti. Ustavom zagarantovana ljudska prava mogu biti ograničena ustavom i zbog postojanja jasno određenih opravdanih razloga, a zakonom samo ako Ustav dopušta ograničenje. Ustavom Republike Srbije su ti razlozi jasno određeni. Nadalje, obaveza zakonodavca je da u stvaranju zakona vodi računa da se sve zakonske odredbe nalaze u granicama ustavnih odredbi, u suprotnom iste ne bi smele da opstanu i primenjuju se u pravnom sistemu. Sud je taj koji u praksi, daje konačan sud o tome da li se neka okolnost može podvesti pod drugi opravdani interes u demokratskom društvu ili ne. Iako se nezavisnost i nepristranost sudova podrazumeva i čijem održavanju se teži u brojnim reformama pravosuđa, svakako treba izbegavati ovakve neodređene i neprecizne odredbe, pogotovo kada se njima zadire i ograničava ustavom zajemčeno ljudsko pravo, jer opasnost od zloupotrebe treba svesti na minimum.

Članom 366. ZKP-a predviđen je poseban slučaj isključenja javnosti sa glavnog pretresa. Javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitavanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika, a pre donošenja odluke o predlogu javnog tužiioca, predsednik veća će zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o predlogu za isključenje javnosti. Dakle, zakonodavac izdvaja poseban razlog za isključenje javnosti, a to je u slučaju potrebe ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika. Mogućnost podnošenja predloga za isključenje javnosti je u rukama javnog tužioca. Opravdanje za postojanje ovog razloga nalazi se u potrebi uspešnog suprotstavljanja organizovanom kriminalu i ratnim zločinima.

Kada sud odluči o isključenju javnosti, to isključenje se nikada ne odnosi na stranke, branioca, oštećenog i njegovog zastupnika, punomoćnika oštećenog i tužioca ili punomoćnika privatnog tužioca. S obzirom da je javnost postupka pravilo, koje ima ustavom i zakonom propisane izuzetke, sudska praksa pokazuje i da taj izuzetak ima izuzetak. Naime, sud može dozvoliti prisustvo određenih lica, koja ne spadaju u krug gore pobrojanih lica na koja se isključenje javnosti ne odnosi, u postupku u kome je javnost isključena. Službenim licima, naučnim radnicima, a po zahtevu okrivljenog, i njegovom bračnom drugom ili bliskim srodnicima, licu koje živi sa okrivljenim u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života, veće može dozvoliti da prisustvuju glavnom pretresu na kome je javnost isključena. U tom slučaju predsednik veća je dužan, da ih na početku glavnog pretresa, upozori da je javnost isključena, da sve što čuju imaju dužnost da čuvaju kao tajnu, a da odavanje tajne predstavlja krivično delo.

Rešenje veća kojim se isključuje javnost mora biti javno i obrazloženo i u tom rešenju veće mora odrediti ko su lica kojima je dozvoljeno prisustvo glavnom pretresu. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena posebna žalba, što ukazuje na mogućnost da se pobija tek u žalbi protiv presude ili protiv rešenja koje odgovara presudi. Povreda načela javnosti predstavlja jedan od žalbenih razloga, odnosno apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka. Naime, pod apsolutno bitnim povredama odredaba krivičnog postupka smatra se, između ostalog, i povreda načela javnosti – ako je protivno Zakoniku bila isključena javnost na glavnom pretresu. Zakonodavac, dakle, jedino slučaj kada je javnost bila isključena na glavnom pretresu, a nijedan od uslova propisanih Zakonikom nije bio ispunjen, propisuje kao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, usled čega prvostepena odluka mora biti ukinuta i predmet biti vraćen na ponovno odlučivanje. Ratio legis ovakve odredbe, da bitnu povredu odredaba krivičnog postupka ne predstavljaju i slučajevi u kojima javnost nije bila isključena, a bio je ispunjen neki od uslova, predstavlja, zapravo, nemogućnost da se šteta, prouzrokovana neisključenjem javnosti, otkloni ukidanjem prvostepene presude i vraćanjem predmeta na ponovno suđenje, na kome bi javnost bila isključena, imajući u vidu da je celokupan krivični postupak, prvobitno, bio dostupan javnosti.

Na kraju, spis predmeta u kome je javnost bila isključena, može biti korišćen kao dokaz u drugom krivičnom postupku, ali se izvođenje tog dokaza mora sprovesti uz isključenje javnosti i uz odgovarajuće upozorenje strankama u postupku u vezi sa tim.

Načelo javnosti omogućava građanima jedne države da budu informisani o postupanju sudova u pojedinačnim krivičnim postupcima. Javnost rada sudova i dostupnost podataka o toku krivičnog postupka, pogotovo u slučajevima koji su izazvali veliku pažnju javnosti i građana, stvara poverenje građana u pravosudni sistem, a transparentnošću suđenja dolazi i do ostvarenja jednog od ustavom zajemčenih ljudskih prava – prava na pravično suđenje. Upravo iz ovih razloga, da bi se očuvala vera građana u nezavisan i nepristrasan sud, u slučajevima kada postoji neki od razloga za isključenje javnosti, odluka veća o isključenju mora biti obrazložena i kao takva dostupna javnosti, jer svako suprotno postupanje bi dovelo do stvaranja sumnje kod građana da postoji tajno pravosuđe, a to bi dalje bacilo sumnju da član 32. Ustava Republike Srbije, koji proklamuje pravo na pravično suđenje, postoji samo kao slovo na papiru.

Napomene:

1 Ustav Republike Srbije“Službeni glasnik RS“ br. 98/2006

2 M. Škulić, „Krivično procesno pravo“, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd 2016. str. 77

3 G. Ilić, M. Majić, S. Beljanski, A. Trešnjev, „Komentar Zakonika o krivičnom postupku“, Službeni glasnik RS, Beograd 2018., str. 908.

4 Ibid. str. 909.

5 Ibid., 909.

6 Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, „Službeni glasnik RS“, br. 85/2005.

7 Evropski sud za ljudska prava, B. i P. protiv Ujedinjenog kraljevstva, presuda br. 36337/97, 35974/97 od 29.04.2001.

8 Ibid., 912.

9 Tekst odgovora utvrđen je na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 15.4.2014. godine – Bilten Vrhovnog kasacionog suda, broj 1/2015, Intermex, Beograd.

Autor: Jelena Dinčić,

master prava specijalizovana za oblast krivičnog prava