Snežana Andrejević

A.B. je 2008. godine sa bankom zaključio ugovor o stambenom kreditu,sa valutnom klauzulom koja nalaže izražavanje iznosa duga u Švajcarskim francima, kojim su uređene prava i obaveze banke i korisnika kredita, ali je banka jednostrano uvećala kamatnu stopu, a time i mesečni anuitet, koristeći se odredbom ugovora koja je sa aspekta obligacionog prava apsolutno ništava.

Naime, ugovor sadrži odredbu da banka zadržava pravo promene kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne politike, odnosno da banka može do konačnog izmirenja obaveza od strane korisnika kredita slobodno menjati visinu kamatne stope. Navedena odredba ugovora o stambenom kreditu je apsolutna ništava sa aspekta Zakona o obligacionim odnosima.
S jedne strane, Zakon o obligacionim odnosima u članu 10. reguliše načelo autonomije volje,koje predviđa da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.
Granice prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih poslovnih običaja su bliže precizirane u osnovnim načelima obligacionog prava ( načelo ravnopravnosti strana, načelo jednake vrednosti davanja,načelo savesnosti i poštenja, načelo zabrane zloupotrebe prava, načelo primene dobrih poslovnih običaja).
S druge strane, Zakon o obligacionim odnosima reguliše samu ugovornu obavezu i predmet obaveze.
Član 46 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima propisuje: “Ugovorna obaveza mora biti moguća,dopuštena i određena, odnosno odrediva.“
Član 47 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima propisuje: “Kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav.“
Član 49 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima propisuje: “Predmet obaveze je nedopušen ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.“
Povreda člana 46 ZOO na osnovu predhodno navedene odredbe ugovora o stambenom kreditu sastoji se u tome što ona dovodi do toga da novčano davanje kao predmet obaveze postaje neodređen, s obzirom da zavisi od jednostrane volje jedne ugovorne strane, u konkretnom slučaju banke.
Ovakva odredba bez precizno definisanih kriterijuma daje pravo banci da samoinicijativno aktima svoje poslovne politike povćcava kamtnu stopu i stvara mogućnost neograničenog voluntarizma banke kao jače ugovorne strane, pa je kao takva je nedopuštena, s obzirom da nije u skladu sa osnovnim načelima obligacionog prava,a posebno povređuje načelo ravnopravnosti strana u obligacionim odnosima, načelo savesnosti i poštenja,načelo dobrih poslovnih običaja i načelo zabrane zloupotebe prava, a pošto se radi o dvostrano teretnom ugovoru, povređuje i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja.
Nesumnjivo je da je ugovor ništav, eventualno može biti sporan momenat nastupanja ništavosti, ostavljajući mogućnost za tumačenje da je ugovor ništav od samog zaključenja.
Treće, član 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje:

“Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. “
Kako je zvanični srednji kurs valute Švajcarski franak porastao za preko 120%, nesumnjivo je da su u konkretnom slučaju nastupile promenjene okolnosti, odnosno da je ispunjnje obaveze tužioca otežano u toj meri da egzistiranje ugovora u pravnom sistemu vise ne odgovara samoj svrsi ugovora.

Činjnica da je u trenutku zaključenja ugovora bilo dozvoljeno ugovaranje valutne klauzule, ne dovodi u pitanje opravdanost zahteva za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti.

 
Autor: Snežana Andrejević, advokatski pripravnik