Pravo deteta na slobodno iskazivanje mišljenja je jedno od centralnih prava garantovanih Konvencijom o pravima deteta (u daljem tekstu: Konvencija), Konvencijom o ljudskim pravima i Porodičnim zakonom Srbije.

U pravnoj teoriji i praksi je mišljenje deteta detaljno razmatrano, sa značajnim zakonodavnim inovacijama, u pravcu unapređenja društvenopravne pozicije dece i mladih. Nacrt Građanskog zakonika u tom smislu nije izuzetak, te je ovaj institut i proširen, uz alternativne predloge koji otvaraju rasprave po dodatnim pitanjima, kao što su: podrška stručnjaka detetu prilikom iskazivanja mišljenja, dužnost organa koji odlučuje o pravu deteta da obrazloži eventualno uskraćivanje prava detetu na izražavanje mišljenja (a protiv koje odluke dete ima pravo žalbe), pravo deteta da izabere lice koje će mu pomoći da formira i iskaže svoje mišljenje i slično.

Dakle, iskazivanje mišljenja deteta u sudskim i upravnim postupcima se čini precizno utvrđeno a normama koje regulišu ovo pitanje se malo toga može zameriti te se, stoga, može zaključiti da, što se normativnog okvira tiče, – sve je u najboljem redu.

Međutim, pravo na slobodno iznošenje mišljenja podrazumeva šire pravo od prava deteta da se u sudskom ili upravnom postupku izjasni o pitanjima koja ga se tiču i obuhvata pravo deteta da slobodno iskazuje svoje misli, stavove, zaključke i dileme u svakoj sredini u kojoj se nalazi i u svim životnim situacijama koje se neposredno na njega odnose. U skladu sa tim, dete ima pravo da iznese svoje mišljenje i da ono bude, sa dužnom pažnjom, u skladu sa uzrastom deteta, uzeto u obzir u: porodici, školi, zdravstvenim i socijalnim ustanovama, sredstvima javnog informisanja, sportu, umetnosti, lokalnoj sredini i slično.

Takođe, da bi iznošenje mišljenja bilo slobodno, ono podrazumeva pravo deteta na pristup svim informacijama koje su neophodne, u skladu sa uzrastom deteta, da bi to svoje mišljenje moglo da formira. Dakle, dete treba da iznese tzv. informisano mišljenje da bi to mišljenje moglo da bude uvaženo, razmatrano i eventualno usvojeno.

Na osnovu Konvencije, dete koje je sposobno da formira sopstveno mišljenje ima pravo da isto slobodno izrazi u vezi sa svim pitanjima koja ga se tiču, a mišljenju deteta se mora posvetiti dužna pažnja, u skladu sa godinama i zrelošću deteta. Takođe, sloboda slobodnog izražavanja podrazumeva slobodu deteta da traži, prima i daje informacije i ideje svih vrsta, usmeno ili pismeno, preko štampe, umetnosti ili nekog drugog medja po izboru deteta.

Iz gore iznetog, pravo deteta na mišljenje treba obavezno da sadrži nekoliko kumulativnih elemenata: pružanje detetu odgovarajućeg obrazovnog, informativnog i kulturološkog sadržaja, promociju i podršku aktivnosti deteta, pružanje konkretnih mogućnosti detetu za aktivnost, pružanje mogućnosti detetu za iskazivanje mišljenja i obavezu svih da se tom mišljenju posveti dužna pažnja.

Podrazumevano, primarna obaveza za poštovanje svih navedenih elemenata leži na porodici, odnosno roditeljima ili staraocima deteta. Međutim, da bi roditelji imali dovoljno kapaciteta da ispune svoje dužnosti koje se odnose na participaciju deteta, neophodno je da država, prethodno, ispuni svoje (!).

Naime, snaga države u sprovođenju elementarnih principa u vezi sa pravima deteta, proklamovanih i garantovanih desetinama međunarodnih dokumenata kao i Ustavom i zakonima, je neuporedivo veća u odnosu na snagu porodice i pojedinaca. Upravo iz tih razloga je i samom Konvencijom propisano da porodici treba da bude pružena neophodna pomoć kako bi mogla u potpunosti da preuzme odgovornost u zajednici. Međutim, pukim propisivanjem određenih normi se ne iscrpljuje dužnost države na pomenutu pomoć već se te norme moraju sprovesti u život, s obzirom da same sebi ne mogu biti cilj.

S tim u vezi, paradoksalno, kada su u pitanju prava dece se (kao i u mnogim drugim oblastima) na ovim prostorima primećuje zanimljiv trend: što je veće nastojanje da se uredi i učvrsti zakonodavni okvir koji reguliše tu problematiku, što se više o tome diskutuje i analizira, što su veće tehničke i tehnološke mogućnosti – to je faktičko poštovanje prava manje.

Dok se u stručnim i širim krugovima, uključujući i najširu javnost, konstantno podiže svest o individualnosti deteta, o važnosti razvojnih mogućnosti deteta, o sposobnostima rezonovanja i zaključivanja deteta, o motivaciji dece i mladih i slično, istovremeno se ta ista deca i mladi, načelno posmatrano, apsolutno ništa ne pitaju. Najsvežiji primer višemesečne debate o fizičkom kažnjavanju dece ide u prilog ovim tvrdnjama jer su se na tu temu u javnosti izjasnili pravnici, psiholozi, sociolozi, pedagozi, pedijatri, roditelji, dakle skoro svi – osim same dece i mladih.

Takođe, što se više diskutuje o porodičnim i opšte važnim društvenim vrednostima, koje bi trebalo (nanovo) da se deci usade, što se više kritikuje posrnulo društvo i ističe manjak javnog morala, to je više (blago rečeno) nedostojanstvenog, neadekvatnog i neprimerenog sadržaja u medijima. U oblasti obrazovanja je slična situacija: formiraju se tribine, sekcije, radne grupe, izrađuju studije, a glas mladih na predmetne teme ne provejava ni u tragovima.

Eventualne periodične (anonimne) ankete nisu reprezentativni primer adekvatnog učešća dece i mladih na teme koje su im od suštinskog značaja jer, osim što su najčešće neiskreno popunjene (i deca dobro znaju da „anonimno“ najčešće to zaista nije), sputavaju slobodno iskazivanje mišljenja jer je dete ograničeno postavljenim pitanjem na koje mora da pruži konkretan, obično kratak, odgovor. Takođe, takav vid učešća deteta može biti i kontraproduktivan jer učvršćuje dete u, uobičajeno prisutnom, uverenju da samo anonimno sme da iznese neki svoj stav, uz zaključak da bi, u suprotnom, moglo da trpi posledice.

Upravo naprotiv, odgovarajuća participacija dece treba da podrazumeva ozbiljna nastojanja celokupnog društva, dakle svih državnih organa i organizacija, prosvetnih, zdravstvenih, sportskih i kulturnih ustanova, da ohrabri, podrži, usmeri, preporuči, pouči i pomogne u tome da dete, individualno ili kolektivno (u grupi, sa odeljem, školom, itd.) slobodno istupi sa svojim mišljenjem u javnost ili pred konkretan organ (bez obzira da li isti odlučuje o njegovim pravima ili ne), osim ako je to u suprotnosti sa poštovanjem prava drugih i zdravljem i bezbednošću samog deteta.

Takođe, dete uvek treba da ima svest o važnosti slobodnog formiranja i iznošenja ličnog mišljenja, o značaju njegovog učešća, o ličnom doprinosu i, najvažnije, o obavezi države da mu to omogući.

Dakle, da bi moglo da se govori o stvarnom poštovanju prava deteta na slobodno iskazivanje mišljenja potrebno je da se, u skladu sa preuzetim obavezima iz Konvencije (čl.17),:

a) prizna (i shvati) značajna uloga sredstava informisanja, uključujući oblike javne komunikacije bliske mladima (društvene mreže),

b) podstiču pomenuta sredstva da šire materijale i informacije od socijalnog i kulturnog interesa za dete,

c) omogući pristup deteta informacijama i materijalima iz različitih nacionalnih i međunarodnih izvora, posebno onih čiji je cilj unapređenje njegovog socijalnog, duhovnog i moralnog dobra i fizičkog i mentalnog zdravlja, d) obezbedi prostor i mogućnost svakom detetu za iznošenje stava u vezi sa primljenim informacijama

U cilju pomenutog, potrebno je usaglasiti i ostale zakone koji se odnose na: javno informisanje (precizirati obavezu medija da objavljuju dopise dece i mladih, uz određene uslove), zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, državnu upravu i ostalo, uz obavezne podzakonske akte koji bi regulisali jasne i precizne jednostavne (!) mehanizme koji bi omogućili deci i mladima adekvatno i neposredno učešće u vezi sa pitanjima koje pomenuti propisi regulišu.

Država, takođe, mora da iskoristi tehnološki potencijal modernog doba i da obezbedi deci i mladima namenski prostor u elektronskim medijima, propisujući obavezu svim prosvetnim institucijama da formiraju kontrolisane blogove, forume, on-line tribine.

Implementacija prava svakog deteta na stav i glas je krucijalna ne samo za razvoj dece već i za razvitak instituta porodice i samim tim celokupnog društva. Veće učešće dece i mladih povlači njihov veći doprinos i uticaj na društvo, što rezultira povećanju stepena razumevanja i prihvatanja ideja, želja i potreba dece i mladih a što, posledično, umanjuje prirodne i sistemske konflikte između dece i odraslih, maloletničku delinkvenciju, apatiju, melanholiju i autocenzuru.

U suprotnom, celokupno društvo nikada neće dostići željeni stepen društvenopolitičkog, tehničkog i naučnog razvoja jer nevidljiva deca postaju nevidljivi ljudi a koji, pak, neizostavno, vremenom formiraju – nevidljivu naciju.

Autor: advokat Nevena First, Beograd

Napomena: Članak je prvi put objvaljen na sajtu boljaadvokatura.com . Ovde ga objavljujemo uz saglasnost autora