Јако је незахвално са позиције адвокатског приправника, некога коме изнад свега мањка искуства, како животног, тако и у струци, коментарисати превирања у домаћем правосуђу. Конкретно мислим на оно што се протеклих дана дешава, и што ће се тек дешавати у вези са струковним удружењем ЦЕПРИС имајући у виду предстојећу седницу Високог савета судства.

Међутим, оно што ми даје једну сасвим нову перспективу јесте управо та свежина и неко присуство идеала за које сматрам да вероватно у сусрету са стварношћу , таквом каква јесте, нестану после неког времена.
Нећу се упуштати у анализирање Устава Србије нити Закона о судијама јер су то пре мене учинили они много позванији.
Питање које постављам размишљајући на ту тему јесте – Где се у координатном систему српског правосуђа тачно налази судија?
Дубоког сам убеђења да је положај судије у друштву далеко испод онога што би било пожељно и где би судија био сматран интелектуалцем прве врсте и као такав поштован и цењен од стране околине. Међутим, стварност нам показује знатно другачију слику, али верујем да и то није без разлога.
Управо нам примери попут овог који је пред нама протеклих дана показују колико је крхка и нестабилна независност судија, која је сам стожер и упориште судијског угледа и ауторитета.
Наиме, од кога су то судије независне ако још од „реформе судства“ живе у страху да ће се такво нешто поновити?
Од кога су то судије независне ако, попут (бившег) судије Вучинића, трпе последице за своје уставом и законом прописане поступке?
Од кога су то судије независне ако чак постоји и шанса да им функција буде проглашена неспојивом са чланством у удружењу чији су циљеви усмерени на унапређење правосуђа?
Када је извршен удар на адвокатуру, адвокатура је стала раме уз раме и одбранила се. Ако се судије не поведу тим примером врло је упитан статус судије у будућности, посебно узевши у обзир тренутно стање.
Што се тиче случаја ЦЕПРИС чини ми се да оцена Председника Вишег суда у Београду не стоји, јер какво то поверење у судије треба да имамо ми који се у својству адвоката нађемо у судници, ако председник суда изузимањем судије Трешњева износи став да судија није довољан професионалац да поступа непристрасно у поступку у ком је један од бранилаца у истом струковном удружењу правника као и он?
Иако је само по себи преседан и изузетно чудно и неуобичајено то што ће Високи савет судства одлучивати о спојивости судијске функције са чланством у тачно одређеном удружењу, ипак се надам да ће тај орган поступити тако да уздигне интегритет судија, а самим тим и судске власти, као (на папиру) равноправне гране власти и докаже да судије нису писари и послушници него носиоци судске власти и особе значајног интегритета које ће умети да се у правосуђу сутрашњице, када, надамо се, све дође на своје место, заузму заслужене позиције у друштву.

Аутор: Александар Антонић, адвокатски приправник