Prvi deo: Zakon o posredovanju u rešavanju sporova

Medijacija je način rešavanja sporova pregovaranjem uz pomoć treće neutralne osobe, uz prethodni dogovor dve strane da im treća osoba (medijator) pomogne da u jednom neformalnom i poverljivom postupku pronađu obostrano zadovoljavajuće rešenje za njihov spor kroz pregovaranje i dogovaranje. Uloga medijatora zasnovana  je na pomoći stranama u sporu da razumeju prirodu problema prepoznajući skrivene interese strana i različite mogućnosti koje su bitne za rešavanje problema u celosti ili bar jednog njegovog dela. Posao medijatora jeste da olakša vođenje pregovora omogućavanjem razgovora strana u sporu o njihovim problemima i načinu rešavanja tih problema.

Prednosti medijacije su brojne. Postupak je po pravilu brži i jednostavniji od sudskog postupka, pri tome štedi vreme i sredstva stranaka. Parnični postupak pokreće se tužbom. Tužba mora biti uredna, blagovremena i dozvoljena. Zakonom je propisano koji su bitni elementi tužbe i ako se oni ne zadovolje, dolazi do odbacivanja tužbe. Pored navedenog, potrebno je platiti taksu za tužbu. Određenje nadležnosti suda zasniva se na njegovoj stvarnoj i mesnoj nadležnosti. Ako se tužba podnese nenadležnom sudu, sud donosi rešenje da se oglašava nenadležnim i predmet upućuje nadležnom sudu. To znači da je određeni period prošao dok nije utvrđena nadležnost suda za postupanje u predmetnoj stvari. S druge strane postupak posredovanja nije formalan kao parnični postupak i potrebno je kontaktirati sa medijatorom zato što Zakon o posredovanju u rešavanju sporova nije uredio mesto gde se medijacija održava i time su izbegnute posledice neutvrđivanja stvarne i mesne nadležnosti. U parničnom postupku taksativno je navedeno u kojim slučajevima sudi veće ili sudija pojedinac. Ako je sud bio nepropisno sastavljen, bitna je povreda odredbe parničnog postupka koja je jedan od razloga za pobijanja presude. U postupku posredovanja navedeno je da posreduje posrednik (medijator) ili više posrednika, ali nije eksplicitno navedeno u kojim predmetima postupaju samostalno ili u veću, koliko članova čini veće i kako definisati status komedijatora. Potrebno je Zakonom urediti navedena pitanja. Na pripremnom ročištu predlažu se dokazi koji će biti izvedeni na glavnoj raspravi. Ako je slučaj kompikovaniji, na glavnoj raspravi neće doći do zaključenja već će biti zakazano naredno ročište, a potom još nekoliko ročišta. U toku parničnog postupka najčešće se predlaže izvođenje dokaza veštačenjem. To dovodi do dodatnih troškova. Ako se na glavnoj raspravi postave pitanja koja nisu pravna i odredi veštačenje, potrebno je angažovati stručnog savetnika, pored već angažovanog advokata. Donošenjem prvostepene presude koja nije pravnosnažna i izvršna i nije zadovoljila povređena i ugrožena prava stranke, stranka može izjaviti redovni pravni lek a to je žalba i platiti taksu na žalbu. Nezadovoljna potvrđenom prvostepenom presudom može uložiti vanredne pravne lekove koji opet iziskuju dodatno troškove.

Potrebno je imati na umu da se svaki podneti podnesak i izvršena radnja u parničnom postupku novčano plaća i da je  ishod sudskog spora neizvestan.

U postupku medijacije nije potrebno podnositi tužbu ili bilo kakav podnesak. Potrebno je kontaktirati sa medijatorom i zakazati termin za medijaciju. Medijacija može da se obavi u prostorijama medijatora ali i na svakom drugom mestu pod uslovom da se suprotna strana složi. Iz toga proizilazi da se medijacija može održati i u neformalnom ambijentu, jer Zakon o posredovanju u rešavanju sporova nije uredio mesto i vreme održavanja medijacije tako da je strankama i medijatoru prepušteno da sami odluče o vremenu i mestu održavanja medijacije. Nasuprot navedenom, u sudu se ročišta održavaju od 07,30 do 15,30 časova radnim danima. Ako stranka u sporu radi u to vreme, mora napustiti svoje radno mesto i odazvati se na poziv suda, što je dovodi u neprijatnu situaciju, jer se postavlja pitanje, da li će ostvariti srazmernu zaradu na osnovu vremena provedenog na radu tog dana? Može se dogoditi da ročište koje joj je zakazano određenog dana i u određenom terminu ne bude održano, bude pomereno za nekoliko sati zato što sudija kasni sa prethodnim ročištem, ili stranka zakasni na ročište koje može da se održi i bez njenog prisustva. U svakom navedenom primeru snose se odgovarajuće posledice. Zbog preopterećenosti sudova predmetima, sudije su primorane da za svako ročište odvoje od 15 do 30 minuta, pa se postavlja pitanje da li u tom periodu može spor da se raspravi i zaključi. Da li je 30 minuta dovoljno da se jedan spor okonča?

Za okončanje spora potrebno je mnogo više vremena i to se može ostvariti u postupku medijacije koja pruža mogućnost održavanja sastanka u dogovorenom danu, na mestu bez unapred ograničenog vremena trajanja sastanka i to se postiže primenom načela dobrovoljnosti. U postupku medijacije nije potrebno angažovati veštaka, stručnog savetnika i advokata. Ne postoje redovni i vanredni pravni lekovi.

Postoje tri osnovna načina za upućivanja na medijaciju i to su: automatsko upućivanje, upućivanje na medijaciju pre pokretanja parničnog ili drugog odgovarajućeg postupka i upućivanje koje sledi nakon pokretanja parničnog ili drugog odgovarajućeg postupka. Uslovi za primenu posredovanja su: da je reč o odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima i da drugim zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, bez obzira kada se sprovodi, pre ili posle pokretanja sudskog ili drugog postupka. Postupak posredovanja pokreće se zaključenjem sporazuma o pristupanju posredovanju.  Ako su se strane prilikom zaključenja ugovora obavezale da će spor da reše putem posredovanja, strana je dužna da pisanim putem predloži drugoj strani zaključenje sporazuma o pristupanju posredovanju. Kada jedna strana uputi predlog za zaključenje sporazuma o pristupanju posredovanju, druga strana je dužna da se o navedenom predlogu izjasni pisanim putem u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga.U parničnom postupku, kada tužena strana dobije tužbu, u obavezi je da podnese odgovor na tužbu. U protivnom donosi se presuda zbog propuštanja. Plaća taksu na odgovor na tužbu koja se određuje na osnovu vrednosti spora. Na osnovu podnete tužbe i odgovora na tužbu zakazuje se pripremno ročište. Pre održavanja pripremnog ročišta stranke su izložene troškovima sudskog postupka za razliku od strana u postupku posredovanja.

U toku sprovođenja postupka posredovanja posrednik upoznaje stranke sa ciljem posredovanja, ulogom posrednika, pravilima i troškovima postupka . Posrednik može da vodi zajedničke ili odvojene razgovore sa strankama. Uz saglasnost stranke može suprotnoj strani da prenese predloge i stavove dobijene u  razgovoru sa strankom. „Svaka strana može odustati od daljeg učešća u bilo kojoj fazi postupka .“ Posrednik može obustaviti postupak posredovanja  ako smatra da dalje sprovođenje postupka  nije celishodno.

Postupak posredovanja okončava se: zaključenjem sporazuma o rešavanju spora  –  posredovanje; odlukom posrednika da se postupak obustavlja, jer dalje vođenje postupka nije celishodno; izjavom jedne strane da odustane od daljeg sprovođenja postupka, osim u slučaju ako u postupku posredovanja učestvuje više strana, koje nakon odustanka jedne od strana odluče da nastave postupak posredovanja i protekom roka od 60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju, osim ukoliko se strane ne sporazumeju drugačije .

Kada se postupak posredovanja sprovodi na osnovu uputa ili drugog organa, posrednik je dužan da obaveštenje o načinu okončanja postupka posredovanja dostavi sudu ili drugom organu.  Postupak posredovanja koji je posebnim zakonom predviđen kao uslov za vođenje sudskog ili drugog postupka, pokrenut i okončan odlukom posrednika da se postupaak obustavlja, jer dalje vođenje postupka nije celishodno, ili izjavom jedne strane da odustaje od daljeg sprovođenja postupka, osim u slučaju ako u postupku posredovanja učestvuju više strana, koji nakon odustanka jedne od strana odluče da nastave postupak posredovanja, posrednik je dužan da obavesti nadležni organ ili organizaciju o ishodu postupka posredovanja.

Pokretanjem postupka posredovanja počinje zastoj zastarelosti potraživanja u odnosu na zahtev povodom koga se sprovodi postupak posredovanja. Zastoj zastarelosti ne može trajati duže od 60 dana. Po isteku roka od 60 dana rok zastarelosti nastavlja da teče. Ako je zakonom određen poseban rok za podnošenje tužbe, taj rok ne teče dok postupak posredovanja traje, ali ne duže od 60 dana .

Sporazum o pristupanju posredovanju zaključuje se u pisanoj formi  kojim se potvrđuje izbor posrednika, uređuju međusobna prava i obaveze u skladu sa načelima posredovanja, utvrđuju troškovi posredovanja i druga pitanja od značaja za sprovođenje postupka posredovanja. Sporazum proizvodi pravno dejstvo samim činom potpisivanja stranaka, medijatora, njehovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih je bilo u postupku posredovanja. Nije potrebno da protekne paricioni rok kao u sudskom postupku da bi mogao sporazum da proizvede dejstvo izvršnosti. Potpisom stranaka i medijatora sporazum u medijaciji postaje konačan i izvršan ako je overen u sudu ili kod javnog beležnika.

Drugi deo: Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu

„Zlostavljanje na radu je svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja ili položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor.“ 

Zaštita od zlostavljanja kod poslodavca ostvaruje se u postupku: posredovanje kod poslodavca, utvrđivanje odgovornosti zaposlenog koji se tereti za zlostavljanje kod poslodavca i pred nadležnim sudom.

Pokretanje postupka posredovanja nije obavezno kada je izvršilac zlostavljanja odgovorno lice u pravnom licu ili poslodavac sa svojstvom fizičkog lica.  Pre pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja, zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju, treba jasno da stavi do znanja licu za koje smatra da vrši zlostavljanje da je njegovo ponašanje neprihvatljivo i da će potražiti zakonsku zaštitu ako takvo ponašanje ne prestane. Zahtev za zaštitu od zlostavljanja u pismenom obliku podnosi se odgovornom licu kod poslodavca, odnosno poslodavcu sa svojstvom fizičkog lica, ili drugom licu koje ima ovlašćenje da primi zahtev. Zahtev za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca može se podneti u roku od 6 meseci od dana kada je poslednji put izvršena radnja koja predstavlja zlostavljanje. Aktivnu legitimaciju imaju: žrtva (mobingovana osoba), predstavnik sindikata, lice nadležno za poslove bezbednosti i zdravlja na radu i predstavnik zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu.

Poslodavac, odnosno ovlašćeno lice kod poslodavca, dužno je da u roku od 3 dana od dana prijema zahteva za zaštitu od zlostavljanja, stranama u sporu predloži posredovanje kao način rešavanja njihovog spornog odnosa. U roku od 3 dana od dana prijema predloga poslodavca, strane u sporu sporazumno određuju ili biraju lice za vođenje postupka posredovanja. Strane u sporu sporazumno biraju posrednika, to je lice koje uživa poverenje stranaka u sporu i postupa nepristrasno i nezavisno. Njegov cilj zasniva se na tome da pomogne stranama u sporu da postignu sporazum. Postupak posredovanja okončava se u roku od 8 radnih dana od dana određivanja, odnosno izbora posrednika. Ako postoje opravdani razlozi, posrednik može da produži postupak posredovanja za rok do 30 dana. U slučaju da postupak posredovanja nije uspeo, jer nije postignut dogovor o posredniku, poslodavac je dužan da zaposlenog koji se žalio na zlostavljanje odmah obavesti da posredovanje nije uspelo.

Postupak posredovanja okončava se: zaključenjem pismenog sporazuma strana u sporu; odlukom posrednika posle konsultovanja sa stranama da se postupak obustavlja, jer dalji postupak nije opravdan; izjavom strane u sporu o odustajanju od daljeg postupka.

Posredovanje je uspelo kada strane zaključe pismeni sporazum. Sporazum mora da sadrži mere koje sprečavaju da se ponašanje koje predstavlja zlostavljanje ponovi, njime se mogu preciznije urediti pravila ponašanja u daljim međusobnim kontaktima sukobljenih strana, putem sporazuma može da se traži i neki oblik zadovoljenja. Sporazum može da sadrži i preporuke poslodavcu o otklanjanju mogućnosti nastavljanja zlostavljanja.

Ako se postupak posredovanja završi odlukom posrednika da se postupak obustavlja ili zbog odustajanja strana u sporu, posrednik je dužan da u roku od 3 dana, od isteka roka za završetak posredovanja, stranama u sporu i poslodavcu dostavi odluku o obustavljanju postupka.

Ako postupak posredovanja ne uspe, a postoji osnovana sumnja da je zlostavljanja bilo ili da je navodna mobingovana osoba zloupotrebila pravo na zaštitu, poslodavac je dužan da pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog. Mere koje poslodavac tada preduzima odnose se na: opomenu; udaljenje sa rada od 4 do 30 radnih dana bez naknade zarade; trajno premeštanje u drugu radnu okolinu; otkaz ugovora o radu ako nakon izrečene mere ponovi zlostavljanje u roku od 6 meseci. Poslodavac je u obavezi da zaposlenog kome, po mišljenju medicine rada, preti neposredna opasnost po život ili zdravlje ili od nastanka nenadoknadive štete, do okončanja postupka premesti u drugu radnu okolinu ili udalji sa rada uz naknadu zarade. Zaposleni može da odbije da radi ako poslodavac ne preduzme pomenute mere.

Zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju a koji nije zadovoljan ishodom postupka posredovanja, odnosno postupka za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog, koji se tereti za zlostavljanje, može da podnese tužbu sudu u roku od 15 dana od dana prijema obaveštenja da posredovanje nije uspelo, odnosno od prijema odluke o utvrđivanju odgovornosti zaposlenog kojim nije zadovoljan. Ukoliko posredovanja nije bilo, rok za podnošenje tužbe je 6 meseci od poslednjeg ponašanja za koje se veruje da predstavlja zlostavljanje. Stvarnu nadležnost u sporu povodom zlostavljanja na radu ima Viši sud.

Treći deo: zaključak

Posmatrajući ustanovu medijacije sa  akademskog aspekta, poslednjih decenija je postignut  napredak utoliko što se ova pravna disciplina redovno izučava na fakultetima. Zahvaljujući medijskom prostoru, građani danas znaju i raspolažu opštim informacijama o medijaciji. Međutim, često nisu spremni na postupak medijacije zato što ne mogu da vide efekte njene primene, koja podrazumeva da postoje osobe koje sprovode medijaciju, sporovi pogodni za medijaciju i mesto gde se vrši medijacija. Najveći problem su mesta za sprovođenje medijacije kojih ima premalo. Otvaranjem centara daje se mogućnost građanima da vide i dožive postupak posredovanja. Pored  otvaranja Centara  i određivanja ko su medijatori, potrebno je urediti i ostala pitanja koja se odnose na vreme u kome se  održava postupak posredovanja. Treba obezbediti bezbednost učesnika u toku postupka posredovanja.

U domaćem pravu, potrebno je izvršiti izmene i dopune Zakona o parničnom postupku u kome bi se propisalo da je, za sporove koji se vode protiv države, obavezno podnošenje predloga za postupak posredovanja pre podnošenja tužbe sudu. Celishodno je doneti uputstvo po kome će sudije strankama objasniti postupak posredovanja. Potrebno je izvršiti izmene Zakona o posredovanju u rešavanju sporova povodom overavanja sporazuma od strane  suda ili javnog beležnika, zalagati se da sporazum postignut u postupku posredovanja ima snagu izvršne isprave bez njihovih overa. Takođe, celishodno je dopuniti Tarifu o nagradama i naknadama posrednika kojom se stranke obavezuju da uplate nepovratni iznos troškova za pripremanje medijacije pre zaključenja sporazuma o pristupanju u medijaciji. Treba detaljnije regulisati nezavisnost medijatora, koji se prvenstveno zasniva na tome da medijator koji je zaposlen kod poslodavca, može kod njega vršiti usluge posredovanja.

Položaj medijatora u ovom trenutku nije zadovoljavajući. Jedan od razloga je što medijatori ne vrše medijaciju kao samostalni posao već kao honorarni. Zakon o posredovanju u rešavanju sporova zahteva da se medijator u toku jedne kalendarske godine usavršava najmanje 10 časova, što nikako nije dovoljno. Uvođenjem više časova obaveznog usavršavanja podigla bi se svest da medijacija može da bude samostalni posao.

Primena medijacije u radnim odnosima utiče na poboljšanje ljudskih prava zato što se želi postići dogovor pregovaranjem dve suprotstavljene strane, a to su zaposleni i poslodavac. Pored toga, medijacija pomaže u rešavanju konflikta u zaključivanju kolektivnih ugovora između poslodavaca i reprezentativnog sindikata. Kada nastupi štrajk, medijacija predstavlja najbolji, najbrži i najjednostavniji put za rešenje  sukoba izazvanog štrajkom. Kada zaposleni između sebe imaju problem, primeniće se medijacija pre arbitraže i sudskog postupka, jer će doprineti bržem rešavanju sukoba.

Najvažija stvar je način donošenja odluke. Parnični postupak se temelji na činjenicima i dokazima kojima stranke raspolažu i na osnovu priloženog veće suda ili sudija pojedinac donosi meritornu odluku. U medijaciji stranke donose odluku. Pitanje je koja je uloga medijatora u postupku, ako stranke same donose odluku. Medijator vodi postupak i zbog svoje objektivnosti sagledava problem između stranaka i svojim pitanjima usmerava ih da dođu do najboljeg rešenja za njih. Pravo rešenje najbolje zna sama stranka.  Ne zna ga medijator, ni arbitar ili sudija, oni mogu da znaju kako pravno da zaštite stranke, ali ne i koje je za njih najbolje rešenje. Sporazum postignut u medijaciji poštovaće se zato što nije nametnut od treće strane, već su ga same strane uspostavile.

Jedno od osnovnih pravila u advokaturi glasi da se prvo pokuša na miran način rešiti  neko pravno pitanje, a potom će uslediti pokretanje odgovarajućeg postupka. Ovakav savet se najčešće daje u sporovima male vrednosti, jer često parnični troškovi više puta premaše vrednost spora o kojoj se spori. Zato bi bilo poželjno da advokati primenjuju postupak posredovanja svaki put kad budu u mogućnosti, jer tako će zadržati svoje klijente, uvećati zaradu i imati vremena da se posvete komplikovanijim predmetima. Nejasno je zašto je u javnosti predstavljeno da advokati gledaju medijaciju kao ekonomsku pretnju. Pre bi pretnju trebalo da osećaju sudije, jer se njima predmeti oduzimaju i odlaze u postupak posredovanja, a ne advokatima. Advokat uvek može biti zastupnik stranke kad stranka odluči da umesto sudskog postupka pređe u postupak posredovanja dok je sudija tom prilikom izuzet. Zato se teži zalaganju za sudsku medijaciju u kojoj bi sudije i sudijski pomoćnici bili medijatori. Sud tom prilikom ne bi izgubio predmete, već bi ih dodatno uvećao. Sudije bi bile i sudije medijatori i sudije koje sude u određenom postupku. Pitanje je da li profesori, inženjeri, lekari mogu da obavljaju postupak posredovanja u sudskoj medijaciji. Oni verovatno pretpostavljaju da neće moći vršiti posredovanje, jer je to rezervisano za sudije i sudijske saradnike. Otvaranje Centra za medijaciju pri Advokaskoj komori obezbeđuje da medijatori mogu buti advokati i advokatski pripravnici. Otvaranjem Centra na fakultetima imamo medijatore koji su profesori i studenti master ili doktorskih studija. Svaka profesija treba da otvori Centar za medijaciju. Ovako postavljena šema građane će zbuniti. Znaće da imaju pravo na medijaciju koja će im biti dostupna u raznim institucijama.  Da li će ovakvo sprovođenje medijacije proizvesti pozitivan efekat? Kako vršiti kontrolu u pomenutim institucijama?  Potrebno je odlučiti koje profesije su pogodne da se bave medijacijom. Medijacija treba da se obavlja na jednom mestu i sve što se odnosi na sud treba primeniti na posredovanje u medijaciji. Najbolje je sačekati određeno vreme da se primeni medijacija u centrima, pa tek onda, na osnovu dobijene analize njenog napredovanja, treba preduzeti naredne korake za poboljšanje u vidu tačno određene profesije koja će primenjivati postupak posredovanja i tada oformiti jedinstveno mesto za pružanje usluga i posredovanje.

Različitim profesijama tačka vezivanja je edukacija iz oblasti medijacije koja se postiže organizovanjem raznih obuka, pravnih savetovanja, naučnih skupova, projekata, kurseva, okruglih stolova. Na takvim događajima, kada se na jednom mestu okupe različite profesije, može se doprineti da iz različitih uglova medijacija bude unapređena i poboljšana. Objavljivanjem članaka, naučnih radova, knjiga iz oblasti medijacije, učvršćuje se mesto medijacije u pravnom poretku Republike Srbije.

Potrebno je ostvariti međunarodnu saradnju sa Evropskom unijom i drugim državama u kojima se medijacija uspešno primenjuje. Zalagati se da novi Ustav Republike Srbije uredi pitanja o alternativnim načinima rešavanja sporova kako bi omogućili građanima izbor od više postupaka u kojima bi mogli da ostvare zaštitu svojih prava

Odbrana master rada „Medijacija u slučajevima zlostavljanja na radu u Republici Srbiji“, dana 19.04.2018. g na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Autor: Andreja Bošković