KADA TE NAPUSTE SVI … NA KRAJU TI OSTAJE SAMO TVOJ ADVOKAT …

.. reči su advokata Tomislava Dedića iz Podgorice, izgovorene na kongresu advokata Srbije, održanom u Sava Centru 8. oktobra 2014. godine.

I zaista, kada građanin želi da ostvari neko svoje pravo, bilo da je pretrpeo nasilje u porodici ili na ulici ili je primio nezakonito poresko rešenje ili kaznu, ako su ga otpustili sa posla ili mu je ukraden automobil, ako želi da legalizuje ili uknjiži nepokretnost ili da osnuje firmu i nepregledan je spisak radnji koje se kvalitetno mogu preduzeti samo uz pomoć stručnjaka kakvi u Srbiji jesu advokati.

Namerno počinjem ovaj tekst govoreći o svakodnevnim potrebama i pravima koja se javljaju često, ali je svakom čitaocu dobro poznato da se prava pred građanskim i krivičnim sudom, bilo da je u pitanju pravo na odbranu garantovano Ustavom ili naknada štete oštećenog u krivičnom ili parničnom postupku, mogu kvalitetno ostvariti isključivo uz pomoć advokata.

Savremena advokatura ustanovljena je u Srbiji Zakonom o javnim pravozastupnicima donetim na predlog Vlade Ilije Garašanina 28. februara 1862. godine, za vreme vladavine Kneza Mihaila Obrenovića. Donošenjem tog zakona pravna pomoć je poverena samo školovanim pravnicima, koje u ovo zvanje upiše Ministarstvo pravde … ZAKON O PRAVOZASTUPNICIMA.

USTAV Srbije iz 2006. godine garantuje pravo na pravnu pomoć kao osnovno ljudsko pravo, normom koja glasi: Svakome se, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.

Ovaj tekst je potreban u ovom trenutku i njegov cilj je da ukaže iz kojih razloga nije moguće, jer je protivzakonito, osnivati firme koje trguju advokatskim znanjem i koje posreduju između advokata i građana i to navodno bolje nego što to može da učini sama advokatura.

ZAKON O ADVOKATURI

Počeću ovoga puta sa tekstom advokatske zakletve koji je propisan zakonom o advokaturi, a ona glasi: Zaklinjem se da ću dužnost advokata obavljati savesno, da ću se u svom radu pridržavati Ustava, zakona i drugih propisa, statuta advokatske komore i Kodeksa profesionalne etike advokata i da ću svojim postupcima i ponašanjem čuvati ugled advokature.

Zakon o advokaturi propisuje osnovne pojmove, a u pogledu čuvanja advokatske tajne, zabrane reklamiranja i nedopuštenog sticanja klijenata upućuje na kodeks profesionalne etike advokata.

KODEKS PROFESIONALNE ETIKE ADVOKATA

Naime, prema istom Kodeksu profesionalne etike advokata („Sl. glasnik RS“, br. 27/2012), advokat ne sme da prihvati poslove i zvanja koji bi ga doveli u podređen položaj, naveli na nekritičko izvršavanje tuđih naloga, ili njegov rad uslovljavali takvom vrstom obaveza ili pogodnosti koje bi ugrozile njegovu nezavisnost i samostalnost. Takođe, advokat ne sme javno da hvali svoje znanje i sposobnosti niti da se reklamira te je kodeksom propisano da će se smatrati da advokat krši zabranu reklamiranja, između ostalog naročito kada organizuje ili koristi usluge posrednika, agenata ili trećih lica koji ga reklamiraju, a naročito kada u tu svrhu dogovara upućivanje klijenata sa licima u pritvoru ili zatvoru i licima zaposlenim u policiji, sudu, tužilaštvu, upravi i drugim organima vlasti.

Na osnovu člana 19 Kodeksa, između ostalog je propisano da advokat ne sme da stiče klijente na nečastan i drugi nedopušten način te da će se smatrati da advokat pribegava nečasnom i drugom nedopuštenom sticanju klijenata, između ostalog naročito kada sarađuje sa nadripisarima.

USTAV REPUBLIKE SRBIJE

Kako bi razumeli i čitaoci ovog teksta koji nisu pravnici, ističem da je na osnovu člana 67 Ustava Republike Srbije («Službeni glasnik RS» br. 98/2006), proklamovano je da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć te da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, kao i da se zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.

KRIVIČNI ZAKONIK

Na osnovu člana 32 Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014), koji reguliše krivično delo nadripisarstva, propisano je da ko se neovlašćeno i uz naknadu bavi pružanjem pravne pomoći, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

Kao što se može zaključiti iz svih citiranih propisa, Ustav pravnu pomoć garantuje zaštitom i proklamovanjem advokature kao ustavne kategorije, a ostali propisi zabranjuju advokatima sticanje klijenata posredstvom trečih lica. Ovo je sasvim razumljivo, jer advokata treba da preporuči njegov rad i znanje, a odnos između advokata i klijenta je odnos poverljivosti i čuvanja advokatske tajne.

Advokatura je u Srbiji svojom dugom istorijom, opstajući i za vreme drugačijeg političkog i ekonomskkog sistema, i nedavnim protestom pokazala svoju snagu, zasnovanu pre svega na znanju. Takođe, ista je organizovana u advokatske komore i nije jasno kako se neko osmelio da pored imenika advokatskih komora i preko 8000 advokata koji žive i rade u Republici Srbiji, grubim kršenjem Ustava i zakona, pokušava da osniva društvo kapitala koje će se baviti prodajom advokatskog znanja.

Advokati se pozivaju da prekrše svoj kodeks pribavljajući klijentelu na nedopušten način, dok je privredno društvo svoj rad „pokrilo“ i ono posluje u skladu sa svim važećim propisima.

Međutim, nepoznavanje kodeksa ne opravdava.

I da se vratimo na početak priče, privredno društvo sa ograničenom odgovornošću, osnovano sa 8 evra osnovnog kapitala i čiji osnivači za obaveze društva odgovaraju do visine osnovnog kapitala, može da bude i likvidirano i da ode u stečaj, a ko opet na kraju jedini ostaje korisniku pravne pomoći ? Ostaje mu naravno, njegov advokat.

U Beogradu, 27. Juna 2016.

Autor: Mirjana Milić Drvenica, advokat u Beogradu