Obrazovan, etičan, samostalan i nezavisan, jednom rečju advokat

Imamo tri otvorene teme koje su aktuelne i izuzetno važne za advokaturu i društvo uopšte, i one će se iz objektivnih razloga preplitati u ovoj studiji.

Naime, Srbija se nalazi na putu integracija u Evropsku uniju, otvoreno je Poglavlje 23, a Akcionim planom koji je usvojen na sednici Vlade 27. aprila 2016. godine i koji je donet prema preporukama iz funkcionalne analize u okviru sekcije “Pristup uslugama pravosuđa”, predviđa se između ostalog i da je potrebno eliminisati cenovnik advokatskih usluga kako bi se omogućila tržišna konkurencija za pružanje pravnih usluga.

Takođe, objavljen je i finalni izveštaj Džonatana Goldsmita, eksperta PLAC (Policy and Legal Advice Center) vezano za projekat za analize usklađenosti Zakona o advokaturi, Statuta Advokatske komore Srbije, Kodeksa profesionalne etike advokata i Zakona o pravosudnom ispitu sa propisima EU, kao i Direktive EU koje su povezane sa položajem advokature, koje ekspertsko savetovanje je angažovala Vlada Republike Srbije.

Nadalje, najavljeno je donošenje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji je po Ustavu trebalo da bude donet još 2006. godine.

I na kraju, u toku je javna rasprava među beogradskim advokatima, povodom donošenja novog statuta Advokatske komore Beograda.

Uvek kada govorim o advokaturi, kažem srpska advokatura i uvek mislim na svih preko osam hiljada advokata u Srbiji i posebno mislim na aktivne advokate, jer je poznato da se jedan broj advokata aktivno ne bavi advokaturom, iako su upisani u imenike komora.

I danas govorim o srpskoj advokaturi, iako ću se delom dotaći predloga statuta beogradske Komore. Naime, ta Komora kao najveća u Srbiji po broju advokata, u mnogome određuje sudbinu ukupne srpske advokature.

Takođe, kada govorim o advokaturi, pre svega mislim na interese samog trusta, ali uvek imam u vidu ulogu advokature u društvu, koja jeste definisana i Ustavom. Međutim, pre svega imam u vidu potrebu da svaki građanin u ovom društvu razume, advokat je garant tvoga prava, advokat je građanin kao i ti, advokat je obrazovan i posvećen ostvarivanju tvoga prava, nisu govorili istinu kada su te upućivali da advokata ne treba da poštuješ, u jednom preživelom sistemu koji odavde izuzetno sporo odlazi. Uloga advokature je između ostalog, da građanima ovu istinu prezentuje na jeziku koji svaki građanin može da razume.

EU pravnu pomoć vidi kao USLUGU. Dakle, profit i obavezni PDV za državu. PDV je porez koji se dodaje na cenu usluge sa odeđenom stopom i njega državi plaća davalac usluge, ali se isti prethodno naplaćuje od krajnjeg korisnika, odnosno primaoca usluge. Dakle, usluga poskupljuje za iznos pdv-a. Da li je to održivo u ekonomskoj situaciji u kojoj se Srbija trenutno nalazi i u kojoj će se nalaziti još dugi niz godina ? Naravno, ovde mislim pre svega na građanina pojedinca čija se prava takođe garantuju Ustavom i konvencijama.

Kako će građanin ostvariti svoje pravo, ako nije u mogućnosti da plati nagradu za pravnu pomoć.

Besplatna pravna pomoć koju je država dužna da obezbedi iz svojih sredstava ne može da reši ovaj problem, jer se ista odnosi samo na određeni sloj stanovništva koji ne poseduje imovinu i ima minimalna primanja. Međutim, ako ostvarivanje ljudskih prava postane nedostupno onim građanima koji ne ostvaruju pravo na besplatnu pravnu pomoć, realno će se postaviti pitanje kako će država uspostaviti neophodne garancije.

Ali, da se vratimo na preporučenu „eliminaciju cenovnika advokatskih usluga kako bi se omogućila tržišna konkurencija za pružanje pravnih usluga“.

Zakon o advokaturi („Sl. glasnik RS“, br. 31/2011 i 24/2012), koji je donet u skladu sa Ustavom Srbije, reguliše samostalnost, nezavisnost i javni značaj advokature. Ovim zakonom je propisano da je advokatura nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima, a da se samostalnost i nezavisnost advokature ostvaruje: 1) samostalnim i nezavisnim obavljanjem advokature; 2) pravom stranke na slobodan izbor advokata; 3) organizovanjem advokata u Advokatsku komoru Srbije i advokatske komore u njenom sastavu, kao samostalne i nezavisne organizacije advokata; 4) donošenjem opštih akata od strane advokatskih komora; 5) odlučivanjem o prijemu u advokaturu i o prestanku prava na bavljenje advokaturom.

Takođe, članom 23 citiranog zakona, koji reguliše nagradu i naknadu troškova, propisano je *da advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom, koju donosi Advokatska komora Srbije, *da se visina nagrade za rad advokata utvrđuje u zavisnosti od vrste postupka, preduzete radnje, vrednosti spora ili visine zaprećene kazne, *da se visina nagrade za odbrane po službenoj dužnosti, utvrđuje aktom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa, *da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove i *da obračun o nagradi i naknadi troškova advokata predstavlja verodostojnu ispravu u izvršnom postupku.

Ukidanjem advokatskog cenovnika kako se to navodi u preporukama koje je država Srbija dobila od svojih partnera u okviru pridruživanja EU, a u okviru Akcionog plana za Poglavlje 23, kompletna sadržina prethodno citiranih odredbi Zakona o advokaturi izgubila bi svoj smisao, jer je preporuka da cenovnik zavisi isključivo od tržišta.

U okviru izveštaja Jonathana Goldsmitha, eksperta PLAC (Policy and Legal Advice Center) vezano za Projekat – analiza usklađenosti Zakona o advokaturi, Statuta Advokatske komore Srbije, Kodeksa profesionalne etike advokata, Zakona o pravosudnom ispitu sa propisima EU, kao i Direktive EU koje su povezane sa položajem advokature, navodi se da postoji ozbiljan problem u pogledu advokatskih tarifa na nivou EU, ali da isti ne potiče iz sektorskih direktiva o advokatima kao takvih, već iz sledeća dva izvora: (1) primene prava konkurencije EU na advokatsku profesiju – videti predmet C-35/99 Manuel Arduino (19. februar 2002) i spojene predmete C-94/04 i C-202/04 Cipolla v. Meloni (5. decembar 2006); oba predmeta tiču se utvrđivanja tarife od strane nacionalne komore. Predmeti se zasnivaju na tumačenju člana 101. i 102. Ugovora kojima se zabranjuju karteli i sporazumi kojima se ograničava konkurencija, te zloupotreba dominantnog položaja. U oba navedena predmeta tarifa je smatrana dopuštenom, ali samo zbog toga što saglasnost na tarifu daje vlada (što nije slučaj u Srbiji); time je tarifa podvedena pod izuzetak od uobičajene primene načela zaštite konkurencije, (2) nakon odluka u navedenim predmetima, Direktivom o uslugama (2006/123/EZ) je kao jedan od elemenata koje svaka država članica mora oceniti u odnosu na određene kriterijume (zabrana diskriminacije, nužnost, proporciona-lnost) uvedeno i sledeće (čl. 15. stav 2 (g)): “fiksne najniže, odnosno najviše tarife sa kojima se pružalac usluga mora uskladiti”, te se u istom izveštaju zaključuje da će biti potrebno detaljno ispitati sistem utvrđivanja i odobravanja advokatske tarife u Srbiji kako bi se obezbedila njegova usklađenost sa merodavnim pravom i sugeriše da su skoro sve države članice odustale od advokatskih tarifa, dok su neke eventualno zadržale tarife koje odobrava vlada u skladu sa navedenom sudskom praksom iz stavke (1) ovog komentara, kao i da Nemačka ima advokatsku tarifu, ali je u pitanju tarifa koju donosi parlament, a ne komora.

Ovde postavljam samo jedno pitanje, odnosno iznosim svoje lično mišljenje, a to je da se advokatska samostalnost i nezavisnost potpuno suspenduju napred navedenim rešenjima.

Tarifa o nagradama advokata koja danas važi u Republici Srbiji, pruža mogućnost advokatu i klijentu da sačine sporazum o nagradi, pruža mogućnost da se nagrada obračuna prema vrednosti imovine ili spora, a pruža advokatu i mogućnost da istu nagradu u slučaju potrebe obračuna sa 50% popusta, dok kodeks profesionalne etike omogućava da se zastupanje ako advokat proceni, obavi i besplatno. Dakle advokati koji u Srbiji deluju od donošenja zakona o pravozastupnicima u kontinuitetu do danas, sami su se kao intelektualci najvišeg reda u jednom društvu, kroz svoj kodeks i cenovnik pobrinuli za sve situacije.

Međutim, pre svega treba raspraviti pitanje terminologije i suštinskog značenja reči, odnosno pojma usluga. Usluga po svom obliku i sadržini pretpostavlja pre svega biznis, odnosno profit, a samim tim i reklamiranje kao sastavni deo tržišnog poslovanja. Pitanje je da li advokat sme da se bavi biznisom i da li advokat ostvaruje profit u tržišnom smislu.

Tržišna konkurencija jeste ono što mora da odlikuje uslugu, a ono što je ovde važno, jeste pitanje šta advokatura suštinski štiti, odnosno da li ona prvenstveno učestvuje u ekonomiji ili je njena uloga, kako to definiše kodeks profesionalne etike ovog trusta, da advokat u društvu zasnovanom na vladavini prava ima visoki stepen profesionalne odgovornosti, kao i da ista proističe iz obaveze da advokat svoja znanja i sposobnosti podjednako posveti klijentima i interesima zakonitosti i pravde. Dakle, advokat je učesnik u pravnom sistemu države.

Takođe, postavlja se pitanje šta se ima u vidu kada se kaže konkurencija pravnih usluga. Ko još osim advokature poseduje taj nivo nezavisnosti i nezavisnost uopšte, da bi mogao biti kvalifikovan za pružanje pravne pomoći ? Svaka nevladina organizacija je finansirana iz nekog izvora koji ima svoje interese. Prema tome, samo i jedino advokat. Zato cilj svakog advokata mora da bude borba da pre svega ne izgubi nezavisnost, a zadatak države da pravnu pomoć obezbedi iz reda nezavisnih stručnjaka – advokata.

Davalac usluge je, sa druge strane serviser koji mora da ulaže u sopstveni marketing, jer se suočava sa konkurencijom i učestvuje u ekonomiji države, pa se postavlja pitanje kako bi jedan advokat mogao da se uključi u tržišnu utakmicu, ako je veran etičkim pravilima. Više je nego jasno da se sugeriše povlačenje etičkih pravila pred potrebama kapitala i to je ono što advokatski trust u Srbiji može i treba da spreči.

I na kraju, kada govorimo o reklamiranju, jasno je da se radi o sasvim neprimerenom pristupu advokaturi.

U okviru izveštaja Jonathana Goldsmitha, eksperta PLAC (Policy and Legal Advice Center) u okviru analize važećeg Zakona o advokaturi RS, a vezano za odredbe o zabrani reklamiranja, navodi se da član 24. Direktive o uslugama (2006/123/EZZ) i čl. 8. Direktive o elektronskoj trgovini (2000/31/EZ) ne dopuštaju totalnu zabranu reklamiranja te da se reklamiranje advokata mora dopustiti pod određenim uslovima. U istoj sekciji se navodi citat člana 8 Direktive o elektronskoj trgovini (2000/31/EZ), a vezano za regulisane profesije, citiram „1. Države članice moraju obezbediti dopuštenost korišćenja komercijalnih saopštenja članova regulisane profesije koja u celini ili delimično predstavljaju uslugu informacionog društva, uz uslov poštovanja pravila struke posebno u pogledu nezavisnosti, dostojanstva i integriteta struke, profesionalne tajne i pravednosti prema strankama i ostalim članovima struke“ i „2. Ne dovodeći u pitanje autonomiju profesionalnih organizacija i udruženja, države članice i Komisija moraju podsticati profesionalna udruženja i organizacije u uspostavljanju kodeksa ponašanja na nivou Zajednice kako bi se utvrdile vrste informacija koje se mogu pružati u komercijalnim saopštenjima u skladu sa pravilima iz stava 1.“

Kao član svog profesionalnog udruženja koje egzistira kao savremena advokatura ustanovljena Zakonom o javnim pravozastupnicima donetim još 28. februara 1862. godine, a kojim je pravna pomoć poverena samo školovanim pravnicima, već na osnovu napred citirane tehničke analize, osećam se podstaknuta na razmišljanje. Zaključujem iz izmena koje nam se sugerišu da ne postoje suštinske primedbe na sistem koji je u srpskoj advokaturi za 154 godine izgradila sama advokatura, već se izričito sugerišu samo tri stvari. Stvorite uslove za rad evropskih advokata prema direktivama EU, jer će na taj način i srpskim advokatima biti omogućeno da rade u državama članicama i u skladu sa navedenim ukinite advokatski cenovnik, a samim tim i zabranu reklamiranja. Ovo jeste briga za zajedničko funkcionisanje pravnih sistema u Uniji, ovo jeste i briga o trustu ali se zanemaruje briga o građaninu, odnosno jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na pravnu pomoć ovime se uniformiše na način koji ovom pravu nije primeren, odnosno isto se potpuno stavlja u drugi plan.

Sa druge strane, vrlo je bitno ne gubiti iz vida da advokati sami usvajaju svoj kodeks te da bi država mešanjem u ovu oblast delovanja advokature, suspendovala samostalnost koja je propisana Ustavom Srbije. Ako bi se nadalje išlo tako daleko da se u svrhu ove vrste preporuka menjaju i ustavne odredbe, odnosno da sam Ustav suspenduje samostalnost i nezavisnost advokature, onda bi se osnovano postavilo pitanje da li pridruživanje Srbije EU zajednici podrazumeva i suspendovanje, odnosno smanjenje nivoa dostignutih ljudskih prava.

Vrlo je važno napomenuti da je na osnovu člana 24 Zakona o advokaturi, zabranjeno reklamiranje advokata, zajedničke advokatske kancelarije i advokatskog ortačkog društva te da isti zakon upućuje na bliže uređenje statutom advokatske komore i kodeksom, kada je u pitanju zabrana reklamiranja i dopušteni način predstavljanja. I zaista, u članu 18 Kodeksa profesionalne etike advokata („Sl. glasnik RS“, br. 27/2012), koji reguliše zabranu nelojalne konkurencije, navodi se između ostalog da advokat ne sme da stiče klijente nelojalnom konkurencijom te da će se smatrati da advokat pribegava nelojalnoj konkurenciji, naročito kada generalno ili mimo uslova predviđenih Kodeksom nudi besplatno zastupanje ili zastupanje za nagradu nižu od one koja je propisana advokatskom tarifom. Nadalje, u okviru sekcije nedopušteno sticanje klijenata, članom 17 citiranog kodeksa, a koji propisuje zabranu reklamiranja, navodi se da advokat ne sme javno da hvali svoje znanje i sposobnosti niti da se reklamira te da će se smatrati da advokat krši zabranu reklamiranja, naročito kada: ističe, deli ili u javnim medijima, u elektronskom predstavljanju i u drugim publikacijama objavljuje saopštenja kojima nudi svoje usluge, ili kada dozvoljava da takve ponude budu unete u oglase i reklamni materijal drugih pravnih ili fizičkih lica; organizuje ili koristi usluge posrednika, agenata ili trećih lica koji ga reklamiraju, a naročito kada u tu svrhu dogovara upućivanje klijenata sa licima u pritvoru ili zatvoru i licima zaposlenim u policiji, sudu, tužilaštvu, upravi i drugim organima vlasti; daje drugome svoje posetnice ili blanko punomoćja radi dalje raspodele potencijalnim klijentima; označava kancelariju, njen štampani materijal i druga obeležja (tabla, pečat, memorandum, posetnice) na preterano upadljiv i neodmeren način; daje pravne savete u javnim glasilima, na javnim skupovima, ili izvan kancelarije pred nepoznatim osobama; traži da bude uvršten u imenike, adresare, kataloge, vodiče i slične priručnike kao izuzetni advokat ili u okviru grupe izuzetnih advokata; na senzacionalistički ili samohvalisav način predstavlja u javnosti svoje predmete, sposobnosti i uspehe.

Iz citiranih odredaba kodeksa advokatske etike, jasno je da se smisao advokature u skladu sa nivoom dostignutih ljudskih prava u Republici Srbiji, zasniva na pružanju pravne pomoći zasnovanom na izuzetno visokom nivou etičkih pravila. U smislu navedenog ukidanjem cenovnika advokatskih usluga “kako bi se omogućila tržišna konkurencija za pružanje pravnih usluga”, bila bi ugrožena samostalnost i nezavisnost advokatske službe. Naime, svaki advokat kada bi bio frizer, obućar ili pekar, voleo bi da svoj cenovnik formira samostalno i uz upotrebu svetlećih reklama, ali je advokat zato advokat što razume smisao odgovorne službe koju u društvu obavlja.

Najjednostavnije rečeno, ako advokati izađu na tržište, odredbe o zabrani reklamiranja će morati da budu ukinute, jer tržišno ponašanje podrazumeva pre svega isticanje svojih ličnih cenovnika, kojima bi advokati bili prinuđeni da pridobijaju klijente. U ovakvim uslovima rada, jasno je da advokatura automatski gubi poziciju garanta ljudskih prava. Naime, etički princip da advokata može jedino da preporuči njegov rad, ovime bi bio suspendovan i samim tim advokatu bi bilo dozvoljeno da u okviru zastupanja prvenstveno ima u vidu svoj lični interes. To bi se naravno dogodilo omogućavanjem stvaranja nelojalne konkurencije u advokaturi.

Srpska advokatura koju su prilikom protesta 2014. godine podržale sve svetske asocijacije advokata, treba i danas ovome da kaže NE.

Besplatna pravna pomoć je pravna pomoć siromašnim građanima, koju pružaocu te pomoći treba da isplati država. Pravo na ovu pomoć treba da imaju fizička lica koja državi pruže dokaz da nisu u mogućnosti da pravnu pomoć finansiraju, a da im je ista potrebna. To su lica koja ne poseduju imovinu, a koja po pravilu nemaju ili imaju minimalne prihode.

Naime, članom 67 Ustava Republike Srbije (“Sl. Glasnik RS”, br. 98/2006), koji reguliše ljudsko pravo na pravnu pomoć, propisano je da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć te da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, kao i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna. Zakon o advokaturi na koji upućuje Ustav postoji, ali ne postoji zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Iz prednje ustavne norme nedvosmisleno proizilazi da Ustav prepoznaje advokaturu kao garanta ljudskog prava na pravnu pomoć te da je suština pre svega u samostalnosti i nezavisnosti advokature kao službe. Naime, ljudsko pravo na pravnu pomoć može biti ostvareno isključivo u uslovima nezavisnosti pravnog stručnjaka koji istu pomoć treba da pruži.

U smislu svega navedenog, zakon o besplatnoj pravnoj pomoći bi trebalo da reguliše samo uslove pod kojima se pravo na besplatnu pravnu pomoć može ostvariti, kako se to precizno navodi u Ustavu, odnosno imovinski i prihodovni maksimum, preko kojeg se pravo na besplatnu pravnu pomoć ne može ostvariti. Ovo stoga što ustavna norma jasno proklamuje ljudsko pravo na pravnu pomoć i ni jedan razlog ne postoji i ne sme postojati da besplatna pravna pomoć bude propisana drugačije od prava na pravnu pomoć uopšte.

Osnovni garant prava na pravnu pomoć jeste advokatura kao samostalna i nezavisna služba te ako na takvu pravnu pomoć po svojoj kvalitativnoj sadržini imaju lica koja mogu da plate, obavezno je da isti kvalitet pravne pomoći dobiju i lica za koje će platiti država. Svako drugačije rešenje bi u svojoj osnovi bilo diskriminatorsko i samim tim neustavno.

Nacrti zakona koje u nekoliko navrata prezentuje država Srbija, kao pružaoce pravne pomoći imenuju razna udruženja, Javne beležnike, pa čak i državne organe. Ovo je iz svih navedenih razloga nedopustivo i srpska advokatura mora i ovakvim rešenjima reći NE.

Imajući u vidu da je srpska advokatura u kontinuitetu egzistirala tokom čitavog perioda socijalističkog društvenog uređenja, ona nije stagnirala u odnosu na države čijoj uniji danas Srbija stremi, već se razvijala i na svojevrsan način dopunjavala nedostatke sistema. Bez obzira na okolnost što je privatna svojina bila skrajnuta i što nije postojala tržišna privreda, advokatura je i u socijalizmu bila činilac kojim je država garantovala građanima za poštovanje ljudskih prava. U smislu navedenog advokati su u Srbiji izrasli u trustovsku intelektualnu snagu koja je moćna da iskaže svoj stav povodom promena koje se nude, kao što to jeste nedavno učinila povodom sistema Javnog beležništva. Stvari su tu bile sasvim jasne. Ja sam advokat i ne želim da budem Javni beležnik, niti želim da dopustim da mog klijenta država uz naknadu savetuje, posredstvom Javnog beležnika. Ovo stoga što moj klijent ima pravo da sam odabere advokata i što moj klijent ima pravo da ga savetuje nezavisan ekspert, koji strogo brine o njegovim interesima. U skladu sa Ustavom i opšte prihvaćenim normama o nezavisnoj pravnoj pomoći.

Uzmimo samo primer nedostatka do danas, zakona o besplatnoj pravnoj pomoći na koju Ustav Srbije upućuje još od 2006. godine, odnosno izostanak finansiranja pravne pomoći od strane države prema građanima koji u skladu sa imovnim stanjem pravo na tu pomoć imaju. Advokatura je bila ta, odnosno svaki samostalni i nezavisni advokat pojedinačno, koji su tu pomoć pružali i pružaju još uvek, odvajajući od svog vremena i ličnih resursa i dopunjujući tako godinama, nesavršeni državni sistem. Takođe, javnobeležnički deo posla za koji Javni beležnici danas imaju elektronski dostupne državne baze podataka, provere statusa nepokretnosti, ispravnosti prateće dokumentacije i sl., u izuzetno dugom vremenskom periodu u Srbiji su obavljali advokati i to bez ijedne privilegije u društvu, čak i bez posebnog šaltera za pristup zemljišnoj knjizi. O katastru nepokrenosti koji su geodete odavno zaključali da i ne govorimo. Advokati su s mukom ispekli i svoje znanje i status u Srbiji i zato ne bih u ovom trenutku rekla ono što se očekuje, a to je da će ga teško dati u smislu nezavisnosti i samostalnosti koja preti da bude ugrožena, već da su advokati intelektualna snaga u čije se iskustvo i znanje treba pouzdati. Ovo i kada je u pitanju iznalaženje zakonskih rešenja i u svim drugim oblastima, a kada je u pitanju oblast same advokature, čak i Ustav proklamuje advokaturu kao samostalnu i nezavisnu službu.

Kratko ću se osvrnuti na pokušaj jednog privrednog društva sa ograničenom odgovornošću, osnovanog radi pružanja „pravne pomoći“ i posredovanja u angažovanju advokata. Start up ili šta učiniti ako želite da strani investitor uloži svoj kapital u vaš biznis. Advokatura nije biznis, već časna profesija pružanja pravne pomoći i niti je dozvoljeno, niti potrebno bilo kakvo posredovanje. Radi se naravno o piramidalnoj prevari te je kao takvu i treba ostaviti nadležnim državnim organima da se njome bave.

U skladu sa napred navedenim, naravno da srpska advokatura mora da se razvija još više i ono što joj se donekle ispravno zamera, više približi građanima polja svoga delovanja ali to mora da bude učinjeno većim angažovanjem svakog advokata u Srbiji pojedinačno, u okviru matičnih komora.

Na kraju ovog teksta želim da se obratim srpskim advokatima, a posebno beogradskim advokatima iz Komore čiji sam član 23 godine. Nije od suštinskog značaja za koji sistem izbora ćemo se opredeliti statutom koji usvajamo, već je od suštinskog značaja poimanje advokatske samostalnosti i nezavisnosti, stručnosti i iskustva, kao i iznalaženje sistema kojim će advokatura u budućnosti biti dovoljno moćna i to kako brojčano, tako i kvalitativno da ovu samostalnost i nezavisnost odbrani.

Gospodin Nikola Selaković kada je izabran za ministra pravde, bio je isuviše neiskusan da bi znao da advokatska kancelarija nije prostor i moderan nameštaj kojem se divio u novoosnovanim javnobeležničkim kancelarijama, već je advokat osoba od najvišeg poverenja kojoj klijent ako treba i u skromnoj sobi, poverava sve.

Obrazovan, etičan, samostalan i nezavisan i osoba od najvišeg poverenja,

jednom rečju tvoj advokat.

Autor: advokat Mirjana Milić Drvenica

_______________________

Istraživanje na društvenoj mreži Tviter

Vezano za napred navedene teme dobijeno je i mišljenje građana i to u dobrovoljnoj i anonimnoj anketi koja je sprovedena na društvenoj mreži Tviter i u kojoj je učestvovalo preko 1000 ispitanika.

Naime, urednik portala Advokatske komore Srbije, advokat Aleksandar N. Đorđević je jednom prilikom rekao da su na ovoj društvenoj mreži prisutni ljudi različitih struka i da se radi o ljudima koji prate sva dešavanja i u toku su sa svim aktuelnim temama te su u skladu sa tim i jedni od najinformisanijih ljudi u zemlji. Iz ovih razloga pitala sam upravo tviteraše .

Da li bi u slučaju potrebe angažovali advokata:

– kojeg hvale i reklamiraju

– koji ima dobre veze

– po preporuci da ima znanje ili

– imaju svog advokata

Rezultat je za mene veoma zanimljiv, jer pokazuje visoku svest građana, kao i poznavanje suštine advokature. Naime, za hvaljene i advokate koji se reklamiraju, opredelilo se svega 4 % ispitanika, dok bi za „vezama“ u koje veruje, poseglo 19% ispitanika, koji su svi anonimno glasali. Izuzetno veliki procenat (77%) se opredelio za preostale dve opcije koje podrazumevaju znanje i poverenje, a koji i prema kodeksu advokatske etike srpskih advokata danas, jedino smeju da preporuče advokata.

Rezultati istraživanja