ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ ИЗРУЧЕЊЕ КУРДА ЏЕВДЕТА АЈАЗА РЕПУБЛИЦИ ТУРСКОЈ


На католички Божић 25.12.2017. године, Република Србија изручила је Џевдета Ајаза, турског држављанина и курдског политичког активисту, Републици Турској ради издржавања затворске казне у трајању од 15 година. Виши суд у Шапцу је, својим решењем од 1.12.2017. године, утврдио да су испуњене законске претпоставке за његово изручење. Ово решење потврђено је решењем Апелационог суда у Новом Саду од 14.12.2017. године. Другостепено решење је наредног дана достављено провостепеном суду, када је министарка правде Републике Србије, Нела Кубуровић и потписала је решење којим се дозвољава изручење.

Како притвор у екстрадиционом поступку не може трајати дуже од годину дана, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу донело је 30.11.2017. године решење којим се укида притвор Џевдету Ајазу и налаже његово пуштање на слободу. Овим решењем одређена му је мера забране напуштања боравишта на територији Бање Ковиљаче и привремено одузет пасош. Међутим, истог дана, в. ф. председника Вишег суда у Шапцу и председник кривичног ванпретресног већа је, својим дописом, наложио Прихватилишту за странце у Падинској Скели да га прими на смештај, где је и остао до његовог изручења Републици Турској.

Захтев за азил Џевдета Ајаза одбачен је решењем Канцеларије за азил од 22.9.2017. године јер је утврђено да је у Републику Србију дошао из сигурне треће државе у којој није затражио азил, нити је имао намеру да га тамо затражи. Решење Канцеларије за азил потврђено је решењем Комисије за азил од 22.11.2017. године.
Комитет УН за борбу против тортуре је 11.12.2017. године позвао Републику Србију да се уздржи од изручења Џевдета Ајаза Републици Турској до окончања поступка по његовој представци. Министарка правде Републике Србије истакла је да се није оглушила о ову привремену меру већ да јој је одлука Комитета УН за борбу против тортуре достављена тек након што је потписала решење којим се дозвољава изручење.

У овом раду ће бити речи о противправном лишењу слободе Џевдета Ајаза и његовом смештању у Прихватилиште за странце у Падинској скели (1.), као и томе како су српски судови утврдили да су испуњени услови за његово изручење, а да никада није до краја утврђено за које кривично дело је он уопште осуђен у Турској (2.). Поступање Комисије и Канцеларије за азил, које су се уместо основаности захтева за азил бавиле системом азила у Црној Гори (3.), као и тврдња министарке правде да се једном донето решење којим се дозвољава изручење не може изменити (4.), такође су у фокусу аутора овог текста.

 

1) ДОКТОР ЏЕКИЛ И ГОСПОДИН ХАЈД У ИЗВЕДБИ ВИШЕГ СУДА У ШАПЦУ

Након што је Република Турска поднела молбу за изручење осуђеног Џевдета Ајаза, решењем судије за претходни поступак, одређен му је притвор и он је лишен слободе 30.11.2016. године, од када му се и рачуна време проведено у притвору. Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу му је, последњи пут, продужило притвор решењем од 14.11.2017. године, налазећи да и даље постоје разлози за његово продужење.

Међутим, одредбом из чл. 22 ст. 2 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима прописано је да притвор може трајати најдуже до извршења одлуке о изручењу, али не дуже од годину дана од дана притварања лица чије изручење се захтева. Како је, у конкретном случају, законски максимум трајања притвора у екстрадиционом поступку, истицао 30.11.2017. године, виши јавни тужилац у Шапцу је 23.11.2017. године, поднео предлог да се према осуђеном Џевдету Ајазу укине притвор и одреди мера забране напуштања боравишта. Одбрана осуђеног Џевдета Ајаза се сагласила са предлогом вишег јавног тужиоца за замену најтеже мере за обезбеђење присуства окривљеног – притвора, блажом мером, наводећи да осуђени Џевдет Ајаз има обезбеђен боравак у Центру за азил у Бањи Ковиљачи. Одлучујући о предлогу вишег јавног тужиоца, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу, чији је председник истовремено био и в. ф. председника суда, је 30.11.2017. године донело решење којим је укинут притвор према осуђеном Џевдету Ајазу и наложено његово пуштање на слободу. Истим решењем му је одређена мера забране напуштања боравишта на територији Бање Ковиљаче и привремено одузета путна исправа. Ово веће, у образложењу свог решења, изричито наводи да притвор према осуђеном Џевдету Ајазу није укинут због тога што су престали да постоје разлози због којих му је и одређен, већ због тога што истиче законом прописано максимално трајања притвора у екстрадиционом поступку који још увек није окончан. Због тога је било неопходно да се осуђени Џевдет Ајаз пусти из притвора, али и да се његово даље обезбеђење присуства врши блажом мером – забраном напуштања боравишта.
Како је кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу донело решење о укидању притвора против лица чије се изручење тражи и наложило његово пуштање на слободу без одлагања, Џевдет Ајаз се морао наћи на слободи, а без пасоша, с тим што није смео да напушта територију Бање Ковиљаче. Међутим, истог дана када је донето решење о укидању притвора, уместо да без одлагања буде пуштен на слободу, припадници МУП-а ПУ Шабац су га, у касним вечерњим часовима, преузели од припадника Управе за извршење кривичних санкција у КПЗ Шабац и спровели у Прихватилиште за странце у Падинској Скели.

Основ лишења слободе остаје непознаница све док адвокату Џевдета Ајаза, у Прихватилишту за странце у Падинској скели, није предочен допис в. ф. председника Вишег суда у Шапцу од 30.11.2017. године. Овим дописом, он је обавестио Прихватилиште за странце да се води поступак за изручење овог лица Републици Турској и да је донето решење којим му се укида притвор и одређује мера забране напуштања боравишта на територији Бање Ковиљаче, „с тим да је планирано да именовани буде смештен у центар за азил у Бањи Ковиљачи, до окончања екстрадиционог поступка“. Међутим, у допису се даље наводи да „[к]ако се у конкретном случају ради о лицу које је турски држављанин, а при том курдске националности, а које је осуђено на затворску казну у трајању од 15 година, и то због кривичног дела које је извршено од стране организоване криминалне групе, са циљем свргавања највиших органа Републике Турске и успостављања самосталне Курдске државе, то је НУЖНО да истог примите на смештај у вашу установу, обзиром да Центар за азил у Бањи Ковиљачи није имао капацитет за смештај именованог“.
Дакле, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу је, својим решењем, укинуло притвор Џевдету Ајазу и одредило му меру забране напуштања боравишта. Међутим, в. ф. председника овог суда, који је истовремено и председавајући већа које је донело решење о укидању притвора, истог дана када је притвор укинут, упућује допис МУП-у и налаже његово смештање у Прихватилиште за странце у Падинској Скели. У изреци решења о одређивању мере забране напуштања боравишта је одређено да осуђени не сме напустити територију Бање Ковиљаче, па је оно било потпуно неспроводиво у Падинској Скели, како је то наложено овим дописом.

Виши суд у Шапцу је, очигледно у стисци с временом, одлучио да начин извршења мере која је одређена решењем мења обичним дописом, дајући му једнаку правну снагу као решењу. Уместо да се решење кривичног ванпретресног већа мења дописом, излаз из овог правног галиматијаса се могао пронаћи у доношењу посебног решења о дозвољености извршења, а у складу са одредбом из чл. 278 Закона о кривичном поступку.

Наиме, нема сумње да притвор против осуђеног Џевдета Ајаза није могао бити продужен и да је суд сматрао да нису престали разлози за његово одређивање. Како није постојала могућност смештања овог лица у Центар за азил у Бању Ковиљачи, а Виши суд у Шапцу је сматрао да је за несметано вођење екстрадиционог поступка неопходно да му се обезбеди смештај, мера забране напуштања боравишта на територији Бање Ковиљаче је евентуално могла бити замењена мером забране напуштања боравишта на територији Падинске Скеле и његовим смештањем у Прихватилиште за странце. Међутим, ово никако није могло бити учињено дописом в. ф. председника суда односно председника кривичног ванпретресног већа. Доношење посебног решења је било неопходно не само зато што је мера из првобитног решења била неспроводива у Падинској Скели, већ и зато што је, за разлику од Центра за азил у Бањи Ковиљачи, Прихватилиште за странце у Падинској Скели установа затвореног типа. А против посебног решења о дозвољености извршења би постојала могућност изјављивања жалбе, па би о законитости смештања Џевдета Ајаза у Прихватилиште за странце у Падинској Скели одлучивао непосредно виши суд у законом прописаном поступку. Како то није учињено, в. ф. председника суда и председник кривичног ванпретресног већа, најпре потписује решење о укидању притвора, налаже пуштање на слободу и забрањује напуштање боравишта на територији Бање Ковиљаче, а затим, без икаквог правног основа, дописом налаже лишење слободе и смештање истог лица у Прихватилиште за странце у Падинској Скели. Апсурд би био већи једино да је мера забране напуштања боравишта на територији Бање Ковиљаче касније замењена притвором јер се Џевдет Ајаз оглушио о ову меру и обрео у Падинској Скели.
Министарство унутрашњих послова Републике Србије је морало знати да допис није и не може бити основ за лишење слободе, тим пре што је уз допис достављена и копија решења о укидању притвора, с налогом да се исто лице без одлагања пусти на слободу. Међутим, чини се да се МУП само руководио латинском изреком иура новит цуриа, док је Виши суд у Шапцу у допису, уместо у доношењу посебног решења о дозвољености извршења, видео решење компликоване ситуације у којој се нашао.

На седници већа Апелационог суда у Новом Саду, одржаној 14.12.2017. године, одбрана окривљеног је предочила суду и присутном заменику апелационог јавног тужиоца да је Џевдет Ајаз противправно лишен слободе и смештен у Прихватилиште за странце у Падинској Скели. Одбрана је, такође, истакла да је свесна чињенице да Апелациони суд у Новом Саду није надлежан за решавање овог питања, али и да је реч о првом суду пред који је ово лице изведено након његовог смештања у Прихватилиште за странце у Падинској Скели. Ни Апелациони суд у Новом Саду ни заменик апелационог тужиоца, који је присуствовао седници већа, ниси предузели нити једну меру како би Џевдету Ајазу било омогућено да напусти ово прихватилиште.
Увођење специјализованих судија које би се искључиво старале о правима лица лишених слободе, а на првом месту одлучивале о основаности њиховог лишења слободе, без обзира на то да ли је реч о притвореницима, лицима којима је одређена мера обавезног лечења у затвореној установи или било којим другим лицима која су, против њихове воље, смештена у установе затвореног типа, по угледу на француске судије за слободе и притвор је једно од могућих решења како би се избегле сличне ситуације у будућности.

 

2) ЕКСТРАДИЦИОНИ ПОСТУПАК – ЗА КОЈЕ КРИВИЧНО ДЕЛО ЈЕ ЏЕВДЕТ АЈАЗ ОСУЂЕН?

Маратонски екстрадициони поступак Џевдета Ајаза трајао је дуже од годину дана. Апелациони суд у Новом Саду је, решењем од 15.11.2017. године, по други пут, укинуо решење Вишег суда у Шапцу којим је утврђено да су испуњење претпоставке за његово изручење и предмет вратио на поновно одлучивање.

Неадекватност превода достављене документације са турског на српски језик, био је један од кључних разлога за укидање првостепеног решења. Апелациони суд у Новом Саду није прихватио становиште “да је реч о техничким грешкама која су очигледна последица неадекватног превода од стране лица која сасвим извесно не поседују одговарајућа знања из области терминологије кривичног права и да свакако не представљају препреку за заузимање правилног става о испуњености претпоставке за изручење осуђеног”. По оцени овог суда реч је о грешкама које су такве природе да “основано доводе у питање разумевање садржине преведеног текста” и, у конкретном случају, “није од важности зашто је превод неадекватан, него је битно да се уколико је превод неразумљив обезбеди адекватан превод документације да би се донела законита и правилна одлука”. Апелациони суд у Новом Саду је, у образложењу свог решења, навео и да “првостепени суд није на потпун и целовит начин утврдио одлучне чињенице које се односе на то о ком се конкретно кривичном делу ради”. Самим тим није могуће утврдити да ли кривично дело поводом којег се захтева пружање међународне правне помоћи представља кривично дело по закону Републике Србије, а што је, у складу са одредбом из чл. 7 ст. 1 тач. 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, претпоставка за њено пружање. Такође, Кривични законик Републике Турске, чији превод је достављен као део пратеће документације, је ступио на снагу након извршења кривичног дела за чије издржавање казне се изручење осуђеног тражи. Самим тим, Апелациони суд у Новом Саду, основано истиче да није јасно који Кривични законик је уопште примењен у конкретном случају.

Поступајући по примедбама из решења Апелационог суда у Новом Саду, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу је 1.12.2017. године одржало нову седницу на којој је, по трећи пут, донело решење којим се утврђује да су испуњене претпоставке за изручење Џевдета Ајаза Републици Турској.

Међутим, у поновном поступку, Виши суд у Шапцу није поступио по налогу другостепеног суда да обезбеди адекватан превод документације са турског на српски језик и доноси готово истоветно решење о испуњености законских претпоставки за изручење ономе које је већ два пута укидано. Овај суд остаје доследан у ставу да су контрадикторности које постоје између навода садржаних у молби за изручење и података достављених у пратећој документацији техничке грешке које „не представљају препреку за заузимање правилног става о испуњености претпоставке за изручење осуђеног Џевдета Ајаза”. У образложењу решења се такође наводи “да околност да се у преводу текста поднете молбе, наводи да је правноснажном пресудом Кривичног суда за тешка кривична дела у Дијарбакиру бр. 2012/646 од 27.11.2012. године именовани осуђен због кривичног дела пружање смештаја извршиоцима кривичних дела на организовани начин КЗ Републике Турске 5237, чл. 314/1, а у накнадно достављеном преводу стране пресуде, да је именовани осуђен због кривичног дела наоружана организација из чл. 168/1 Кривичног закона Републике Турске бр. 765 и КЗ Републике Турске број 5237, чл. 314/1, у конкретном случају не представља препреку за правилну анализу чињеница и околности које су од значаја за закључак о томе да ли су испуњене претпоставке за изручење осуђеног или не.”

Виши суд у Шапцу као да је заборавио латинску максиму ин дубио про рео. Увек када постоји сумња у погледу неке чињенице, треба је тумачити у корист окривљеног, односно осуђеног лица, због чега је овакав став суда неприхватљив. Виши суд у Шапцу је олако прешао преко чињенице да постоји несклад између кривичног дела које се наводи у молби за изручење и кривичног дела које се наводи у пресуди. И поред указивања како Апелационог суда у Новом Саду, као другостепеног, тако и браниоца осуђеног, овај суд је остао при ставу да је ово неслагање у преводу чињеница која није од утицаја на то да су испуњене претпоставке за изручење.

Незадовољна решењем Вишег суда у Шапцу од 1.12.2017. године, одбрана осуђеног је изјавила жалбу. У жалби је, између осталог, истакла да Виши суд у Шапцу у поновном поступку није поступио по налогу другостепеног суда, који се тиче несагласности превода са турског на српски језик. Апелациони јавни тужилац у Новом Саду је, такође, истакао да првостепени суд није поступио по овом налогу другостепеног суда, а због чега је предложио да се првостепено решење укине и да се предмет поново врати првостепеном суду на поновно одлучивање. Предлог апелационог јавног тужиоца да се укине решење којим је утврђено да су испуњене претпоставке за изручење, био један од јасних сигнала да је у првостепеном поступку дошло до озбиљних пропуста.
Међутим, Апелациони суд у Новом Саду је, својим решењем од 14.12.2017. године, жалбу браниоца Џевдета Ајаза одбио као неосновану и потврдио првостепено решење. Овај суд није марио што првостепени суд није поступио по његовим налозима. Првостепено решење је, овај пут, потврђено иако је готово идентично оном које је већ два пута укидано. У свом штуром образложењу, Апелациони суд у Новом Саду се ни не бави жалбеним наводима браниоца који се тичу несагласности превода са турског на српски језик. Иако првостепено решење није претрпело готово никакве измене у односу на оно које је већ два пута укидано, по мишљењу Апелационог суда у Новом Саду, првостепени суд је, овај пут, у потпуности “проверио чињенични опис као и правноснажну пресуду Републике Турске, а која је наведена у изреци првостепеног решења, а о чему је […] у потпуности дао јасне разлоге.“

За Апелациони суд у Новом Саду је „[н]есумњиво да је сада првостепени суд у потпуности поступио сходно упутствима из другостепених одлука“, а доношењем решења о одбијању жалбе, Џевдета Ајаза је довео на корак до изручења Републици Турској због издржавања петнаестогодишње казне затвора, а да пред српским судом никада није тачно утврђено за које кривично дело је он уопште осуђен. Самим тим, није се ни могло утврдити да ли је кривично дело поводом којег се захтева изручење кривично дело и по закону Републике Србије, о чему одлучује суд, нити да се захтев за изручење не односи на политичко кривично дело или дело повезано са политичким кривичним делом, о чему одлучује односно даје мишљење министар правде, а што су претпоставке за пружање међународне правне помоћи прописане чланом 7 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима.

 

3) ПОСТУПАК ДОБИЈАЊА АЗИЛА У СРБИЈИ – ФОРМА ПРЕ СУШТИНЕ

Џевдет Ајаз који је у Турској осуђен на петнаест година затвора, као члан забрањене Револуционарне партије Курдистана, затражио је азил у Републици Србији крајем 2016. године. Европски суд за људска права у Стразбуру је, у својој одлуци од 22.6.2006. године, утврдио да му је, у поступку који окончан овом осуђујућом пресудом за чије издржавање казне се његово изручење захтевало, повређено право на слободу и сигурност јер је провео девет дана у притвору без одлуке, односно контроле суда и без могућности да уложи правна средства којима би оспорио основаност притвора односно дужину његовог трајања.

Канцеларија за азил је 22.9.2017. године донела решење о одбацивању захтева за азил Џевдета Ајаза на основу одредбе из чл. 33 ст. 1 тач. 6 тада важећег Закона о азилу, којом је било прописано да ће се захтев за азил одбацити, без испитивања да ли лице које тражи азил испуњава услове за признавање азила, „ако се утврди да је лице које тражи азил у Србију дошло из сигурне треће државе осим ако докаже да за њега није сигурна“.

У образложењу решења Канцеларије за азил наводи се да је Џевдет Ајаз у Србију дошао из Црне Горе у којој није затражио азил, нити је истакао намеру да га тамо затражи. Комисија се у наставку образложења бави правним системом Црне Горе и цитира чланове црногорског устава који се тичу азила, као и поједине извештаје међународних организација у вези са системом азила у Црној Гори. Детаљно је описан и поступак усвајања Закона о азилу, који ће бити усклађен са међународним стандардима и међународним хуманитарним правом, чиме је Комисија поткрепила наводе о Црној Гори као сигурној трећој држави.

Канцеларија за азил се није позвала на одредбу из чл. 57 ст. 1 Закона о азилу, којом је било прописано да је странац чији је захтев за азил одбијен или одбачен или је одлучено да се поступак обустави, а који не борави по другом основу у земљи, дужан да напусти Србију у року који је одређен том одлуком, јер се подносилац захтева налази у екстрадиционом притвору и његово напуштање територије Републике Србије зависи од доношења одлуке другог државног органа.
Жалба заступника Џевдета Ајаза на решење Канцеларије за азил којим је одбачен његов захтев за азил одбијена је као неоснована решењем Комисије за азил од 22.11.2017. године. У образложењу, Комисија за азил наводи да су испуњени услови за одбацивање захтева за азил из чл. 33 ст. 1 тач. 6 тада важећег Закона о азилу.

Наводе да је за Џевдета Ајаза Црна Гора сигурна држава, Комисија за азил поткрепљује речима да „тражилац азила није имао никаквих проблема за време боравка у Црној Гори и да у току спроведеног поступка није изнео ниједну тврдњу којом би доказао да Црна Гора за њега није сигурна трећа земља“, а што сведочи о одсуству стварне намере овог лица да регулише свој статус.
Наводи из жалбе да првостепени орган није учинио вероватним гаранцију прихвата, односно да ће Црна Гора прихватити назад на своју територију тражиоца азила, као и да ће му омогућити приступ поступку азила, по мишљењу Комисије за азил, нису од утицаја на одбацивање захтева за азил, „будући да наведена обавеза за првостепени орган није прописана Законом о азилу“.
Овај пропуст законодавца омогућио је надлежним органима Републике Србије да се више баве системом азила у суседној држави, него разлозима због којих је Џевдет Ајаз затражио да му се призна статус избеглице. Наиме, Закон о азилу („Службени Гласник“ бр. 109/2007 од 28.11.2007) који је важио у тренутку одлучивања о његовом захтеву, увео је у српско законодавство концепт сигурне треће државе и прописивао је да ће се захтев за азил странца који је у Србију дошао из сигурне треће државе одбацити без испитивања да ли лице које тражи азил испуњава услове за његово признавање.

Сигурна трећа држава је овим законом била дефинисана као „држава са листе коју утврђује Влада, која се придржава међународних начела о заштити избеглица садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и Протоколу о статусу избеглица из 1967. године […] у којој је тражилац азила боравио или кроз коју је пролазио, непосредно пре доласка на територију Републике Србије и у којој је имао могућност подношења захтева за азил, у којој не би био изложен прогону, мучењу, нељудском или понижавајућем поступку или враћању у државу у којој би његов живот, безбедност или слобода били угрожени“.

Овај концепт је био најчешће коришћен основ за одбацивање захтева за азил. Уколико је странац у Републику Србију дошао из неке од држава које се сматрају сигурним, његов захтев за азил би готово аутоматски био одбачен, без улажења у његову основаност. Да би се одбацио захтев за азил, надлежни органи Републике Србије нису у сваком појединачном случају утврђивали да ли је држава из које је странац дошао заиста сигурна за њега, нити су били у обавези да од те државе прибаве гаранције да ће прихватити да разматра основаност његовог захтева. Самим тим, захтев за азил би био одбачен, а странцу наложено да напусти територију Републике Србије, без икаквих гаранција да ће се о основаности његовог захтева одлучивати у некој од држава кроз које је прошао на путу до Србије. Непостојање обавезе Републике Србије да државу из које је странац дошао обавести о постојању захтева за азил, и у случају да та држава одбије да га прихвати, сама одлучи о основаности његовог захтева, била је озбиљна препрека за остваривање права на азил, које је гарантовано не само међународним конвенцијама, већ и Уставом Републике Србије.
Овом правном празнином и неусклађеношћу Закона о азилу са међународним стандардима људских и мањинских права, Џевдету Ајазу је ускраћено право да се о његовом захтеву за азил мериторно одлучује. Да су Канцеларија, односно Комисија за азил ушле у разматрање основаности његовог захтева за азил не би могла да им промакне одлука Европског суда за људска права донета у његовом случају, као ни други елементи на основу којих би му могао бити признат статус избеглице.
Наведени пропуст законодавца делимично је исправљен у новом Закону о азилу и привременој заштити („Службени гласник РС“, бр. 24 од 26.3.2018), који је донет три месеца пошто је Џевдет Ајаз био изручен Турској.

Новим законом је детаљно разрађен концепт сигурне треће државе и прописано је да ће тражиоцу чији је захтев за азил одбачен због тога што је у Србију дошао из земље која је за њега сигурна, Канцеларија за азил издати потврду којом се надлежни државни органи сигурне треће државе обавештавају да се у Републици Србији није разматрала основаност његовог захтева. У случају да ова држава одбије да прихвати тражиоца азила, о основаности његовог захтева за азил одлучиће се у Републици Србији. Оваквим законским решењем, преузетим из европског законодавства, избегава се ситуација да захтев за азил у Србији буде одбачен и да се о његовој основаности ни у једној држави мериторно не одлучује, чиме се ефективно ускраћује заштита тражиоцима азила, а што се десило у случају Џевдета Ајаза.
Нови закон, међутим, не пружа одговор на питање шта се дешава у случају ћутања треће државе, будући да не прописује рок у коме је она дужна да се изјасни о томе да ли ће прихватити тражиоца азила, а чијим истеком би Република Србија морала да преузме на себе одлучивање о захтеву за азил. У законодавствима држава Европске уније, овај рок износи два месеца. Уколико држава из које је тражилац азила дошао не достави никакав одговор или одбије његов прихват, држава у којој он борави дужна је да сама одлучује о његовом захтеву за азил, чиме се избегава случај да се странац нађе у ситуацији да се о основаности његовог захтева за азил не одлучује ни у једној држави.

 

4) ПОСЛЕДЊИ ЧИН – ИЗРУЧЕЊЕ

На седници већа Апелационог суда у Новом Саду одржаној 14.12.2017. године, одбрана Џевдета Ајаза обавестила је суд да је, у периоду између подношења жалбе и одржавања седнице већа, Комитет УН за борбу против тортуре захтевао од Републике Србије да се уздржи од изручења овог лица Турској до окончања поступка по његовој представци. Оригинал писма Канцеларије високог комесара за људска права у Женеви, које садржи одлуку о овој привременој мери, достављен је одбрани Џевдета Ајаза и, са овереним преводом, на седници већа, предат суду. Апелациони суд у Новом Саду ову одлуку здружује списима предмета. Међутим, он је, у образложењу свог решења, погрешно квалификује као „препоруку“ упућену Републици Србији и закључује да „захтев за издавање привремене мере може бити разматран након пријема запажања државе потписнице (Република Србија)“. Овакво тумачење Апелационог суда у Новом Саду је неодрживо јер из текста писма Канцеларије високог комесара за људска права у Женеви јасно произлази да је „Комитет, преко свог председавајућег, одлучио да захтева од државе чланице да се уздржи од враћања господина Ајаза у Турску” до окончања поступка по његовој представци. А “[н]еопходност одржавања на снази захтева за одређивање привремених мера може бити поново разматрана по приспећу изјашњења државе-чланице”. Дакле, Комитет УН за борбу против тортуре је од Србије захтевао да се уздржи од изручења Џевдета Ајаза Турској, а већ донета одлука по захтеву за одређивање привремене мере је могла бити преиспитана након достављања изјашњења Републике Србије.

Међутим, ни чињеница да првостепени суд није на несумњив начин утврдио за које кривично дело је лице чије се изручење тражи осуђено ни привремена мера Комитета УН за борбу против тортуре нису спречили Апелациони суд у Новом Саду да 14.12.2017, по одржавању седнице већа, потврди првостепено решење којим је утврђено да су испуњене законске претпоставке за изручење. Наредног дана је ово решење достављено Вишем суду у Шапцу, а истог дана када је одлука другостепеног суда приспела у првостепени суд, министарка правде, Нела Кубуровић, потписала је решење којим се дозвољава изручење.

Из Министарства правде је посебно истакнуто да су „препоруку“ Комитета УН за борбу против тортуре, којом се од Србије захтева да се уздржи од изручења Џевдета Ајаза Турској, примили тек 18.12.2017. године, у тренутку када је решење којим се дозвољава изручење већ било потписано. Међутим, све и да су тачни наводи о датуму приспећа ове одлуке, она министарки правде није могла бити непозната у тренутку доношења решења којим се дозвољава изручење јер је садржана у списима предмета у које је она морала имати увид. А чак и да одлука Комитета УН за борбу против тортуре није била позната министарки правде у тренутку доношења овог решења, она је својом изјавом да не постоји могућност да се једном донето решење којим се дозвољава изручење укине, односно преиначи, а због немогућности да се против њега изјаве правна средства, свесно, или због непознавања прописа, обманула јавност. Наиме, одредбом из чл. 184 ст. 1 Закона о општем управном поступку прописано је да „[д]ругостепени орган или наџорни орган решењем може на захтев странке или по службеној дужности у целини или делимично укинути решење […] ако је оно постало извршно, а укидање је потребно ради отклањања тешке и непосредне опасности по живот и здравље људи, јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или ради отклањања поремећаја у привреди, ако сврха укидања не може успешно да се отклони другим средствима којима се мање дира у стечена права“. Одредбом из става два истог члана закона је прописано да ће, уколико не постоји другостепени орган или наџорни орган, првостепени орган укинути решење у целини или делимично, на захтев странке или по службеној дужности. Самим тим, уколико је министарка правде тек пошто јој је достављена одлука Комитета УН за борбу против тортуре сазнала да Џевдету Ајазу прети опасност од мучења у Републици Турској, могла је у целини да укине решење које је већ донела, и то по службеној дужности, а како би отклонила тешку и непосредну опасност по живот и здравље лица чије је изручење претходно одобрила.

Коначно, изручење Џевдета Ајаза је спроведено 25.12.2017. године, на католички Божић, који је уз 1. јануар један од два дана у години када Европски суд за људска права у Стразбуру не ради и не издаје привремене мере.

Закључак

Поступак за изручење осуђеног Џевдета Ајаза Републици Турској вероватно је један од екстрадиционих поступака који је најдуже трајао у новијој историји српског правосуђа. Апелациони суд у Новом Саду је више пута укидао решење Вишег суда у Шапцу да су испуњени услови за његово изручење и предмет враћао на поновно одлучивање. О пропустима у поступку пред првостепеним судом довољно говори чињеница да је чак и апелациони јавни тужилац, у другостепеном поступку који ће ставити тачку на ову правосудну сагу, предложио укидање првостепеног решења. Међутим, Апелациони суд у Новом Саду није усвојио ни жалбу одбране осуђеног Џевдета Ајаза ни предлог апелационог јавног тужиоца, већ је потврдио првостепено решење којим је утврђено да су испуњене претпоставке за изручење, а да пред српским судовима никада није дефинитивно утврђено за које кривично дело се изручење осуђеног захтева. Самим тим, о испуњености законом прописаних претпоставки за пружање међународне правне помоћи се није ни могло одлучити на правилан и закону заснован начин.

За разлику од српских судова којима је требало дуже од годину дана да утврде да су испуњене претпоставке за изручење, министарка правде Републике Србије је показала изузетну експедитивност у свом раду и решење којим се дозвољава изручење је потписала истог дана када је потврђујућа другостепена одлука приспела у првостепени суд. Привремена мера Комитета УН за борбу против тортуре није спречила ни Апелациони суд у Новом Саду да потврди првостепено решење о испуњености услова за изручење, нити министарку правде да потпише решење којим се дозвољава изручење. Коначно, само изручење је спроведено на католички Божић, 25.12.2017, када није постојала могућност за издавање привремене мере Европског суда за људска права у Стразбуру.
Како је екстрадициони поступак трајао дуже од годину дана, што је и максимално време трајања екстрадиционог притвора, Џевдет Ајаз је морао бити пуштен на слободу. Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Шапцу је због тога и донело решење којим му се притвор замењује мером забране напуштања боравишта на територији Бање Ковиљаче. В. ф. председника Вишег суда у Шапцу, који је истовремено био и председник кривичног ванпретресног већа, је међутим, својим дописом, изменио решење већа и наложио његово смештање у Прихватилиште за странце у Падинској Скели где је и остао до изручења Турској.

Џевдет Ајаз је у Републици Србији затражио азил и паралелно са екстрадиционим поступком, пред Канцеларијом и касније Комисијом за азил је вођен поступак одлучивања по његовом захтеву. Међутим, ови органи су се превасходно бавили системом азила у Црној Гори, као сигурној трећој држави из које је он ушао у Србију, док у разлоге основаности његовог захтева нису ни улазили. Због пропуста законодавца да у тада важећем Закону о азилу предвиди обавезу да се од државе из које је странац дошао захтева да га прими и о његовом захтеву мериторно одлучи, Џевдет Ајаз је, пошто је његов захтев за азил одбачен, изручен Турској и лишен могућности да му се призна статус избеглице у некој од држава кроз које је прошао на путу до Србије.

Судови у екстрадиционом поступку, као и Министарство унутрушњих послова у поступку разматрања основаности захтева за азил, али и министарка правде, која је донела решење којим се дозвољава изручење, су затворили очи пред одлуком Европског суда за људска права у Стразбуру, којом је утврђено да су Џевдету Ајазу повређена права у поступку који је резултирао осуђујућом пресудом на петнаестогодишњу казну затвора за чије издржавање се изручење и захтевало. За разлику од државних органа Републике Србије који су олако прешли преко одлуке суда у Стразбуру, овај суд тешко да ће на исти начин ценити поступање Републике Србије и њена осуда, у поступку који се пред њим сасвим извесно води, је готово неизбежна.

На крају, занемаривање одлуке Европског суда за људска права и непоштовање одлуке Комитета УН за борбу против тортуре, сасвим сигурно не иду у прилог тези о заснованости Републике Србије на владавини права, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима, као што прокламује први члан нашег устава.

 

Напомене:

1. В. решење судије за претходни поступак Вишег суда у Шапцу Кппр 69/16 од 30.11.2016.
2. В. решење Вишег суда у Шапцу Кре. 2/17 од 30.11.2017, стр. 3 и 4.
3. Допис в. ф. председника Вишег суда у Шапцу И Кре 2/17 од 30.11.2017, стр. 1.
4. Ibidem.
5. Le juge des libertés et de la détention (JLD).
6. В. решење Апелационог суда у Новом Саду Кж Кре 30/17 од 15.11.2017, стр. 3.
7. Ibidem.
8. Ibidem.
9. Ibidem стр. 4
10. Решење Вишег суда у Шапцу 1 Кре. 2/17 од 1.12.2017, стр. 4.
11. Ibidem.
12. Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. кре. 34/17 од 14.12.2017, стр. 2 и 3.
13. В. одлуку Европског суда за људска права Ајаз и други против Турске од 22.6.2016, представка бр. 11804/02.
14. В. решење Канцеларије за азил бр. 26-257/17 од 22.9.2017, стр. 7.
15. Решење Комисије за азил бр. Аж-37-1/17 од 22.11.2017, стр. 4.
16. Ibidem.
17. Закон о азилу („Службени Гласник“ бр. 109/2007 од 28.11.2007), чл. 2 ст. 1 тач. 11.
18. В. Закон о азилу и привременој заштити („Службени гласник РС“, бр. 24 од 26.3.2018), чл. 45. ст. 4 и 5.
19. Писмо Канцеларије високог комесара за људска права у Женеви Г/СО 229/31 СРБ (2) од 11.12.2017.
20. Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж кре 34/17 од 14.12.2017, стр. 3.
21. “… the Committee, acting thorough its Chairperson, has decided to request the State party to refrain from returning Mr. Ayaz to Turkey …”
22. “The necessity for maintaining the request for interim measures may be reviewed following the receipt of the State party s observations; …”
23. V. Куборовић: Ајаз изручен јер није било правног лека, http://rs.n1info.com/Vesti/a352135/Kuburovic-Ajaz-izrucen-jer-nije-bilo-pravnog-leka.html 26.12.2017.

 

Аутори:

Јасна Митић, мастер-правница, специјализована за права странаца и азил
Драшко Ђуровић, мастер-правник, специјализован за уставно и упоредно право

У изради текста је равноправно учествовала и мастер-правница, специјализована за кривично право, која је због тренутне климе у друштву и посла који обавља одлучила да се не потпише као један од његових коаутора.

+ Тренутно нема коментара

Додајте ваш


CAPTCHA Image
Reload Image