EUTANAZIJA, MEDICINSKI ASISTIRANO SAMOUBISTVO I EVROPSKI

SUD ZA LjUDSKA PRAVA

I.UVOD

Pozitivno-pravno posmatrano, problem dopuštenosti eutanazije i medicinski asistiranog samoubistva je apsolutno nov kako u uporednom pravu, tako i pred sudovima koji se bave zaštitom ljudskih prava garantovanih međunarodnim ugovorima. S druge strane, pak, filosofe fascinira problem samoubistva još od antičkih dana . Sledstveno tome, eutanazija, kao i drugi vidovi tzv. „željene smrti“ je prevashodno etički problem sa svojim filosofskim i religijskim aspektima.

U ovom radu pokušaćemo da definišemo različite oblike asistiranog prestanka života ljudskog bića koji je protivan prirodnom toku procesa umiranja (II). Takođe, kratko ćemo se osvrnuti na pozitivnopravna rešenja o eutanaziji i medicinski asistiranoj smrti u nas i u uporednom pravu (III), da bi, potom, analizirali praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u ovakvim situacijama (IV).

II.EUTANAZIJA I MEDICINSKI ASISTIRANO SAMOUBISTVO: POJAM I

VRSTE

1.Pojam

S obzirom da je u ovom domenu sve sporno i kontraverzno, u literaturi ne postoji potpuna saglasnost o tome kako bi trebalo definisati eutanaziju . U principu, pod eutanazijom bi trebalo razumeti postupak namernog okončanja života drugog ljudskog bića koje je neizlečivo bolesno i trpi nepodnošljivu patnju iz  motiva saosećajnosti, te za dobro lica čiji se život na taj način okončava .

Eutanazija može da bude aktivna i pasivna : aktivna se vrši preduzimanjem bilo kakve radnje koja je usmerena na prouzrokovanje smrti fizičkog lica, dok se pasivna eutanazija čini propuštanjem, na primer namernim prekidom medicinskog tretmana kojim se ljudsko biće održava u životu, tj. kome se život produžava.

Najzad, eutanazija može da bude voljna i nevoljna. Voljna eutanazija, videćemo, izaziva manje probleme u sferi prava. Jer, u slučaju voljne eutanazije čovek-pacijent izražava volju za eutanazijom, najčešće za pasivnom (odbijanje da se podvrgne medicinskom tretmanu). S druge strane, nevoljna eutanazija je problematična, jer pacijent nije u stanju da izrazi pravno relevantnu volju (nalazi se u stanju kome, vegetativnom ili kakvom drugom sličnom stanju).

Medicinski asistirano samoubistvo podrazumeva postojanje jasno izražene volje čoveka da okonča svoj život uz asistenciju lekara . Po pravilu, lekar, u ovom slučaju, primenom nekog od medicinskih metoda, ubrzava nastupanje smrti ljudskog bića. Sam lekar savetuje i pomaže pacijentu da izvrši konačnu radnju koja će imati za posledicu smrt pacijenta, ali je on sam ne preduzima.

U suštini, pravnički posmatrano, jedina bitna razlika između eutanazije i medicinski asistiranog samoubistva je ta što je ovaj poslednji postupak uvek voljan, dok eutanazija, videli smo, može da bude i nevoljna.

III.UPOREDNO PRAVO

1.Pojedine zemlje

Do danas , svega tri evropske države (Luksemburg, Belgija i Holandija) izričito dopuštaju eutanaziju i medicinski asistirano samoubistvo. U suštini , pod eutanazijom se podrazumeva radnja lekara preduzeta sa namerom da se okonča život čoveka koja je preduzeta na njegov izričit i voljan zahtev. S druge strane, pak, pod medicinski asistiranim samoubistvom podrazumeva se situacija u kojoj lekar svesno i namerno pomaže drugom licu da izvrši samoubistvo ili kada snabdeva drugo lice sredstvima da to učini, i to na izričit i voljan zahtev osobe koja namerava da počini samoubistvo .

Svi navedeni pravni sistemi predviđaju stroge proceduralne i materijalnopravne uslove koji moraju da budu ispunjeni da bi lekaru bilo dopušteno da pristupi eutanaziji ili medicinski asistiranom samoubistvu. S tim u vezi,  bitno je istaći da se zakonom predviđa mogućnost da sva punoletna i sa njima izjednačena lica sačine anticipativnu izjavu volje u zakonom predviđenoj formi u kojoj pristaju na eutanaziju u slučaju da pate od kakve bolesti koja je neizlečiva sa stanovišta medicinske nauke, te da usled te bolesti nisu više svesna ili se nalaze u stanju vegetacije .

Slično evropskim, i anglosaksonski pravni sistemi dopuštaju da poslovno sposoban pojedinac sačini anticipatornu izavu volje (living will) o odbijanju ili o prekidu medicinskog tretmana u slučaju da usled kakve neizlečive bolesti izgubi sposobnost da izrazi volju ili, pak, sposobnost za rasuđivanje. Takva izjava volje se tumači kao pristanak na voljno medicinski asistirano samoubistvo .

Ipak, za sve pravne sisteme je zajedničko da ne rešavaj osnovni problem: naime, kao što će to biti reči, postavlja se pitanje kako postupiti u situacijama u kojima se čovek nalazi u neizlečivom komatoznom ili vegetitativnom stanju, a da pre toga nije nedvosmisleno izjavio volju da njegov život prestane bilo aktivnom ili pasivnom eutanazijom.

Od izričitog normiranja dopuštenosti eutanazije ili medicinski asistiranog samoubistva treba razlikovati de facto legalizovano asistirano samoubistvo. Ovakav model nalazimo u švajcarskom i nemačkom pravu. Naime, član 115 švajcarskog Krivičnog zakonika predviđa krivičnu sankciju za onog ko iz sebičnih motiva podstiče ili pomaže drugom da izvrši samoubistvo . Dakle, asistirano samoubistvo nije zakonom dopušeno, već je samo nekažnjivo u slučaju da se ne dokaže da je izvršilac podsticao ili pomagao drugom da izvrši samoubistvo iz sebičnih motiva.

Najzad, i sudovi u SR Nemačkoj  su posle godina negativnog stava prema asistiranom samoubistvu zauzeli stav da svako lice ima pravo da mu medicinske ustanove, uz ispunjenje određenih uslova, na njegov zahtev, dodele smrtonosnu dozu natrijum-pentobarbitala. Nemački Savezni upravni i sud ovo pravo naziva „autotanazijom“. Radi se, zapravo, o samoubistvu. Pravo se izvodi iz Ustavom garantovanog prava na slobodan razvoj ličnosti .

2.Međunarodni izvori normi

Do sada jedini međunarodni izvor normi koji je posvećen ovom problemu jeste Konvencija Saveta Evrope o ljudskim pravima i biomedicini iz 1997.g. doneta u Ovijedu . Konvencija se ne bavi problemom eutanazije ili medicinski asistiranog samoubistva. Načelno, osnovne karakteristike Konvencije koje se indirektno tiču ovog problema su sledeće:

a)osim u izuzetnim slučajevima (epidemije i sl.), zdravstvene ustanove mogu da preduzimaju mere radi zaštita zdravlja građana samo na osnovu njihovog pristanka (član 5),

b)kada punoletno lice ne može zbog svog stanja zdravlja, naročito mentalne bolesti, da izrazi pravno relevantnu volju, to će, radi dobrobiti lica u pitanju, učiniti njegov zakonski zastupnik ili nadležni državni organ (član 6),

v)prethodno izjavljena volja pojedinca, koji nije u vreme kada se medicinska mera preduzima u stanju da izjavi pravno relevantnu volju, uzeće se u obzir prilikom primene medicinskog tretmana (član 9).

Takođe, Parlamentarna skupština Saveta Evrope donela je i preporuku br. 1418 iz 1999.g. o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva umirućih i ljudi koji se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti . U bitnome, ovom Preporukom se predviđa sledeće:

“…da se države članice Saveta Evrope, u svakom pogledu,  ohrabruju da svojim unutrašnjim zakonodavstvom poštuju i štite dostojanstvo umirućih ili ljudi koji se nazale u terminalnoj fazi bolesti, i to tako što će:

„održati zabranu namernog oduzimanja života umirajućih osoba ili osoba koja se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti,

priznavajući da je pravo na život garantovano članom 2 EKLjP naročito u pogledu umirajućih osoba ili lica koja se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti; priznavajući da želja umirajućih osoba ili lica koja se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti neće biti priznata kao pravni osnov za pravo na smrt koje će izazvati treće lice; priznavajući da želja umirajućih ili lica koja se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti ne može, sama po sebi, da predstavlja pravni osnov da se preduzmu radnje upravljene ka izazivanju smrti tih lica (paragraf c), 9.3.1., 9.3.2. i 9.3.3.).

S druge strane, pak, Preporukom se pozivaju države članice da garantuju da će na  umirajućim ili licima koja se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti biti primenjene adekvatne mere koje im umanjuju bolove čak i u slučaju da primena tih mera ima, kao sporedno dejstvo, skraćenje života pojedinca (paragraf a), 9.1.7.).

IV.STAVOVI EVOPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA

1.Uopšte

Još 1996.g. Gomien, Haris i Cvak (Gomien, Harris, Zwaak) u svom komentaru EKLjP navode kako se ESLjP nije susretao sa problemom eutanazije . Videli smo, naime, da je legalizacija eutanazije usledila tek 2001.g. u Holandiji, te da je i danas izuzetno mali broj država članica Saveta Evrope koji u svom unutrašnjem zakonodavstvu normira ovaj problem.

Nakon 2000.g. ESLjP se suočio sa relativno malim brojem slučajeva koji su se odnosili na eutanaziju ili medicinski asistirano samoubistvo. S tim u vezi, treba pomenuti da se je Konvencija doneta još 1950.g. kada države članice Saveta Evrope nisu niti imale u vidu legalizaciju asistiranog prekida života. Takođe, jedan od metoda tumačenja Konvencije  je istorijski koji bi, po pravilu, nalagao rigidan stav suda prema dopuštenosti eutanazije ili asistiranog samoubistva. Drugi, pak, dinamički metod nalaže da se Konvencija tumači teleološki i dinamički, tj. da se njeni pojmovi tumače u svetlu današnjih okolnosti.

Kada se ovome doda da problem eutanazije može da tangira kumulativnu povredu nekoliko normi Konvencije (član 2-pravo na život; član 3-zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg tretmana; član 6 (1)- povreda prava na pravično suđenje; član 8-povreda prava na poštovanje ličnog i porodičnog života i sl.)  jasno je da se ESLjP u svakoj predstavci koja se odnosi na eutanaziju ili asistirano samoubistvo suočava sa kompleksnim, gotovo nerešivim problemima.

Konstelacija slučaja u kojima primena metoda eutanazije ili medicinski asistiranog samoubistva može da tangira povredu prava zajemčenih Konvencijom je praktično neograničena.

Tako, na primer, sam pacijent može da zahteva primenu nekog od medicinskog tretmana kojim se prekida prirodni tok njegovog života; suprotno tome, sam pacijent može da zahteva nastavak inače, medicinski posmatrano, uzaludnog i neopravdanog nastavka tretmana njegovog lečenja. U takvim situacijama postavlja se pitanje domašaja norme člana 2 EKLjP koja garantuje pravo na život.

Takođe, sam pacijent može da zahteva prekid medicinskog tretmana pozivajući se da je svaki dalji medicinski tretman jednak mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem tretmanu (član 3 EKLjP).

Dalje, sam pacijent može da zahteva primenu medicinskog tretmana koji ima za posledicu njegovu smrt, pozivajući se na pravo na poštovanje njegovog ličnog života (član 8 (1) EKLjP). Takođe, isti zahtev može da potekne i od člana njegove porodice koji bi mogao da se pozove na pravo na poštovanje porodičnog života koje je sadržano u navedenoj normi Konvencije.

Situacija se, dalje, komplikuje kada se pojedinac nalazi u stanju kome ili vegetativnom stanju, tako da sam ne može da zahteva ništa. Tada, uz ispunjenje izvesnih uslova, na povredu svih gore navedenih prava mogu da se pozivaju i članovi njegove porodice. Međutim, situacija se dodatno usložnjava, jer shodno stalnoj praksi ESLjP pojam „porodica“ iz člana 8 (1) EKLjP se tumači autonomno i izuzetno široko . Uz to, i stavovi članova porodice ne moraju da budu jedinstveni: tako, moguće je da neko od njih zahteva eutanaziju, a da se tome drugi protive i sl.

Najzad, podnošenje predstavki ESLjP vezano za eutanaziju i medicinski asistirano samoubistvo otvara i značajan procesni problem. Jer, da bi ESLjP prihvatio da odlučuje o predstavci u meritumu, podnosilac predstavke mora ima svojstvo „žrtve“ povrede prava koje Konvencija garantuje (v. član 34 EKLjP).

S obzirom na kompleksnost problema i cilj ovog rada ograničićemo se na pitanja koja se tiču prihvatljivosti predstavke, tj. na pitanja koja se odnose na povredu prava na poštovanje ličnog i porodičnog života.

2.Prihvatljivost predstavke (članovi 34 i 35 EKLjP)

Da bi predstavka bila dopuštena, podnosilac predstavke mora da bude „žrtva“ povrede prava garantovanih Konvencijom . Ovo neće predstavljati problem za ESLjP, ako sam titular ljudskih prava podnosi predstavku. Međutim, situacija se bitno komplikuje kada ono nije faktički u stanju da podnese predstavku niti, pak, da imenuje punomoćnika u smislu člana 45 (3) Pravila o radu suda.

Dakle, moguće je da se direktna žrtva navodne povrede garantovanih ljudskih prava nalazi u komatoznom ili vegetativnom stanju. Takođe, moguće je da ovakva osoba pati od teške psihičke bolesti koja je razlog za lišenje poslovne sposobnosti po njenom nacionalnom pravu, te da, s toga, ne može da izrazi pravno relevantnu volju. Osim toga, moguće je da ovakva osoba ima ili nema zakonskog zastupnika u okviru merodavnog nacionalnog prava. Najzad, predstavke mogu da podnose i razne nevladine organizacije, bilo da se zalažu za legalizaciju ili, pak, da dalju kriminalizaciju eutanazije (v. član 34 EKLjP).

ESLjP ne dopušta action popularis niti, pak, mogućnost da podnosilac predstavke in abstracto tvrdi da je kakva nacionalna pravna norma u suprotnosti sa odredbama Konvencije . Naprotiv, podnosilac predstavke mora da uveri sud da je bio direktna žrtva povrede nekog od prava čije mu uživanje Konvencija garantuje . Takođe, valja naglasiti, da prava garantovana u članovima 2, 3 i 8 EKLjP nisu prenosiva, tj. da se gase smrću direktne žrtve .

Premda se koncept „žrtve“ tumači autonomno , teško je očekivati da će ESLjP prihvatiti da razmatra predstavku u meritumu, sve dok je „direktna žrtva“ živa prema shvatanjima medicinske nauke, premda se nalazi u komi ili u vegetativnom stanju . Ovo uprkos tome što ESLjP može ponekada da odluči da u meritumu raspravi predstavku koju nije podnela direktna žrtva povrede prava iz Konvencije, već kada je podnosilac predstavke vezan za direktnu žrtvu tesnim porodičnim vezama ili, pak, kada se radi o pitanju koje je od opšteg interesa .

Sledstveno tome, samo ono lice koje je neposredno izloženo primeni medicinskih mera koje mogu da ubrzaju nastupanje smrti ili, pak, veštački produže trajanje života mogu da se pozovu na povredu prava iz članova 2 i 3 Konvencije. Koncept „indirektne“ ili „potencijalne žrtve“  nije primenjiv u ovakvim situacijama .

Što se tiče povrede prava na poštovanje ličnog i porodičnog života iz člana 8 Konvencije, ESLjP, s obzirom na široko autonomno shvatanje pojma „porodični život“  ima liberalniji stav kada je u pitanju mogućnost da neko drugo lice, osim, žrtve, podnese predstavku u ime i za račun direktne žrtve. Načelno, takva mogućnost se priznaje roditeljima maloletne dece , što i ne čudi, s obzirom da su oni, po unutrašnjem pravu država članica Konvencije, po pravilu, zakonski zastupnici maloletne dece. U tom smislu, na primer, u slučaju Glass v. UK  locus standi je priznat majci direktne žrtve, njenog teško obolelog deteta, kome su lekari, bez njenog pristanka dozirali supstancu koja je, prema njenom, shvatanju, mogla da spreči njegov oporavak.

Takođe, ako sama direktna žrtva nije u stanju da se žali na povredu prava iz člana 8 (1) Konvencije, pravo na podnošenje predstavke može i član njegove porodice, na primer suprug . U tom slučaju, pak, podnosilac predstavke se ne poziva da je direktnoj žrtvi povređeno pravo na poštovanje njenog ličnog života. Naprotiv, on se, tada, poziva da je njemu, nepreduzimanjem ili preduzimanjem medicinskih mera prema supruzi, povređeno pravo na poštovanje porodičnog života .

3.Povreda prava na poštovanje ličnog života (član 8 (1) EKLjP

Pravo na poštovanje ličnog života je autonoman koncept u Konvenciji, tako da se pojam „lični život“ tumači široko . Između ostalog, ovaj pojam obuhvata i pravo na ličnu autonomiju i slobodan razvoj ličnosti , kao i pravo na poštovanje fizičkog i psihičkog integriteta pojedinca. Ostvarenje prava koje garantuje član 8 (1) Konvencije podrazumeva i postojanje pozitivnih obaveza države prema građanima.

Pod „pravo na slobodan razvoj ličnosti“ spada i pravo pojedinca da odluči o tome kada i na koji način će okončati svoj život, naravno pod uslovom da je u stanju da slobodno i voljno sam preduzme mere koje imaju za posledicu smrt fizičkog lica u pitanju .

U svetlu ovakvih stavova mogu da se jave dve konstelacije slučajeva koje zadiru u sferu prava na poštovanje privatnog života i koje, time, predstavljaju povredu ovog: prva, moguće je da je podnosilac predstavke nevoljno izložen medicinskom tretmanu koji bi, time, predstavljao neosnovano zadiranje u fizički integritet pojedinca. Druga, moguće da sam podnosilac predstavke zahteva od države da ispuni svoje pozitivne obaveze iz prava na poštovanje ličnog života i omogući mu pristup letalnim supstancama čija primena bi imala za cilj okončanje njegovog života.

Uživanje prava iz člana 8 (1) nije apsolutno, jer se ono može ograničiti, shodno članu 8 (2) Konvencije, ako je to ograničenje propisano zakonom i neophodno u demokratskom društvu radi zaštite zdravlja ili morala i sl. Prema ustaljenoj praksi ESLjP , zahvat u uživanje prava iz člana 8 (1) Konvencije je opravdan ako je predviđen zakonom, te ako se merom kojom se vršenje prava ograničava sledi kakav legitiman cilj i, najzad, ako između preduzete mere i ostvarenja željenog cilja postoji proporcionalnost.

Međutim, kada se sam podnosilac predstavke nije saglasio sa medicinskim zahvatom koji predstavlja zadiranje u njegov fizički integritet, postoji povreda prava iz člana 8 (1) Konvencije, pri čemu nije nužno da Sud ispituje da li je zadiranje u pravo opravdano u smislu člana 8 (2) Konvencije .

S druge strane, pak, daleko je složeniji slučaj kada sam podnosilac predstavke zahteva od države da mu omogući pristup letalnim supstancama čijom primenom bi okončao svoj život. Kako je to navedeno, ovakvo pravo pojedinca potpada pod član 8 (1) Konvencije. Radi realizacije ovog prava, član 8 (1) EKLjP bi morao da se tumači u smislu da postoje pozitivne obaveze države da svakome ko želi da okonča svoj život samoubistvom obezbedi letalne supstance radi izvršenja tog cilja.

Međutim, kada ESLjP razmatra predstavke u ovim okvirima, postupa daleko opreznije. Sud, najpre, ističe da Konvencija mora da se tumači u celini . Dakle, bez obzira na to što član 8 (1) garantuje pravo da pojedinac, u sklopu prava na slobodan razvoj ličnosti, može slobodno da odlučuje o tome kada i na koji način će okončati svoj život, u razmatranje mora da se uvede i član 2 Konvencije koji garantuje pravo na život. Šta više, član 2 jasno nameće državama članicama i pozitivne obaveze da zaštite život naročito osetljivih kategorija lica koja mogu sama sebi da oduzmu život . U suštini, član 2 EKLjP nameće pozitivnu obavezu državama članicama da spreče samoubistvo .

Otuda, iz međuodnosa člana 8 (1) i člana 2 Konvencije neminovno proizlazi rezultat da član 8 Konvencije ne može da se tumači u smislu da država članica Konvencije ima i pozitivnu obavezu da podnosiocu predstavke obezbedi letalnu supstancu kojom bi podnosilac predstavke ostvario svoje pravo da okonča svoj život na dostojanstven način .

Otuda su rezultati u tumačenju prava iz člana 8 (1) različiti i kada je po predstavci tužena država čiji pravni sistem dopušta medicinski asistirano samoubistvo (Švajcarska). Tako, u slučaju Hass, ESLjP je smatrao da mera koju su nacionalni organi primenili (odbijanje da se dodeli podnosiocu predstavke neophodna količina letalne supstance kojom bi izvršio samoubistvo bez lekarskog recepta) nije neproporcionalna cilju koji se mero hteo ostvariti (zaštita opšteg zdravlja i prevencija kriminala, putem kontrolisane upotrebe letalnih supstanci).

S druge strane, pak, u slučaju Gross, ESLjP  je našao da postoji povreda člana 8 Konvencije, jer švajcarski zakonodavac nije dovoljno jasno predvideo zakonom u kojim slučajevima lekar može da odbije da izda recept za izdavanje letalne supstance kojom se može izvršiti samoubistvo. Otuda, ograničenje prava iz člana 8 (1) ne može da se smatra da počiva na „zakonu“.

4.Poštovanje prava na poštovanje porodičnog života

Život sa neizlečivo obolelom osobom, pogotovu kada se bolest nalazi u terminalnom stadijumu, može da ima za posledicu i pitanje da li takav život tangira i poštovanje prava na porodični život iz člana 8 (1) Konvencije. Jer, briga o neizlečivo obolelom supružniku može da predstavlja nemerljiv duševni teret koji oba supružnika lišava prava na život sa dostojanstvom. Ovo tim pre kada neizlečivo oboleli supružnik jasno izrazi želju da njegov život prestane medicinski asistiranim samoubistvom.

U sličnim okolnostima, podnosilac predstavke, suprug neizlečivo obolele žene, je podneo zahtev da mu nadležni medicinski organi u Nemačkoj  izdaju neophodnu količinu letalne supstance kojom bi njegova supruga mogla da izvrši samoubistvo . Nadležni medicinski organi su ovakav zahtev odbili. Podnosilac predstavke je ovakvu odluku medicinskih organa pobijao pred upravnim sudovima u SR Nemačkoj. Međutim, svi nemački sudovi, uključujući i nemački Ustavni sud, su pravna sredstva koja je uložio podnosilac predstavke odbacili kao nedopuštena. Dakle, uložena pravna sredstva nisu razmatrana u meritumu.

ESLjP u svojom presudi se, takođe, nije bavio meritornom stvarima. Jer, član 8 EKLjP ima i svoj procesni aspekt. Naime, nacionalni organi država članica su dužni da ispitaju da li postoji povreda prava na poštovanje ličnog i porodičnog života kada je to pitanje istaknuto u postupku pred nacionalnim organima . S obzirom da nemački sudovi nisu to učinili, Sud je našao da postoji povreda člana 8 Konvencije .

5.Zaključna razmatranja o stavovima ESLjP

Iz dosadašnje prakse ESLjP jasno je samo jedno: član 8 (1) EKLjP obuhvata i pravo pojedinca na slobodan razvoj ličnosti u koje spada i njegovo pravo da odluči o tome kada i na koji način će okončati svoj život. Ovo pravo pripada samo onom pojedincu koje je u stanju da slobodno i voljno sam preduzme mere koje imaju za posledicu smrt fizičkog lica u pitanju. Ako ono to samo nije u stanju, pojedinac nema pravo niti na eutanaziju niti, pak, na asistirano samoubistvo. Takođe, čak i kada država članica Saveta Evrope predviđa u unutrašnjem zakonodavstvu mogućnost da se na neki zakonom predviđen način prouzrokuje smrt lica koje se ne želi više da živi, država članica Konvencije nema pozitivnu obavezu da u svom zakonodavstvu predvidi neograničenu mogućnost da snabde lice koje želi da okonča sa svojim životnom kakvom medicinskom supstancom koja omogućava laku i dostojanstvenu smrt.

Čini se da ovakva praksa ESLjP počiva na čisto dogmatičkom tumačenju relevantnih članova Konvencije, kao i na zajedničkom kulturnom i religioznom nasleđu država članica Saveta Evrope . Nesporno je, naime, da judeo-hrišćanska religija smatra grehom ne samo ubistvo već i samoubistvo .

Takođe, za ovakvo stanje zaslužan je i međusoban odnos članova 2, 3 i 8 Konvencije. Premda to Sud u gore navedenim presudama ne naglašava, članovi 2 i 3 spadaju u ius cogens međunarodnog prava  i ne mogu se derogirati ni pod kakvim okolnostima (v. član 15 EKLjP).

Otuda je za ESLjP u ovom domenu leading case Pretty v. UK u kome se naglašava da je pravo na život iz člana 2 Konvencije jedno od osnovnih prava iz Konvencije koje ne implicira samo postojanje negativnih obaveza države, već, naprotiv, i pozitivnih . Ovo, pak, znači, u sferi medicinske zaštite, obavezu države da preduzme sve neophodne medicinske mere kako bi se zaštitio ljudski život , pa čak i preventivne mere kako bi se sprečilo samoubistvo naročito osetljivih lica (mentalni bolesnici, zatvorenici i sl.) .

Otuda, iz „prava na život“ nikako ne može da se zaključi da postoji i njegov negativni aspekt, tj. pravo na samoubistvo .

Takođe, ESLjP je zauzeo stav i prema odnosu člana 2 i 3 Konvencije. Jer, u slučajevima Pretty i Lambert podnosioci predstavki su se pozivali i na zabranu ponižavajućeg i nečovečnog tretmana koji se na njima primenjuje (Pretty) veštačkim produženjem života u izuzetno degradirajućim uslovima. Valja podsetiti da i član 3 podrazumeva pozitivne obaveze države , tj., u ovakvim situacijama, preduzimanje aktivnih radnji kojima bi se ponižavajući ili nečovečan tretman okončao .

Međutim, ESLjP u ovakvoj situaciji tumači član 3 u vezi sa članom 2 EKLjP. U rezultatu, tako tumačeno, člana 3 Konvencije ne podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme aktivne radnje kojima bi se dopustila ili olakšala smrt fizičkog lica .

Najzad, videli smo da ESLjP najveći broj predstavki rešava na procesnom nivou, već u fazi odlučivanja o dopuštenosti predstavke. Kako je to rečeno, najveći broj predstavki vezan za dopuštenost eutanazije ili asistiranog samoubistva rešen je njihovim odbacivanjem, tj. konstatacijom da nisu dopuštene ratione personae u smislu članova 34 i 35 Konvencije.

V.ZAKLjUČAK

U okviru postojeće redakcije EKLjP problem prava na dostojanstvenu smrt (right to die; right to die with dignity)  ne može da se reši. ESLjP u novijoj praksi priznaje u okviru člana 8 (1) Konvencije pravo na slobodno ispoljavanje ličnosti, uključujući i pravo da svako odluči o vremenu i načinu prestanka vlastitog života, tačnije pravo na samoubistvo. Ovo, međutim, još uvek ne rešava probleme vezane za dopuštenost eutanazije ili medicinski asistiranog samoubistva. Jednostavno, ti problemi nisu bili tretirani u vreme kada je Konvencija redigovana (1950.g.).

Ovo uprkos tome što su u to vreme savremeni autori (Ronald Dvorkin-Ronald Dworkin)  izneli stavove osobe koje pate od neizlečive bolesti trpe fizičke i duševne bolove koji čine da žive život u nečovečnim, degradirajućim uslovima (zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja), te da, sledstveno tome, ne žele da ostanu upamćeni kao teret svojim najbližima (pravo na vlastiti imidž u svetlu prakse ESLjP u vezi sa primenom člana 8 (1) Konvencije) .

Glavni problemi vezani za eutanaziju ili asistirano samoubistvo (pravo lica na dostojanstvenu smrt koje je svesno i sposobno za voljno odlučivanje, ali nije fizički u mogućnosti da taj akt izvede; pravo lica na eutanaziju koje se nalazi u komi ili vegetativnom stanju) ne mogu da se reše u okviru primene važećih normi EKLjP. Za rešavanje ovakvih problema neophodno je jasno normiranje u unutrašnjem pravu, kao i nova formulacija člana 2 EKLjP.

Čini se da nacionalni državni organi koji odlučuju o pojedinačnih zahtevima za pasivnu eutanaziju ili asistirano samoubistvo, pa i sam ESLjP zaboravljaju da iza svih ovih slučajeva stoji čovek koji želi da samostalno odlučuje o vlastitoj sudbini. Otuda, apsurdno je da je ESLjP odbacio mnoge predstavke, jer je „direktna žrtva“ već preminula mnogo pre vremena nego što je predstavka mogla da se razmotri u meritumu . Takođe, sa  žaljenjem može da se konstatuje da se ESLjP (Veliko veće) u slučaju Gross  odbacio predstavku zbog toga što je predstavljala očiglednu zloupotrebu prava na predstavku (član 35 EKLjP). Do „očigledne zloupotrebe prava na predstavku“ je došlo tako što je podnosilac predstavke okončao svoj život novembra 2011.g., dok je Veliko veće ESLjP zasedalo po njegovoj predstavci tri godine docnije.

Prezmite ceo rad sa napomenama i literaturom  ovde 

Autor: Jovana Jakšić, advokatski pripravnik