Do sada sam u praksi domaćeg Ustavnog suda, a i pred drugim sudovima nailazio na nerazumevanje ko može da bude žrtva povrede ljudskog prava.

Naš Ustav, nažalost, ne govori ko može da bude žrtva povrede ljudskog i manjinskog prava. Lično smatram da je ovo jedan od ozbiljnijih nedostataka važećeg Ustava RS.

To je dovelo do niza apsurdnih situacija i odluka, kao što je podnošenje Ustavnih žalbi od strane javnih preduzeća i drugih pravnih subjekata nad kojima Republika Srbija ima delotvornu kontrolu. Međutim, jedna odluka Ustavnog suda zaista prikazuje navedeni nedostatak Ustava do nivoa Montipajtonovskog skeča.

Naime, u odluci Ustavnog suda Už-6076/2012 od 2.4.2015. godine kao podnosioci ustavne žalbe su se javili Bosna i Hercegovina i izvesno preduzeće U.P. doo. Čitanjem odluke čini se da je navedeno preduzeće pod delotvornom kontrolom Bosne i Hercegovine, ali je to teško tvrditi bez uvida u spise. Podnosioci su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje svojine. Istaknute povrede su ovde manje bitne.

Ono što je bitno je da Ustavni sud razmatra istaknutu povredu prava i ustavnu žalbu, ni manje ni više, ODBIJA.

Ova ustavna žalba je, bar u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, morala biti ODBAČENA.

Sve to zbog toga što države ne mogu biti nosioci ljudskih prava, to mogu biti samo fizička lica i pravna lica koja su u dovoljnoj meri nezavisna od države.

To bi otprilike bilo kao da moj automobil podnese krivičnu prijavu protiv mene zbog nasilja u porodici jer ga izlažem kiši i niskim temperaturama i onda sud posle sprovedenog postupka donese oslobađajuću presudu.

Kako određuje nosioce ljudskih prava Evropska konvencija o ljudskim pravima
Evropska konvencija o ljudskim pravima u svom članu 34. određuje krug subjekata koji su nosioci ljudskih prava.
”Sud može da prima predstavke od svakog lica, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz nju, učinjene od strane neke Visoke strane ugovornice. Visoke strane ugovornice obavezuju se da ni na koji način ne ometaju efikasno vršenje ovog prava.”

I na engleskom i francuskom, s obzirom da prevod na srpski ne oslikava pravi duh odredbe.

”The Court may receive applications from any person, nongovernmental organisation or group of individuals claiming to be the victim of a violation by one of the High Contracting Parties of the rights set forth in the Convention or the Protocols thereto. The High Contracting Parties undertake not to hinder in any way the effective exercise of this right.”
”La Cour peut être saisie d’une requête par toute personne physique, toute organisation non gouvernementale ou tout groupe de particuliers qui se prétend victime d’une violation par l’une des Hautes Parties contractantes des droits reconnus dans la Convention ou ses protocoles. Les Hautes Parties contractantes s’engagent à n’entraver par aucune mesure l’exercice efficace de ce droit.”

Naravno Evropska konvencija poznaje i međudržavne predstavke (videti član 33. Konvencije), ali to je druga priča i u njima opet države nisu žrtve povrede prava iz Konvencije.

Tri su moguća nosioca ljudskih prava, osoba, nevladina organizacija i grupa osoba.

Nama su ovde bitne nevladine organizacije. Kada se kaže nevladina organizacija ne misli se na udruženja građana, nego na organizacije nad kojima država nema kontrolu.

Test da li država ima kontrolu nad organizacijom i da li je u pitanju ”nevladina” organizacija je postavljen u Odluci Radio Francuska i drugi protiv Francuske(Radio France and Others v. France (dec.), no. 53984/00, ECHR 2003-X).  U ovom predmetu Evropski sud za ljudska prava  je cenio ko postavlja upravu podnosioca, kako se finansira, da li funkcioniše u otvorenom ili zatvorenom tržištu itd.

Tako recimo u odluci Zastava IT turs protiv Srbije, podnosilac predstavke je bilo društveno preduzeće za koje je Evropski sud smatrao da nije organizacija koja je u dovoljnoj meri nezavisna od države (videti blog Republika Srbija protiv Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava) klikom ovde 

Zapravo, bilo je i slučajeva gde su predstavku podnosili i vlasnik preduzeća i samo preduzeće u vezi sa nemogućnošću preduzeća da naplati potraživanje. U tom slučaju je Evropski sud odbacio predstavku vlasnika a u vezi sa predstavkom preduzeća utvrdio povredu (Samardžić and AD Plastika v. Serbia, no. 28443/05,17 July 2007).

Dakle, pred Evropskim sudom za ljudska prava organizacije (preduzeća) koja su pod delotvornom kontrolom države ne mogu biti žrtve povrede ljudskih prava, a da o samim državama ne pričamo.

Šta Ustavni sud može da uradi?
Ustavni sud treba da odbaci takve ustavne žalbe sa obrazloženjem da su podnete od strane lica koja ne mogu biti subjekti ljudskih prava.

Činjenica je da Ustav nije ograničio taj krug lica i da bi puritanci rekli da takva odluka nije u skladu sa Ustavom. Ali treba biti praktičan i ipak ih donositi jer takve odluke ne prave ama baš nikakvu štetu. Evropski sud za ljudska prava niti bilo koja druga međunarodna institucija ne bi reagovali na takve odluke. Država i navedena preduzeća ne bi mogla da tvrde da trpe neku nematerijalnu štetu, a ne verujem ni da bi javno mnjenje imalo nešto protiv.

Autor: advokat Radomir Kojić

Napomena: Članak je prvi put objavljen na sajtu www.evropskisud.rs