До сада сам у пракси домаћег Уставног суда, а и пред другим судовима наилазио на неразумевање ко може да буде жртва повреде људског права.

Наш Устав, нажалост, не говори ко може да буде жртва повреде људског и мањинског права. Лично сматрам да је ово један од озбиљнијих недостатака важећег Устава РС.

То је довело до низа апсурдних ситуација и одлука, као што је подношење Уставних жалби од стране јавних предузећа и других правних субјеката над којима Република Србија има делотворну контролу. Међутим, једна одлука Уставног суда заиста приказује наведени недостатак Устава до нивоа Монтипајтоновског скеча.

Наиме, у одлуци Уставног суда Уж-6076/2012 од 2.4.2015. године као подносиоци уставне жалбе су се јавили Босна и Херцеговина и извесно предузеће У.П. доо. Читањем одлуке чини се да је наведено предузеће под делотворном контролом Босне и Херцеговине, али је то тешко тврдити без увида у списе. Подносиоци су се притуживали на повреду права на правично суђење и права на мирно уживање својине. Истакнуте повреде су овде мање битне.

Оно што је битно је да Уставни суд разматра истакнуту повреду права и уставну жалбу, ни мање ни више, ОДБИЈА.

Ова уставна жалба је, бар у односу на Босну и Херцеговину, морала бити ОДБАЧЕНА.

Све то због тога што државе не могу бити носиоци људских права, то могу бити само физичка лица и правна лица која су у довољној мери независна од државе.

То би отприлике било као да мој аутомобил поднесе кривичну пријаву против мене због насиља у породици јер га излажем киши и ниским температурама и онда суд после спроведеног поступка донесе ослобађајућу пресуду.

Како одређује носиоце људских права Европска конвенција о људским правима
Европска конвенција о људским правима у свом члану 34. одређује круг субјеката који су носиоци људских права.
”Суд може да прима представке од сваког лица, невладине организације или групе лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или протоколима уз њу, учињене од стране неке Високе стране уговорнице. Високе стране уговорнице обавезују се да ни на који начин не ометају ефикасно вршење овог права.”

И на енглеском и француском, с обзиром да превод на српски не осликава прави дух одредбе.

”The Court may receive applications from any person, nongovernmental organisation or group of individuals claiming to be the victim of a violation by one of the High Contracting Parties of the rights set forth in the Convention or the Protocols thereto. The High Contracting Parties undertake not to hinder in any way the effective exercise of this right.”
”La Cour peut être saisie d’une requête par toute personne physique, toute organisation non gouvernementale ou tout groupe de particuliers qui se prétend victime d’une violation par l’une des Hautes Parties contractantes des droits reconnus dans la Convention ou ses protocoles. Les Hautes Parties contractantes s’engagent à n’entraver par aucune mesure l’exercice efficace de ce droit.”

Наравно Европска конвенција познаје и међудржавне представке (видети члан 33. Конвенције), али то је друга прича и у њима опет државе нису жртве повреде права из Конвенције.

Три су могућа носиоца људских права, особа, невладина организација и група особа.

Нама су овде битне невладине организације. Када се каже невладина организација не мисли се на удружења грађана, него на организације над којима држава нема контролу.

Тест да ли држава има контролу над организацијом и да ли је у питању ”невладина” организација је постављен у Одлуци Радио Француска и други против Француске(Radio France and Others v. France (dec.), no. 53984/00, ECHR 2003-X).  У овом предмету Европски суд за људска права  је ценио ко поставља управу подносиоца, како се финансира, да ли функционише у отвореном или затвореном тржишту итд.

Тако рецимо у одлуци Застава ИТ турс против Србије, подносилац представке је било друштвено предузеће за које је Европски суд сматрао да није организација која је у довољној мери независна од државе (видети блог Република Србија против Републике Србије пред Европским судом за људска права) кликом овде 

Заправо, било је и случајева где су представку подносили и власник предузећа и само предузеће у вези са немогућношћу предузећа да наплати потраживање. У том случају је Европски суд одбацио представку власника а у вези са представком предузећа утврдио повреду (Samardžić and AD Plastika v. Serbia, no. 28443/05,17 July 2007).

Дакле, пред Европским судом за људска права организације (предузећа) која су под делотворном контролом државе не могу бити жртве повреде људских права, а да о самим државама не причамо.

Шта Уставни суд може да уради?
Уставни суд треба да одбаци такве уставне жалбе са образложењем да су поднете од стране лица која не могу бити субјекти људских права.

Чињеница је да Устав није ограничио тај круг лица и да би пуританци рекли да таква одлука није у складу са Уставом. Али треба бити практичан и ипак их доносити јер такве одлуке не праве ама баш никакву штету. Европски суд за људска права нити било која друга међународна институција не би реаговали на такве одлуке. Држава и наведена предузећа не би могла да тврде да трпе неку нематеријалну штету, а не верујем ни да би јавно мњење имало нешто против.

Аутор: адвокат Радомир Којић

Напомена: Чланак је први пут објављен на сајту www.evropskisud.rs