U porodičnom sporu sud raspravlja i između ostalog donosi odluke o razvodu, o poveravanju maloletne dece, o merama zaštite od nasilja u porodici, a vrlo često i o lišenju roditeljskog prava. Kako se u javnosti često nađu teme da zajednica i institucije, u ovom slučaju policija, sud i organ starateljstva ne stoje u dovoljnoj meri na raspolaganju građanima kada je u pitanju zaštita porodice te se čuju i vesti da su se građani uzaludno obraćali radi ove zaštite nudeći razne vrste dokaza, u ovom tekstu ćemo se pozabaviti dokaznim sredstvima u porodičnom sporu, sa posebnim osvrtom na dokazivanje pred sudom kada se radi o zaštiti prava deteta.

Naime, prava deteta jamči pre svih drugih propisa Ustav Srbije, kojim je propisano da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti te da su deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja. Ustavom se proklamuje i pravo i dužnost roditelja da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, kao i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom. Nadalje, Ustavom se pruža posebna zaštita porodici, pa je proklamovano da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Porodičnim zakonom Republike Srbije, kada je u pitanju postupak u vezi sa porodičnim odnosima pre svega je propisana naročita hitnost postupka, ako se isti odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo. U smislu navedenog, zakon radi pojašnjenja ove hitnosti reguliše da se ovaj postupak ima sprovesti po pravilu na najviše dva ročišta, kao i da se prvo ročište zakazuje  tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sud, te da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

Dakle, prva dužnost suda je hitnost u postupanju.

Kada su u pitanju dokazna sredstva, najvažnije ne početku istaći istražno načelo koje je propisano Porodičnim zakonom. Naime, u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela. Dakle, dispozicija stranaka koja je u drugoj vrsti sporova primarna, u ovim postupcima je suspendovana – istražnim načelom.

Iz navedenog sledi da je dužnost suda u situacijama u kojima se radi o pravima deteta, da imajući u vidu najbolji interes deteta, istraži i utvrdi sve relevantne činjenice, bez obzira da li neka od stranaka predlaže izvođenje nekog dokaza, pa čak i ako se stranke tome protive.

Naime, u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. U smislu navedenog, ako sud proceni da u sporu za zaštitu prava deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava dete kao stranka nije zastupano na odgovarajući način, dužan je da detetu postavi privremenog zastupnika. Nadalje, ako sud utvrdi da je u sporu za zaštitu prava deteta stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, dužan je: – da se stara da dete blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna; – da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje i da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta, kao i – da mišljenje deteta utvrdi na način i na mestu koje je u skladu sa njegovim godinama i zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.

Porodičnim zakonom je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Najbolji interes deteta je tako najvažniji princip koji proizilazi iz Konvencije o pravima deteta i predstavlja pravni standard o kome se prvenstveno vodi računa kada se odlučuje o zaštiti prava i interesa deteta. Najbolji interes deteta ceni se prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a elementi procene su, između ostalog, uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta (vaspitne, u vezi stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige, obrazovanja i dr.) i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta. I prema stavu sudske prakse, radi zaštite najboljeg interesa deteta, Porodični zakon propisuje istražno načelo u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, koje sud treba da primenjuje u najvećoj meri, upravo radi donošenja odluke koja je u najboljem interesu deteta.

U sudskoj praksi koja preovlađuje u Republici Srbiji, sudovi se najčešće odlučuju, jer ih na to i zakon obavezuje, da odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, zasnivaju na nalazu i stručnom mišljenju organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Međutim, zakon precizno propisuje koja vrsta dokaznih sredstava je dozvoljena u sudskom postuku, pa je dokazivanje moguće na osnovu – uviđaja, – isprave, – iskaza svedoka i parničnih stranaka i na osnovu ekspertskog mišljenja – veštačenja.

Uviđaj se vrši od strane samog suda, ako je za utvrđivanje neke činjenice ili za razjašnjenje neke okolnosti potrebno neposredno opažanje suda, a uviđaj može da se vrši i uz učestvovanje veštaka, ako je sudu prilikom uviđaja potrebna stručna pomoć. Nadalje, dokazivanje se vrši uz pomoć isprava i to na osnovu isprave koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni i drugi organ u granicama svojih ovlašćenja, kao i isprave koju je u takvom obliku izdala, u vršenju javnih ovlašćenja, druga organizacija ili lice (javna isprava), čime se  dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje. Dokaznu snagu u smislu navedenog ima i druga isprava koja je posebnim propisima u pogledu dokazne snage izjednačena sa javnim ispravama. Međutim, dozvoljeno je da se dokazuje da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena, a ako sud posumnja u autentičnost isprave, može da zatraži da se o tome izjasni organ koji takvu ispravu izdaje. Sud utvrđuje bitne činjenice i na osnovu iskaza parničnih stranaka, kao i na osnovu iskaza svedoka, a kao svedoci mogu da se saslušavaju samo lica koja su sposobna da daju obaveštenja o činjenicama koje se dokazuju. Na kraju, sud će da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Međutim, osim što se dokazna snaga ne priznaje na primer video ili audio snimcima koji ovih dana često kruže po internetu, kao dokaz o izvršenom nasilju, što je i razumljivo jer je mogućnost montaže i zloupotrebe velika, u porodičnom sporu sud će u skladu sa istražnim načelom, čak i kad stranke u postupku isto ne predlažu, najpre da pribegne dokazivanju uz pomoć ekspertskog mišljenja – veštačenja. Ovo stoga što i sam zakon propisuje dužnost suda da pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Naime, ukoliko je potrebno da se pribavi izveštaj zdravstvene ustanove – lekara gde se leče roditelji ili deca, škole ili obdaništa – direktora, psihologa, nastavnika, vaspitača, koje deca pohađaju i sličnih ustanova, sud ih po pravilu neće pribavljati sam, već će naložiti organu starateljstva (socijalnim službama) da pribave ove izveštaje sa teritorije svoje mesne nadležnosti.

Isto će po pravilu biti slučaj ako je sudu potreban stručni izveštaj o porodičnoj sredini, roditeljima i drugim srodnicima u porodici u kojoj žive deca. Sud će i ovaj izveštaj zatražiti od organa starateljstva ili tima veštaka. Ovo stoga što sud ne raspolaže znanjima kojima raspolažu eksperti iz kruga psihologa, pedagoga i socijalnih radnika, a po potrebi i psihijatara. Ovi timovi sudu treba da daju odgovor na pitanje koji od dva roditelja je podobniji da mu budu poverena deca, ukoliko oba roditelja imaju očuvane roditeljske kompetencije, kao i motivaciju da se staraju o deci, a ukoliko neki od roditelja ili oba nisu podobni za vršenje roditeljskog prava, to treba da bude obrazloženo u stručnom izveštaju. Takođe, vrlo važno pitanje kada je u pitanju nasilje u porodici, na koje takođe odgovor daju stručni ljudi, jeste razjašnjenje oblika kontrole i manifestacije moći nad članovima porodice, ukoliko je ista ispoljena, imajući u vidu nultu toleranciju na nasilje, koja je standard u sudskoj praksi.

Nakon ove analize, ako se vratimo na zakonom propisanu hitnost u postupanju suda u porodičnom sporu i ako imamo u vidu da je zakonom propisana dužnost suda da pre donošenja odluke pribavi stručno mišljenje, dolazimo do zaključka da će dužina postupka zapravo zavisiti od brzine postupanja socijalnih službi, a ako konkretan slučaj zahteva veštačenje neke druge ustanove koja u svom timu ima i psihijatra, dužina postupka će zavisiti i od dužine veštačenja. Ako stranke u postupku imaju primedbe na stručnost ili izveštaj tima veštaka, one su slobodne da predlože drugo veštačenje, a neretko će biti određeno i treće. Aktuelno, imajući u vidu broj sudija, kao i kapacitete socijalnih službi u odnosu na broj stanovnika i povećan broj razvoda te porast pojave nasilja u porodici, jasno je da u tom pogledu postoji problem koji je potrebno rešiti povećanjem kapaciteta države koja mora da se stara o ovim postupcima.

Međutim, postoji još jedan pristup, odnosno ugao gledišta za koji nam se čini da je zanemaren. Ako se zapitamo ko suštinski rukovodi dužinom trajanja postupka, poredeći više činilaca lako ćemo doći do zaključka da su to same stranke u postupku, u ovom slučaju supružnici koji su pred razvodom. Može li zakon da propiše svaku životnu situaciju? Čini nam se da je edukacija stanovništva u priličnom zastoju u odnosu na doslovno revolucionarne promene koje je doneo Porodični zakon još 2005. godine.

Naime, relevantni instituti i kompetentni stručnjaci su izuzetno malo zastupljeni u medijima, a ako se o nekom segmentu porodičnog spora i vodi stručna rasprava, uglavnom se pozivaju gosti nedovoljnih kompetencija. Sami novinari u svojoj pisanoj reči ili drugoj vrsti obraćanja neretko roditeljima sugerišu da sud prilikom razvoda „dodeljuje“ decu nekom od supružnika, umesto da vrše pravilnu edukaciju da se deca od strane suda poveravaju radi vršenja roditeljskog prava, a da prava drugog roditelja time ne prestaju kada su u pitanju najvažnije odluke oko dece.

Pogrešno se u javnosti percepira da izdržavanje deteta sme da zavisi od viđanja deteta od strane roditelja sa kojim dete ne živi, kao i obrnuto, da viđanje deteta sme da se uslovljava redovnošću izdržavanja. Ovo stoga što je najbolji interes maloletnog deteta da održava odnose i sa roditeljem sa kojim ne živi, kao što njegov najbolji interes jeste i da ga izdržavaju roditelji. Ali ta dva interesa ne smeju biti uslovljavana jedan drugim. I na kraju, nikako ne treba izgubiti iz vida da je Porodičnim zakonom propisano isključenje javnosti u postupku u vezi sa porodičnim odnosima te da podaci iz sudskih spisa spadaju u službenu tajnu, koju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni. Ovo znači da nije dozvoljena zloupotreba interesa maloletne dece u bilo kom medijskom smislu, a ponajmanje radi podilaženja niskim porivima što aktuelno čine „rijaliti“ televizijski formati. Dakle, edukacija o pravima i obavezama na prvom mestu, kako bi svaki građanin znao da je hitnost u postupanju propisana u interesu pre svega maloletne dece, a potom i samih stranaka u postupku.

Umesto zaključka, i u našoj državi u porodičnom sporu dokazna sredstva su propisana u skladu sa svim civilizacijskim standardima, samo je potrebno pridržavati se standarda u svim profesijama, kako bi i briga o porodici dostigla standard koji propisuje Ustav Srbije, ratifikovane konvencije i sam Porodični zakon.

Autor: advokat Mirjana Milić Drvenica