Андреjа Бошковић

Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Власт у држави потиче од народа. Бирачко право имају пунолетни, пословно способни држављани Републике Србије. То право има свако од нас, питање је да ли га користимо?

Гласали сте предпостављам на изборима за председника Републике Србије. Дали сте свој драгоцени глас, једном од предложених кандидата.

Кандидати, међу којима је било измишљених личности, или људи које познајемо двадесет година, неких са мрљама у каријери, других са мноштвом политичких бракова иза себе, трећих са сумњом да су некад извршили можда кривична дела.

Међу изборинм кандидатима, нема ниједне жене, ниједне особе са инвалидитетом.

Где је ту равноправност?

Можда и нисте гласали, јер за то нисте имали времена. Ако јесте, свој глас сте поверили кандидату за кога мислите да ће учинити све, да Србија буде боља држава из које млади људи нећe одлазити, већ остајати, радити и стварати за своје потомке боље место за живот. Да ли сте потом у ад акта ставили своје бирачко право, иако бирачко право немамо само на изборима?

Питате се, зашто говорим о изборима који су завршени?

Зато што једино на изборима имамо право гласа.

Не верујете?

Знате да је Република Србија заснована на владавини права, социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и тежњи ка европским принципима и вредностима.

Зар немамо право гласа у свакодневном животу? И зар не желимо да га користимо и у школству, и у здравству,  и на послу, и у породици, и на протесту? Да га користимо и употребљавамо увек?

Да ли је истина да ми имамо право гласа у свим поменутим ситуацијама? (Имамо.)

За време студирања нисмо користили право гласа. Мислили смо ко смо ми да се бунимо, млади смо, без знања и искуства, без дипломе, живимо на терет родитеља, па је ред да ћутимо и надамо се да ће бити боље кад завршимо факултет и запослимо се.

Завршили смо факултет.

запослили смо се,

и даље  живимо код родитеља

а права гласа не користимо или немамо.

Говорим  о праву гласа у радном односу и људима које то право немају.

Говорим о адвокатским, тужилачким, судијским, извршитељским, нотарским… приправницима,

говорим, о волонтерима…

Да адвокатски приправник има право гласа,

Не би постојала разлика између приватног и државног факултета, када конкурише за упис у именик адвокатских приправника. Факултетске дипломе биле би равноправне, и не би постојала дискриминација при запошљавању.

Уговор о волонтерском раду садржао би ограничено радно време, плаћену маркицу за превоз и исхрану у току рада, то је такође право гласа зар не?А је ли то превише?

Да има право гласа,

не би адвокатски приправник никад осетио тежину торбе, тежину предмета које носи сваког дана, већ би предмети у електронском формату били пребачени и (стављени) на таблет или смартфон и тако ношени.

Да има право гласа,

Не би чекао по сат времена испред суднице да га прозову за рочиште,

Док судија прави паузу за кафенисање.

Да има право гласа,

Не би спустио поглед када га питају:

„ После правосудног остајеш у канцеларији или си на улици?“

Да има право гласа,

Његов приговор не би био одбачен као неоснован за обарање из једног предмета на правосудном испиту.

Може ли се усвојити приговор човека, који нема право гласа?

И ако сте гласали и ако нисте гласали, избори су завршени. Република Србија је добила председника. А ми и даље остајемо без права гласа.

Шта да радимо?

За почетак, прихватимо ствари какве јесу.

Фокусирајмо се на решавање проблема.

Зашто да чекамо нове изборе, другог председника, другачију кампању и политику,

кад сами можемо да се изборимо за своје право гласа?

Да у Србији увек важи правило „један човек – један глас“ и да се наш глас чује и вреднује исто, и када гласамо на изборима и када захтевамо своја права. И када се огласимо на послу и када се налазимо  на протесту или када седимо за столим са породицом. Увек, кад захтевамо своје право гласа.

Ако сада јесмо невидљиви, престанимо да будемо невидљиви!

Ако смо сада нечујни, постанимо гласни!

Хајде да без устручавања поченемо да користимо своје право гласа!

Ауторка: адвокатски приправник Андреја Бошковић

Беседа одржана на јавном часу реторике на Правном факултету Универзитета Унион,  25. маја 2017. године.