Predrag Stefanović, advokat

Odmah da napomenem da mi namera nije da ovim tekstom dajem odgovor, kontraargumentaciju ili repliku na tekst kolege Arsenijevića pod naslovom „Kako ostajemo bez prava na odbranu“, objavljen na blogu 01.12.2015. g. Moj tekst bi trebalo da bude samo nastavak pravne analize jednog problema koji je kolega Arsenijević u svom tekstu pravilno i precizno prepoznao, opisao i analizirao. Mislim da bi problem trebalo sagledati i iz drugog ugla. Namera mi nije niti da „branim“ tekst ZKP-a. Saglasan sam sa stavom da tekst novog, ili sada već aktuelnog ZKP-a, ima puno nedostataka, nedorečenosti i pravnih praznina (uostalom, kolega Jugoslav Tintor je u svoja dva teksta objavljena na ovom blogu izneo potpunu i jasnu analizu svih nedostataka novog ZKP-a), ali sam ipak pristalica adversijalnog sistema, i smatram da je raniji krivični postupak prema prethodnom ZKP-u bio daleko od dobrog i funkcionalnog rešenja. Želim da istaknem da uzrok problema u praksi nije uvek loš tekst ZKP-a, već krutost i neinventivnost sudova u tumačenju i primeni ZKP-a.

Da pređem na stvar. Odredba propisana u čl. 406. st. 1. tač. 5. ZKP-a, kojom se dozvoljava čitanje iskaza saoptuženih u odnosu na koje je postupak razdvojen ili ranije pravnosnažno okončan, u sadejstvu sa pravnim stavom sudske prakse da ne može postojati dualizam procesnih uloga jednog istog lica u postupku (saoptuženi ne može biti ispitan u svojstvu svedoka), na prvi pogled zaista može prouzrokovati ograničenje prava na odbranu jednog saoptuženog, kada je drugi saoptuženi recimo zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela, na način kako je to opisao kolega Arsenijević. Međutim, da li to zaista mora da bude tako i u praksi? Mišljenja sam da je brana za ovakvo potencijalno ograničenje prava na odbranu, zapravo pravilna primena svih odredaba ZKP-a, kao i jedan proaktivan i kreativan pristup u tumačenju procesnih normi od strane sudova, pri čemu bi to tumačenje uvek moralo da bude prožeto osnovnim načelima ZKP-a propisanim u uvodnim članovima tog zakonika. Takvim pristupom bi teško bilo zamisliti situaciju u kojoj jedan saoptuženi bude oglašen krivim samo na osnovu „golog“ priznanja drugog saoptuženog, a evo i zašto tako mislim.

Odredbom iz čl. 319. ZKP-a propisani su slučajevi u kojima je sud u obavezi da odbije sporazum o priznanju krivičnog dela tužioca i okrivljenog, pa je između ostalog, pod tačkom 2. stava 1. tog člana, propisano da sud odbija sporazum ako nije ispunjen jedan ili više uslova iz člana 317. stav 1. ovog zakonika. O čemu se ovde radi? Odredbom iz čl. 317. ZKP-a propisani su uslovi koji kumulativno moraju biti ispunjeni da bi sud sporazum prihvatio. Koji su to uslovi? Ima ih nekoliko, ali je za potrebe ove moje analize najvažniji uslov za prihvatanje sporazuma propisan u odredbi iz čl. 317. st. 1. tač. 3. ZKP-a – da postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo. I tu dolazimo do ključnog momenta – sudovi ne bi smeli da prihvataju sporazume u slučajevima kada u spisu predmeta ne postoje drugi dokazi, i to ne bilo koji, već dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem, odnosno drugim rečima, dokazi koji barem posredno ukazuju na krivicu okrivljenog koji priznaje delo. Na ovaj način zakonodavac je propisao strožije uslove za prihvatanje sporazuma o priznanju krivičnog dela tužioca i okrivljenog, u odnosu na uslove pod kojima sud može u toku postupka prihvatiti priznanje okrivljenog i osuditi ga na osnovu priznanja, obzirom da je u odredbi iz čl. 88. ZKP-a propisano da kada okrivljeni prizna da je učinio krivično delo, organ postupka dužan je da i dalje prikuplja dokaze o učiniocu i krivičnom delu samo ako postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja ili je priznanje nepotpuno, protivrečno ili nejasno i ako je u suprotnosti sa drugim dokazima. Dakle, teorijski okrivljeni može priznati delo, tužilaštvo može odlučiti da ne prikuplja druge dokaze i može podneti optužni akt samo na osnovu tog priznanja, a sud može na osnovu takvog priznanja doneti osuđujuću presudu uprkos nedostatku drugih dokaza. Sa druge strane pak, sud NE MOŽE prihvatiti sporazum o priznanju krivičnog dela tužioca i okrivljenog ukoliko nema drugih dokaza! Da li je možda intencija zakonodavca bila da na ovaj način spreči zloupotrebu instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela i odredbe iz čl. 406. st. 1. tač. 5. ZKP-a? Po meni zaključak je jasan, ukoliko sudovi pravilno primenjuju odredbe kojima je regulisan sporazum o priznanju krivičnog dela, i odbijaju sporazume koji se zasnivaju samo na „golim“ priznanjima okrivljenih kod kojih nema drugih dokaza, drugi saokrivljeni odnosno saoptuženi ne mogu doći u situaciju da budu oglašeni krivim samo na osnovu iskaza saoptuženog koji je pročitan na glavnom pretresu. Da li sudovi u praksi zaista ovako postupaju, ili ne, to je već pitanje za neku drugu analizu.

Situacija ne bi smela biti lošija i onda kada postoje drugi dokazi. Pitanje prihvatanja sporazuma koji je zaključio jedan saoptuženi tada nije sporno, jer postoje dokazi koji nisu suprotini priznanju (ispunjen je uslov iz čl. 317. st. 1. tač. 3. ZKP-a), ali odbrana drugog saoptuženog tada još uvek može isticati prigovor da je pravo na odbranu ograničeno jer se iskaz saoptuženog koji je sačinio sporazum čita, pri čemu taj saoptuženi ne može biti ispitan, a dokazi koji postoje su recimo samo posredni u odnosu na drugog saoptuženog. Po meni je međutim u takvoj situaciji ključno pitanje zapravo kolika je i kakva je dokazna snaga tog iskaza saoptuženog, i da li sudovi sadržinu tog iskaza pravilno cene kada je dovode u vezu sa drugim dokazima. Možda opet nije problem u samom tekstu ZKP-a, već u pogrešnom pristupu sudova. Koliko se sudovi zapravo drže načelnih pravila propisanih u odredbama iz čl. 16. ZKP-a, kojim su propisani ocena dokaza i utvrđivanje činjenica. Tu su od presudne važnosti odredbe iz čl. 16. st. 4. i st. 5. ZKP-a, kojima je propisano da presudu, ili rešenje koje odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren, odnosno da će sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u korist okrivljenog. Dakle, ako sa jedne strane imamo iskaz jednog saoptuženog, za koji znamo da nije dat od svedoka koji je u obavezi da govori istinu (barem nominalno jer je pod zakletvom), odnosno dat je od strane lica koje u postupku ima prava da ne govori istinu, a sa druge strane dokaze koji su posredni ili koji ostavljaju sumnju u pogledu bitnih činjenica za odluku o krivici drugog saoptuženog (nema neposrednih i čvrstih dokaza), onda takav iskaz saoptuženog ni u kom slučaju ne bi smeo biti dovoljan osnov za donošenje osuđujuće presude protiv tog drugog saoptuženog, imajući u vidu napred citirane odredbe iz čl. 16. st. 4. i st. 5. ZKP-a. Prosto u svesti sudija bi morao biti usađen stav da iskaz saoptuženog uvek ostavlja sumnju u odnosu na odlučne činjenice za odluku o krivici drugog saoptuženog, ukoliko nema čvrstih i neposrednih dokaza koji bi bili potvrda takvog iskaza. Suprotno ovome, čini mi se da je u svesti sudija usađen stav da je priznanje jednog saoptuženog „prečica“ za lako i jednostavno „rešavanje“ predmeta osuđujućom presudom protiv drugog saoptuženog. To je zapravo ono što je pogrešno, i što dovodi do povreda prava na odbranu, u većoj meri nego što je uzrok povrede prava na odbranu nesumnjivo loš tekst ZKP-a.

Verujem da će loš tekst ZKP-a vremenom biti podvrgnut izmenama i dopunama, nadamo se na bolje. Kao što sam već napomenuo, pa da tako i zaključim ovo moje razmišljanje koje sam neskromno nazvao analizom, veći je problem od lošeg zakonskog teksta u tome što prelazak sa ranijeg istražnog i kontinentalnog sistema krivičnog postupka, na jedan poluadversijalni, nije praćen u dovoljnoj meri promenom načina razmišljanja onih koji ZKP primenjuju u praksi, i prilagođavanjem njihovog načina razmišljanja opštim principima advresijalnog sistema, te je to dovelo do dodatnih problema u praksi. Na kraju napominjem i to da cilj insistiranja nas branilaca na doslednoj primeni odredaba ZKP-a kao što su one iz čl. 16., nije da krivci ostanu nekažnjeni, već da tužilaštvo i policija budu prinuđeni da u svom radu prikupljaju bolje i kvalitetnije dokaze, na osnovu kojih će biti donošene legitimne osuđujuće presude, a ne „brze“ a neutemeljene presude koje stvaraju lažnu sliku navodne efikasnosti pravosudnog sistema.

Autor: advokat Predrag Stefanović iz Niša