Питање да ли адвокат у правном систему једне државе пружа правну помоћ или се код њега долази по услугу, актуелизовано је нарочито након објављених нацрта акционих планова за поглавље 23. У истим нацртима се између осталог наводи да је потребно елиминисати ценовник адвокатских услуга, како би се омогућила тржишна конкуренција за пружање правних услуга.

Међутим, тржишна конкуренција јесте оно што мора да одликује услугу, а оно што је овде важно, јесте питање шта адвокатура суштински штити, односно да ли она првенствено учествује у економији или је њена улога, како то дефинише Кодекс професионалне етике овог труста, да адвокат у друштву заснованом на владавини права има високи степен професионалне одговорности, као и да иста проистиче из обавезе да адвокат своја знања и способности подједнако посвети клијентима и интересима законитости и правде. Дакле, адвокат је учесник у правном систему државе.

Давалац услуге је, са друге стране сервисер који мора да улаже у сопствени маркетинг, јер се суочава са конкуренцијом и учествује у економији државе.

Према Кодексу професионалне етике, адвокат не сме јавно да хвали своје знање и способности нити да се рекламира. Кршење ове забране огледа се нарочито у томе ако адвокат истиче, дели или у јавним медијима, у електронском представљању и у другим публикацијама објављује саопштења којима нуди своје услуге, или када дозвољава да такве понуде буду унете у огласе и рекламни материјал других правних или физичких лица, као и када организује или користи услуге посредника, агената или трећих лица који га рекламирају, а нарочито када у ту сврху договара упућивање клијената са лицима у притвору или затвору и лицима запосленим у полицији, суду, тужилаштву, управи и другим органима власти те када даје другоме своје посетнице или бланко пуномоћја ради даље расподеле потенцијалним клијентима и када означава канцеларију, њен штампани материјал и друга обележја (табла, печат, меморандум, посетнице) на претерано упадљив и неодмерен начин и када даје правне савете у јавним гласилима, на јавним скуповима, или изван канцеларије пред непознатим особама и када тражи да буде уврштен у именике, адресаре, каталоге, водиче и сличне приручнике као изузетни адвокат или у оквиру групе изузетних адвоката или када на сензационалистички или самохвалисав начин представља у јавности своје предмете, способности и успехе. (члан 17 Кодекса професионалне етике адвоката („Сл. гласник РС“, бр. 27/2012))

У складу са напред наведеним, поставља се питање како би један адвокат могао да се укључи у тржишну утакмицу, ако је веран етичким правилима.

Такође, поставља се и врло важно питање, кога све писац помињаних акционих планова, види као даваоца правне, како је наведено услуге. Наиме, Устав прописује да правну помоћ пружа адвокатура пре свега због своје независности. Адвокатура се у данашњем друштву суочава са конкуренцијом мноштва невладиних удружења која су сва финансирана из одређеног извора, а то чак и када не бисмо улазили у ниво стручности, свакако доводи у питање независност пружаоца ових, неретко и бесплатних услуга. Услуга за које нико не гарантује.

Наиме, када је у питању однос према клијенту, адвокат треба да са примереном пажњом и са разумевањем за недоумице, страхове или устручавања клијента, саслуша његов проблем и усмери га на казивање о чињеницама које су од значаја за пружање правне помоћи, а приликом прихватања заступања адвокат ће клијенту указати да је претпоставка успешног заступања искреност клијента и да је потребно да му овај изнесе све чињенице и доказе и открије своје стварне побуде и циљеве; да је поверљивост изнесених података заштићена обавезом чувања адвокатске тајне и под којим условима тајна може бити откривена; на своју оцену чињеничне и правне природе предмета; на врсту и основне особине поступка који ће бити примењен; на начин обрачуна и наплате, и на приближан или, када је то могуће, тачан износ накнаде; на обавезу да евиденцију о новцу, хартијама од вредности или другим имовинским вредностима које му клијент повери, када је то законом прописано прикаже на захтев надлежног органа јавне власти. (члан 24 Кодекса професионалне етике адвоката („Сл. гласник РС“, бр. 27/2012)) Да ли из наведеног произилази да ће адвокат клијенту испоручити услугу или је смисао закона о адвокатури који у ствари разрађује уставну норму, да је адвокатура служба чијим постојањем држава гарантује заштиту људског права на правну помоћ ?

Устав Републике Србије у оквиру поглавља о људским правима и слободама, свакоме јемчи право на правну помоћ, под условима одређеним законом, а правну помоћ према Уставу, пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом.

(члан 67 Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006))

И заиста, према Закону о адвокатури, адвокатура је независна и самостална служба пружања правне помоћи у име и за рачун домаћег или страног физичког или правног лица, на основу којих се остварују права или штите слободе и други интереси.

Према истом закону, адвокат је дужан да се стварно и стално бави адвокатуром; да правну помоћ пружа стручно и савесно, у складу са законом, статутом адвокатске коморе и кодексом; да чува адвокатску тајну и да у професионалном раду и у приватном животу који је доступан јавности чува углед адвокатуре. (члан 15 Закона о адвокатури („Сл. гласник РС“, бр. 31/2011))

Такође, закон прописује када је адвокат обавезан да прихвати пружање правне помоћи, као и у којим случајевима је дужан да је одбије (члан 19 Закона о адвокатури („Сл. гласник РС“, бр. 31/2011) те да адвокат има право на награду и накнаду трошкова за свој рад.

Могли би можда једноставнијим језиком да кажемо, ако грађанин има одређено право, није логично да му адвокат пружа услугу, већ му може само пружити правну помоћ да то право и оствари. Одређена права већ припадају грађанима, само је врло често потребна стручна помоћ да се до истог дође. Ако грађанин има право на одбрану или заступање пред судом, адвокат није ту да му пружи услугу заступања, већ да му пружи правну помоћ која већ због своје сложености и свих претходно наведених дужности адвоката, има сасвим другу димензију у односу на услуге.

Из свега наведеног недвосмислено произилази да адвокат не врши услугу, већ своме клијенту пружа правну помоћ ради остварења његових права у складу са својом професионалном и моралном дужношћу, заснованом на етичком кодексу.

Аутор: адвокат Мирјана Милић Дрвеница

Истраживање обављено на твитеру

Уредник портала Адвокатске коморе Србије, адвокат Александар Н. Ђорђевић је на свом твитер налогу спровео анкету са питањем да ли грађани код адвоката долазе по правну помоћ или од њега желе услугу. Узорак од 458 грађана који су гласали, показује да је 78% грађана сматрало да адвокат пружа правну помоћ, док је 22% грађана сматрало да адвокат треба да пружи услугу.