Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći se nalazi već dvanaest godina na sporednom koloseku u Srbiji čekajući da neko konačno dā zeleno svetlo za njegovo donošenje i time značajno doprinese poštovanju osnovnih ljudskih prava. Ovaj Zakon je inače jedan od zakona bez kojih se teško može dalje napredovati u pregovorima za pristupanje EU (poglavlje 23 i 24). Naše mišljenje je da je jedan od osnovnih razloga zašto Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći (u daljem tekstu: ZBPP do danas nije donet, visina sredstva koju je nužno izdvojiti u te svrhe iz budžeta Republike Srbije na godišnjem nivou. Inače, rad na ovom zakonu u Srbiji je propratio „sukob“ i oštra rasprava između nevladinog sektora i advokature, koji je po nama nametnut spolja, a pre svega iz razloga interesa nevladinih organizacija iz EU koje odavno imaju svoje „filijale“ u Srbiji. U prethodnom periodu ove nevladine organizacije su najčešće svoje aktivnosti obavljale izvan zakonskog okvira u određenim stvarima, pre svega, u pružanju besplatne pravne pomoći (u daljem tekstu: BPP) građanima ili pojedinim vulnerabilnim društvenim grupama. Ovo posebno sa razloga što je Ustavom Srbije u čl. 67. predviđeno da pravnu pomoć građanima pružaju advokatura i jedinice lokalne samouprave. Ta odredba u Ustavu Srbije nije slučajna, niti je slučajno ova odredba uneta u Poglavlje „Ljudska i manjinska prava“. Osnovno ljudsko pravo je da građani imaju pravo ma efikasnu i delotvornu pravnu pomoć, a država mora da stvori uslove da građani to svoje pravo i ostvare. Zato, po nama, pravnu pomoć treba da primarno pruža advokatura koja je uređena profesija, ima svoje disciplinske organe i Kodeks profesionalne etike i visok nivo stručnosti za pružanje pravne pomoći i zaključene polise osiguranja od eventualne štete koja bi mgla biti naneta u obavljanju profesionalne delatnosti. Nevladine organizacije, pravne klinike i drugi oblici organizovanja pružanja besplatne pravne pomoći su, pre svega, neustavni i nezakoniti. Svi oni su pokušali da kroz donošenje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći „legalizuju“ svoju delatnost na tom planu, iako i oni u svom radu angažuju advokate mimo ili van uticaja i kontrole advokatske komore, a što predstavlja problem uspostavljanja delotvornog sistema odgovornosti za kvalitet pružene pomoći. Bez organizovanog učešća advokatske komore kao obaveznog strukovnog udruženja advokata, odgovornost za kvalitet pružene pravne pomoći je apstraktna, uopštena, a ne konkretna i bez adekvatnih merila i kriterijuma za utvrđivanje eventualne odgovornosti za štetne posledice koje bi građani mogli da pretrpe. Naravno, advokatura je blagovremeno prigovorila i istrajno ukazuje da je pokušaj uređenje sistema besplatne pravne pomoći na ovaj način neustavan i samim tim nezakonit, a celokupan sistem tako eventualno organizovane besplatne pravne pomoći neodrživ. Država je jedva dočekala taj prigovor da odloži donošenje zakona do izmena Ustava i da za kašnjenje u donošenju Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći „okrivi“ advokaturu, iako su stvarni razlozi, kako smo napred ukazali, drugi. Advokatska komora Srbije (u daljem tekstu: AK Srbije) već dugi niz godina u radnoj grupi za izradu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći ima svoje predstavnike. U ovom trenutku to su advokati Jasmina Pavlović i Zoran Lončar iz Advokatske komore Beograda i Biljana Bjeletić iz Advokatske komore Vojvodine, a i autor ovoga teksta je svojevremeno bio član te radne grupe. U svakom slučaju, zbog važnosti ovoga zakona za građane Srbije i njihova ljudska prava, srpska advokatura budno prati rad i aktivno učestvuje u izradi i donošenju ovoga zakona. Upravo zbog značaja ove teme, SAVET ADVOKATSKIH KOMORA EVROPE (CCBE) je, na molbu AK Srbije, u toku prošle godine sačinio upitnik u pogledu besplatne pravne pomoći u gotovo svim zemljama članicama EU koji sadrži ključna pitanja i odgovore koji se tiču organizacije besplatne pravne pomoći u njihovim državama. Kao predstavnik AK Srbije u ovoj organizaciji nedavno sam dobio ovu evaluaciju sa kojom želim da upoznam advokatsku ali i sveukupnu stručnu javnost.

ZEMLjE EU KOJE SU UČESTVOVALE U ISPITIVANjU

Odgovore na pitanja u upitniku su dale sledeće države: Andora, Austrija, Belgija, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Irska, Italija, Latvija, Lihtenštajn, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Norveška, Portugal, Rumunija, Slovenija, Slovačka, Španija, Švedska, Švajcarska, Velika Britanija i Škotska.

PITANjA I ODGOVORI U SPROVEDENOM ISPITIVANjU

U prilogu ovoga teksta se nalazi kompletan dokument CCBE, odnosno upitnik koji je od strane Sekretarijata prosleđen zemljama članicama. Ceo dokument je veoma obiman i detaljno obrađuje ovu materiju koja je od velike važnosti za ljudska prava. Neka od važnijih pitanja koja se pojavljuju u ovom upitniku su: Ko su pružaci BPP? Da li su pružaoci BPP nezavisni? Da li postoji registar pružalaca BPP i ko ga vodi? Koji je budžet za BPP? Koje su tarife za BPP? Itd. Iz dobijenih odgovora, pre svega, se nameće činjenica da se doslovno u svim odgovorima, u svim oblicima organizovanja sistema BPP, na prvom mestu među pružaocima BPP pojavljuje advokatura. U najvećem broju evropskih zemalja advokatura je isključivi pružalac BPP, dok se u jednom manjem broju zemalja kao pružaoci BPP pojavljuju i NVO, javni pravozastupnici, zaposleni u specijalizovanim državnim ustanovama za pružanje BPP, notari, izvršitelji, računovođe, finansijski revizori i poreski savetnici. Ova druge evropske zemlje su u izrazitoj manjini, a ono što je posebno primećeno jeste da je taj model primenjen u zemljama koje su se nedavno pridružile EU, ali i u Francuskoj, Nemačkoj, Norveškoj. U priloženom dokumentu možete naći niz interesantnih odgovora koji se tiču neophodnog budžeta i tarife, ali i o tome ko vodi registar pružalaca BPP. Zaključićemo da u nekim zemljama takve registre vodi Ministarstvo pravde koje i određuje mnoge druge stvari u organzaciji BPP iako su primarni pružaoci advokati (kao što je slučaj sa Bugarskom). U Bugarskoj postoji posebna Agencija pri Ministarstvu pravde – kancelarija za pružanje besplatne prabne pomoći koja ima svog direktora i sarađuje direktno sa nacionalnom Advokatskom komorom Bugarske. Tokom 2016.g. autor ovoga teksta je imao sastanak u Sofiji sa predsednicom AK Bugarske, gospođom Ralicom Ngencevom i direktorkom kancelarije pri Ministarstvu pravde Bugarske za BPP. Ono što smo primetili kao nedostatak jeste da je učešćem Ministarstva pravde dovedena u pitanje nezavisnost advokata koji pružaju BPP, a tog mišljenja smo i danas. Kao pozitivne primere ističemo primere Španije Andore i Austrije gde je celokupna organizacija BPP u rukama Advokature kao garancija stručnosti i nezavisnosti pružalaca BPP građanima. Redosled dodeljivanja advokata, budžet, tarife – sve je u rukama advokata. Posebno interesovanje u priloženom doumentu će svakako izazvati novi trendovi u pružanju BPP i izazovi i otvorena pitanja koja su posebno obrađena u dokumentu. U svakom slučaju, mišljenja smo da je upitnik CCBE-a dobijen u pravom trenutku na korist građanima i advokaturi u Srbiji i biće važan argument u daljem radu naših predstavnika u radnoj grupi za izradu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći.

Prilog: Upitnik 

Autor: Dragoljub J. Đorđević, advokat u Beogradu i predstavnik AK Srbije u Savetu advokatskih komora Evrope