Samo naizgled može delovati da se advokatura nalazi u suženom manevarskom prostoru u kome je svaka odluka njene predstojeće skupštine podjednako loša. Naprotiv, advokati će pobediti makar ništa više ne preduzimali. U ovom vremenu, kao i u svakom, svako ostavlja svoj trag. Mi, svoje, hrabro utiskujemo da ostanu, barem za zapisnik, a iskusne i svemoćne sudije Vrhovnog kasacionog suda to čine na prstima, u potaji, spremni da ih prvom prilikom izbrišu i opravdaju vremenom i okolnostima u kojima se tako moralo sudovati.

Za neupućene čitaoce: Na početku ove storije na pozornici su bili banke i građani. Na trenutnom kraju, građani su u krivu a banke u pravu. U međuvremenu, bilo je obrnuto, i to upravo po presudama sudova ove države, uključujući i sam Vrhovni sud. Dakle, radnja cele predstave se vrti oko „bankarskih tužbi“ koje su preplavile srpske sudove zahvaljujući nelegalnom otimanju novca od građana od strane banaka, što su, naravno, shvatili opasni advokati (što ime je i posao), pa su građani presavili tabak i „krenuli k pravdi“, odnosno sudu. U tom zapletu nije odmah sve bilo jasno, ali kada je i Vrhovni kasacioni sud svojim presudama dao građanima za pravo i pružio pravnu sigurnost oličenu u tome da će se u sličnim slučajevima jednako postupati, ovi su se, verujući najvišem sudu, upustili u parnice. Ne bi ni u tome bio problem da nisu počeli da te parnice masovno dobijaju pa danas imamo na hiljade pravnosnažnih presuda u korist tužilaca banaka. U normalnijem poretku stvari banke bi brzo shvatile da je vrag odneo šalu i da će sve sporove izgubiti pa bi stupili u pregovore sa svojim klijentima o vraćanju novca koji im ne pripada. U našem poretku stvari, bankari su iskoristili svoj realan potencijal za bočne uticaje, prvo na zakonodavca, a potom na izvršnu vlast.

Efikasnom akcijom Advokatske komore Srbije ta dva pokušaja su osujećena i činilo se da je advokatura demonstrirala svoju snagu u najbukvalnijem smislu te reči. Tada na scenu stupa VKS koji rešava da ujednači već ujednačenu sudsku praksu i donosi pravni stav kojim menja pravila igre i stavlja se u ulogu zaštitnika banaka na štetu građana. Prethodni pravni stav istog suda se „pojašnjava“, kako bi sudovi razumeli da sporove, u stvari, imaju da dobijaju banke a ne građani.

Kraj prvog čina.

Ovakvo postupanje dovelo je advokatsku komoru u konfrontaciju sa VKS-om i nije joj ostavilo druge opcije. „Kad nema jaže ni ustave, voda samu sebe ne ustavlja“, napisao je pesnik, a nekako, advokatura je prirodna u svojoj ulozi brane svakom nepravu i nepravdi. Jedino se njen glas čuje u javnosti u prethodnih mesec i po dana, glas koji je još uvek usamljen. Ali navikli smo na to.

U ovom trenutku čeka nas konferencija advokata i Skupština AKS-a, i ne čeka samo advokate. Mnogi pažljivo osluškuju advokaturu ovih dana i posmatraju njenu reakciju, VKS i država pre svih. A advokatura se presabira, procenjuje sopstvene snage i odlučuje kojim putem krenuti. U tom presabiranju ostavlja utisak raspolućenosti i nejedinstva. Da li je vreme za potpunu obustavu rada?

Da li bi obustava trebala biti oročena ili do ispunjenja zahteva? Koji su zahtevi? Koji su uzroci i posledice naših odluka? Kakva je naša strategija? Da li je ovo, uopšte, naša borba? Kakva je advokatura danas? O svemu ovome, i još o mnogo čemu drugom se raspravlja u advokatskoj javnosti ovih dana, sa velikom strašću i žestinom.

Čini mi se da je pozitivna strana cele stvari ta što su se, za čas, pokazale i naše vrline i naše mane, i što su se advokati bolje upoznali međusobno. Na mnogobrojnim viber grupama na kojima informacije i mišljenja kruže brzinom munje, mnogi su se, verujući u svoju pamet, predstavili svojim kolegama, u pravom svetlu. Nije to loše. Nije loše ni to što je postalo jasno da jedna organizacija ostaje snažna samo dok zadrži svoje ustrojstvo i očuva delovanje kroz svoje izabrane organe. A AKS je danas, nesumnjivo, najača profesionalna organizacija u zemlji. Mi u svakom gradu imamo svoju komoru ili njenu organizacionu jedinicu, koja u sebi okuplja pametne ljude. To je ogromna snaga koju svako mora uzeti u obzir i koju je bolje imati na svojoj strani. Predvođena prvom ženom predsednicom u svojoj vek i po dugoj istoriji, komora Srbije traži put iz ovog čorsokaka. To što u tom traganju ne skače iz mesta i što uprkos pritiscima glasnijeg dela advokature ne žuri i ne povodi se za bilo kim, govori o ozbiljnoj i odgovornoj politici. Ogromna je razlika u nastupu predstavnika AKS-a i mnogih drugih koji danas pretenduju da samozvano govore u ime advokature.

Ipak, sve smo mi ovo znali, i nije to ništa novo. Kako se efikasno suprostaviti donetom stavu najvišeg suda a da profesija ne pretrpi neku štetu, pitanje je koje čeka odgovor. Mnogi smatraju da je to nemoguće. Stvar je zapravo u ovome: VKS, i naše sudstvo generalno, ne shvata da jedine poštovaoce svog autoriteta ima možda jedino u advokatima. Vlast ih tretira kao granu vlasti koja im je podređena i često takav stav demonstrira. Građani, po svim istraživanjima, imaju manjak poverenja u srpsko pravosuđe i smatraju ga lošim, sporim i korumpiranim sistemom. Jedino su advokati naviknuti da poštuju sudske odluke ma kakve one bile jer znaju da bez poštovanja suda nema ni države ni pravnog sistema. Svaki od nas se u svakodnevnom radu susreće sa postupcima i presudama sa kojima se ne slaže, ali se protiv toga borimo pravnim sredstvima dok ih ima. Nakon toga, predmet ide u arhivu, sud je rekao svoje. Zato kod nas ima dosta advokata, naročito kod srednje i starije generacije, kojima nije najjasnije kako se može protestovati protiv jednog pravnog stava suda, i to vrhovnog? Međutim, ja smatram da može.

Mi se ne damo prevariti da su sporni pravni stavovi posledica možda pogrešne, ali legitimne odluke sudija koji na to imaju pravo. Nama je jasno da se ovde radi o naručenim pravnim stavovima jer je sled dogadjaja takav da ne ostavlja sumnju – država je rešila da zaustavi masovne tužbe građana protiv banaka, i to je pokušala da učini u dva navrata. Kada to nije uspela, ulogu izvršioca volje bankarskog lobija, koji je u saradnji sa nekim nivoima vlasti, preuzeo je Vrhovni kasacioni sud i pod plaštom zakonitosti i ujednačavanja sudske prakse, obezbedio pravni temelj na osnovu kojeg bankarski sektor pobedjuje u sporovima u kojima je godinama gubio. Gradjani koji će izgubiti sporove neka se žale Ustavnom sudu i Strazburu, poručuje nam glavni prezenter i arhitekta pravnih stavova VKS-a, g. Slijepčević. I kaže „mi smo najviši sud“ i „nećemo se igrati suda“.

Međutim, poštovanje se zaslužuje a može i da se izgubi. Znajući sve prethodno rečeno, mi trebamo biti oslobođeni respekta prema sudu koji radi sa nekim u dosluhu i koji je sam, svojim presudama i pravnim stavovima, stvorio haos i sumnju u nezavisno postupanje. A u Ustavni sud nismo verovali ni u protestu 2014 godine, pa smo potpisali sporazum sa državom ne očekujući zaštitu toga suda.

Prema tome, ne može g. Slijepčević govoriti o VKS-u kao da govori o Vrhovnom sudu Sjedinjenih američkih država ili o Ustavnom sudu, kao da radimo u pravosuđu Velike Britanije. Advokatura je na ovim prostorima postojala i opstajala u drugačijem okruženju. Kod nas su sudovi i tužilaštva oduvek bili produžene ruke vlasti i naša pravosudna istorija je prepuna političkih i montiranih procesa. Da je pravo sredstvo u rukama vladajuće klase, definicija je koje se mnogi od nas sećaju i od koje nismo daleko odmakli. I danas, zvanično, mi nemamo nezavisno sudstvo, već u tom pravcu svake godine „ostvarujemo napredak“, kao da je nezavisnost moguće stepenovati. Dakle, nije Vrhovni kasacioni sud Srbije dokazano neprobojna institucija koja je imuna od vansudskih uticaja, već itekako ostavlja sumnju u svoj autoritet. Kakva god bude bila odluka skupštine AKS, ove pojave treba nazvati pravim imenom, i već smo na taj način pobedili.

U razgovorima sa predsednicom VKS-a, u kojima sam učestvovao, a i u usaglašenim nastupima predstavnika banaka i predstavnika VKS-a, g. Slijepčevića, primetio sam tezu o advokaturi kao generatoru ove krize i uzroku problema. Naime, spočitava nam se da su advokati pozivali građane i nudili im svoje usluge protivno kodeksu profesionalne etike, odnosno da su pribavljali klijente na nedozvoljen način. To je tačno da tačnije ne može biti i mi od toga uopšte ne treba da se branimo.

Samo, kakve to veze ima sa pravnim pitanjem da li su banke u pravu? To je naš unutrašnji problem koji mi moramo rešiti u narednom periodu, pre svega zbog nas samih. Postavljanje principa rada naših disciplinskih organa (segmentu gde svakako imamo problema) na drugim osnovama, je neophodno. Međutim, u delovanju ka spolja, van organizacije, advokati su podnosili tužbe sudovima, u skladu sa zakonom, koristeći sva zakonom dozvoljena sredstva zasnivajući svoje tužbe na presudama VKS-a, i naplaćivali svoj rad ili naplaćivali troškove postupka koje nisu oteli, nego su im sudovi dodelili. Prema tome, odgovornost se ne može prebacivati na advokaturu.

Najzad, pred predstojeću konferenciju advokata i skupštinu AKS-a treba reći još nešto: ishod konferencije je unapred poznat jer će njoj prisustvovati uglavnom zainteresovani advokati koji se bave bankarskim tužbama. Tražiće se obustava. Istina je da su mnogi od njih ovu stvar shvatili kao biznis projekat, zaboravivši da u biznisu uvek postoji faktor rizika i da može da se krahira. Takođe, zaboravivši na prvo pravilo advokature – da nema garancija o ishodu postupka. Oni će to sada naučiti, kao što smo i mi naučili i shvatili da su se svet i advokatura promenili i da se ne može sasvim zameriti mladim advokatima koji su osetili priliku za zaradu, što je normalno i zdravo. Svi za jednog, jedan za sve, to je naš princip.

Sa druge strane, odluke skupštine teško je predvideti. Ali treba ostati spokojan jer kakve god budu, to su naše odluke iza kojih ćemo svi stati. Moje iskustvo sa skupštinom AKS-a je pozitivno jer sam video da ti advokati nisu bez razloga izabrani za delegate. Uvek su umeli da zastanu, da ne skaču u prvi talas i da donesu racionalne odluke. Ni traga od panike i hektike sa viber grupa.

Treba verovati skupštini.

Advokatura sama bira svoje bitke. Ako ovu izabere, borićemo se uzdignuta čela, jer smo u pravu. Ako ne, ni tada nećemo pogrešiti. Oni koji će poneti teret odgovornosti uvek moraju gledati malo dalje od nas ostalih. Advokatska komora Srbije je jedina koja nam može dati pravi putokaz.

Autor:  advokat Viktor Gostiljac