Kada se advokatu obrati stranka, koja tek treba da postane klijent i kada ona to zaista i postane, a kada se radi o porodičnom sporu u kojem se odlučuje o pravima deteta, nailazimo na dileme koje želim da analiziram u ovom tekstu.

Naime, znamo da interes klijenta treba da stavimo čak i ispred svog, jer to jeste advokatura.

Međutim, kada je reč o porodičnom sporu, gde se stranke spore oko poveravanja vršenja roditeljskog prava, oko načina viđanja sa decom, oko putovanja u inostranstvo, jer roditelji žele decu da povedu na odmor, pa je potreban pasoš i saglasnost za prelazak granice, oko kupovine svakodnevnih namirnica, garderobe, džeparca, dakle reč je i o izdržavanju, advokatura jeste na posebnom ispitu.

Polazeći od Ustava Srbije, koji jemči zaštitu ljudskih prava i sloboda, pa tako i prava deteta i njihovih roditelja, Porodični zakon normira da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se njega tiču.

Ako analiziramo nekoliko odredbi Kodeksa profesionalne etike, koje naročito propisuju da advokat ima visoki stepen profesionalne odgovornosti, koja proističe iz obaveze da svoja znanja i sposobnosti podjednako posveti klijentima i interesima zakonitosti i pravde te da su pravne i etičke obaveze advokata zasnovane na Ustavu, zakonu i drugim važećim propisima i potvrđenim međunarodnim ugovorima i pravnim aktima, kao i samom Kodeksu, vidimo da načelo na osnovu kojeg advokat interese klijenta treba da stavi ispred sopstvenih interesa i interesa svojih kolega, drugih učesnika u postupku i trećih lica, mora da pretpi neke izuzetke. Ovo je vidljivo i iz odredaba Kodeksa koje propisuju razloge za odbijanje zastupanja, među kojima je propisano i da takav razlog postoji ako advokat zaključi da je obest osnovni motiv stranke, ili da stranka ima druge nehumane ili nemoralne pobude, kao i ako su zahtevi stranke očigledno suprotni njenim vlastitim interesima.

Naime, razvod braka, pitanje poveravanja maloletne dece, kao i pitanje načina održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa roditeljima nakon razvoda braka i pitanje izdržavanja, jesu pitanja o kojima se odlučuje po pravilima parničnog postupka. Međutim, za parnični postupak propisano je načelo dispozicije stranaka u postupku, pa tako sud neće raspravljati o činjenicama koje stranke ne predlažu, dok je isto načelo dipozicije u porodičnom sporu u priličnoj meri suspendovano – istražnim načelom. U postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela.

Takođe, odrebama Porodičnog zakona prvenstveno jeste propisana hitnost, a potom i naročita hitnost u postupanju. Sud je u skladu sa navedenim obavezan da poštuje hitne rokove, kao i da postupak sprovede uz mali broj ročišta, jer najbolji interes maloletnog deteta nalaže da se status deteta i način njegovog života posle razvoda braka, uspostavi u najkraćem roku.

Iz svega navedenog veoma brzo možemo izvesti zaključak da advokat, poštujući Ustav, zakon, konvencije i ugovore, kao i Kodeks sopstvene etike, prilikom zastupanja u porodičnom sporu, mora i treba da zastupa interese svog klijenta ali da se u tom zastupanju nikako ne sme postaviti kao prepreka zakonitosti i naročito hitnosti u postupanju, a sve iz razloga poštovanja najboljeg interesa maloletnog deteta. Ovo konkretno znači da nije u skladu sa Kodeksom ako advokat teži odugovlačenju postupka, čak i ako to jeste u aktuelnom interesu njegovog klijenta. Ovo stoga što spor o deci, nije spor radi duga ili međe. Ovo takođe znači da nije u skladu sa Kodeksom kada advokat prilikom zastupanja otežava sudu da sprovede istražno načelo ili ako zoupotrebljava propisano istražno načelo. Jer kao što reče jedna gospođa koja dugi niz godina sudi u porodičnom veću, stranke u postupku imaju pravo da se bore za starateljstvo ali u okviru propisanog postupka i ne duže od zakonom propisanog vremena za sprovođenje postupka u porodičnom sporu. Ovde dolazimo i do pitanja koja su sve sredstva dozvoljena kod ove vrste zastupanja i u kojoj meri se najbolji interes maloletnog deteta susreće sa interesom roditelja u porodičnom sporu, odnosno da li svaka vrsta tajni zanata kojima advokat raspolaže, može da bude demonstrirana u ovoj vrsti postupka.

Znamo da Kodeks u delu kojim je normirano nedopušteno sticanje klijenata zabranjuje advokatu da na senzacionalistički ili samohvalisav način predstavlja u javnosti svoje predmete, sposobnosti i uspehe, što važi za bilo koju vrstu zastupanja. U porodičnom sporu ova zabrana mora da važi i za sam tok zastupanja, a advokatska bravura treba da se sastoji u tome da doprinese da se spor završi u zakonom propisanom roku te da interesi njegovog klijenta budu ostvareni paralelno sa interesima njegove dece.

Evropski sud za ljudska prava je primenjujući odredbe relevantnih konvencija, u svojim odlukama koje se tiču prava na porodični život, u koja između ostalih ulaze roditeljska prava i pravo na starateljstvo, u nekoliko navrata isticao obavezu države da omogući roditeljima da budu uključeni u postupak kojim se odlučuje o starateljstvu nad detetom i to do stepena koji će im omogućiti potrebnu zaštitu njihovih interesa (W. protiv Ujedinjenog Kraljevstva 1987;  Elshoiz protiv Nemačke 2000). Takođe, pri odlučivanju o roditeljskim pravima, država mora mora uspostaviti pravičnu ravnotežu između interesa deteta i roditelja, s tim da se pri tome posebna važnost mora dati najboljem interesu deteta, koje zavisno od njegove prirode i ozbiljnosti može nadjačati interes roditelja (Presuda protiv Nemačke iz 2003.).

Iz svega navedenog proizilazi da je dužnost advokata koji zastupa u Porodičnom sporu da upravo ukazujući svom klijentu na zakonska rešenja kao i na primere sudske prakse koji ilustruju nivo dostignutih prava iz ove oblasti, a pre svega dece, ukaže na nedelostvornost preduzimanja nekih radnji koje klijent zahteva te dužnost da ni sam ne preduzima radnje kojima bi interes dece mogao da bude ugrožen. Po mom mišljenju nedopustivo je i protivno Kodeksu advokatske etike da advokat svojim postupanjem generiše partnerski ili drugi konflikt između roditelja u porodičnom sporu, poučava klijenta da decu izloži konfliktu lojalnosti, jer bi time direktno bio ugrožen interes maloletne dece. Sve ovo naravno ne uključuje bilo kakvu kolebljivost, popustljivost ili neodlučnost prilikom zastupanja prava i interesa klijenta, već spoznaju da je u porodičnom sporu najbolji interes maloletnog deteta suštinski sadržina i najboljeg interesa njegovog klijenta te je iz tih razloga propisima koje je advokat dužan da poštuje, taj interes stavljen u prvi plan.

Autor: Mirjana Milić Drvenica, advokat u Beogradu

Fotografija: investmentexecutive