ПУТ ЖРТВЕ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
На почетку овог текста, пре свега је важно истаћи да су Породичним законом дати основни појмови према којима насиље у породици јесте понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице.
Закон даље прописује најчешће појавне облике, па се насиљем у породици сматра нарочито наношење или покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиства или наношења телесне повреде члану породице или њему блиском лицу, присиљавање на сексуални однос, навођење на сексуални однос или сексуални однос са лицем које није навршило 14. годину живота или немоћним лицем, ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима и вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање.
Према ставу Врховног касационог суда који је изражен у досадашњим пресудама, суд треба да покаже „нулту“ толеранцију на насиље, односно да свако понашање које одступа од стандарда уобичајеног и друштвено прихватљивог опхођења и комуницирања са члановима породице квалификује као насиље у породици.
У овом тексту желим да се позабавим путем који пролази жртва насиља, ако се обрати институцијама које су позване и дужне да се овим проблемом позабаве.
Наиме, жртва може да се обрати кривичном суду, односно тужилаштву којем ће поднети кривичну пријаву против учиниоца кривичног дела насиља, али се ово средство показује као прилично неделотворно, осим у случајевима тешког физичког насиља. Наиме, проћи ће недеље, а понекад и месеци док тужилаштво исту пријаву не размотри. За то време, обзиром да жртва и насилник најчешће живе у заједничком домаћинству, могуће је да насиље након поднете пријаве још више ескалира.
Уколико се жртва обрати Центру за социјални рад, иако је ова институција овлашћена да поднесе тужбу суду ради заштите од насиља у породици, у највећем броју случајева они ће жртву само упутити на потребу да сама поднесе тужбу.
Након формирања породичних већа парничних судова (2010.), може се рећи да судије које суде у предметима насиља у породици, углавном добро познају ову материју и имају довољно искуства да препознају прави случај насиља.
Наиме, институт насиља у породици се врло често злоупотребљава, али о тој теми неком другом приликом.
Међутим, оно што као адвокат који се претежно бави породичним правом могу да замерим судовима, јесте то што по инерцији своје пресуде из ове области заснивају на налазу и мишљењу органа старатељства (Центар за социјални рад). Ова установа са друге стране своје мишљење заснива искључиво на разговору који обавља са странкама у поступку.
Бројни други докази на основу којих би суд са сигурношћу могао да закључи да ли је до насиља заиста и дошло, као што су саслушање сведока, саслушање друге врсте судских вештака, лекара, психолога, саслушање полицијских радника који су интервенисали и сл., углавном се пред породичним судом не изводе, док се на мишљење центара за социјални рад чека и по неколико месеци.
Истражно начело које је прописано за ову врсту поступка, а по којем суд није везан предлозима странака приликом извођења доказа, по мом мишљењу у нашој судској пракси се не примењује у довољној мери.
Жртва је за све то време остављена на милост и немилост насилнику те је често и из тог разлога принуђена на повлачење тужбе.
Када је у питању стручност тимова у центрима за социјални рад, из великог броја налаза и мишљења које сам имала прилике да видим, не произилази потребно знање да су мере заштите од насиља у породици пре свега прописане као превентивне. Оне не треба да представљају казну за учиниоца насиља, већ је њихово дејство првенствено превентивно, јер исте треба да опомињу и упозоравају учиниоца на то какве га законске последице очекују за случај да убудуће понови своје дело.
Пут жртве насиља у породици на претходно описани начин води кроз мукотрпне стазе на којима је неретко и сама жртва изложена додатном стресу, а неретко и освети од стране насилника, услед спорости рада надлежних институција.
Такође, углавном се говори о физичком насиљу, а губи се из вида да су изузетно чести случајеви психичког насиља које се врши управо између чланова породице. Психичко насиље је како смо рекли у уводу забрањено, а уколико се исто трпи или недовољно процесуира и оно ће на крају резултирати физичким насиљем. Психичко насиље у мојој пракси чешће виђам у виду злоупотребе овог института, јер је оно право врло тешко доказати пред судом.
Управо ових дана смо сведоци кампање коју спроводе државне институције везано за пораст насиља у породици. Међутим, сведоци смо са друге стране да се управо насилни тон комуникације пропагира путем рекла бих скандалозних телевизијских формата који се готово непрекидно емитују преко националних фреквенција, а да институције ништа не предузимају у том погледу.
Врло је важно напоменти на крају да је жртви насиља у породици стручна помоћ од стране адвоката неопходна. Ово стога што ће се сама жртва, што због свог субјективног стања страха у којем се налази, што због знања које је потребно поседовати из ове области, врло тешко без стручне помоћи сама изборити.
Овде долазимо до материјалног момента.
Наиме, држава много касни са доношењем регулативе о бесплатној правној помоћи која је Уставом загарантована у ситуацији када грађанин нема довољно средстава да себи приушти стручну правну помоћ. Ову помоћ дакако, због своје стручности и независности може пружити само адвокат, како је то Уставом и прописано.
Аутор: Мирјана Милић Дрвеница, адвокат у Београду
Поштовани колега Мирко,
потпуно сте у праву у свему што сте рекли и драго ми је да се јавио адвокат који познаје и материјално право и праксу.
Ја бих рекла да постоји донекле писменији слој грађанства који ишчитава законе преко интернета, а међу којима јесу врло често жене које институт насиља у породици, како је он прописан Породичним законом, врло често злоупотребљавају подношењем лажних пријава. Ово је наравно задатак суда да препозна али заиста ми смета инерција по којој судови у 90% случајева пресуде заснивају на мишљењу органа старатељства. Ово стога што се не уверавам много често у њихову стручност, нити познавању њихове обавезе да првенствено воде рачуна о најбољем интересу малолетног детета.
Када је у питању психичко насиље које жене врше над мушкарцима, ја бих рекла да је начешћи вид забрањивањем да очеви одржавају лични контакт са малолетном децом након развода брака, а то се као насиље у пракси уопште не препознаје.
У сваком случају у овај проблем као што сте рекли, мора да се укључи цело друштво.
Колегијални и срдачан поздрав.
Molim Vas za POMOĆ kao otac koji trpi NAJŽEšĆI VID NASILJA OD BIVŠE SUPRUGE zadnjih već pet(5) godina, nevin sam optužen za pedofiliju, nevin bio pritvoren 300(trista) dana, dokazano pravosnažno na Višem sudu u BG da sam lažno optužen, u presudi nema reči laž majke, već vođenje sopstvenim interesima, optužen da sam nasilan prema deci, oslobođen sudskom odlukom, majka NEDA KONTAKT SA DECOM, VRŠI PRITISAK NA DECU BEŽITE OD OCA ON JE PEDOFIL, radnici Centra i svi u Mladenovcu merodavni znaju i usmeno i pismeno navode majka opstruira vidjanje oca sa decom preko nagovora dece, bivam napadnut fizički od majke pred izvršiteljem i rad. Centra fizički mi nanosi ozlede, ALI DECU NE VIDJAM NITI IH DOBIJAM VEĆ ŠEST(6) MESECI, direktorka Centra i JAvni tužilac deluju pasivno … (da ne navodim dalje, ko zna razumeće …) Već pet meseci ne kreće Krivična za ne poštovanje sudske odluke KZ čl.336b dokle ne znam. Molim i vapim za pomoć.
Pavlović Vojislav otac dvoje desetogodišnje dece, Mladenovac
Колегинице Милић,
Ваш текст детаљно описује Танталове муке кроз које пролазе оштећени. Неспорна је чињеница да тужилаштва не препознају психичко насиље као радњу кривичног дела насиља у породици. Међутим, велики проблем у препознавању степена и врсте психичког насиља зависи пре свега од особе до особе. Мени лично, нешто што би потенцијални оштећени тврдио да је вид психичког насиља, можда не би изгледао тако. Исто је и у обрнутом смеру. Ти различити степени толеранције, да их тако назовем, доводе понекад до катастрофалних последица. Но и поред тога, постоје и велике злоупотребе овог кривичног дела. Нарочито од припадница нежнијег пола. Исто тако, треба се запитати и шта су узроци самог насиља у породици и колики је допринос саме „жртве“ у целом том процесу. Центри за социјални рад су „стручне“ установе које би требале да утичу на узрок, а не да решавају последицу и ту је Ваша констатација да исти не раде свој посао. Из моје праксе има гомила примера где ЦСР нису одрадили свој посао на начин како је то требало да буде урађено. Слажем се и са Вашом констатацијом да судови углавном прихватају мишљења ЦСР. Али постоје случајеви и када их не прихватају и када доносе заиста добре и квалитетне одлуке и проблеме насиља у породици решавају у корену. Слажем се и са тиме да је кампања сувише инвезивна и да иста може довести до контра ефеката.
У тим кампањама треба поменути и насиље жена над мушкарцима. Ма колико то лудо звучало, али таквог насиља има и оно је претежно психичког, а не физичког карактера.
Међутим, сматрам да је проблем насиља у породици сувише велики проблем да би се исти могао решити само кроз један закон, већ мора целокупан систем да се мења.