Положај мушкарца као родитеља у судској пракси


Сведоци смо врло распрострањене појаве насиља у породици у нашем друштву, које се огледа пре свега у физичком злостављању од стране мушкарца као јачег пола према жени и неретко и деци, али и психичког злостављања које се појављује у различитим видовима које дефинишу експерти из ове области, а које врше и мушкарци и жене. Судовима је стављено у задатак да својим вредносним судовима употпуне законску регулативу којом је насиље у породици пре свега забрањено, а потом и дефинисано као понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Такође, из ставова судске праксе Врховног касационог суда произилази препорука за судове који поступају у породичним стварима, о заузимању нулте толеранције према насиљу.

Међутим, у овом тексту ћу се позабавити поступцима пред органом старатељства (центри за социјални рад), као и судовима, чије се поступање, односно непоступање у складу са законом, врло често јавља као узрок неспоразума у породици те следствено томе врло често узрокује и само насиље.

У оквиру претходне теме, желим да укажем на два момента. Пре свега ради се о роковима у којима орган старатељства и судови поступају у предметним стварима, а потом и о изузетно израженој дискриминацији оца, дакле мушкарца као родитеља.

Наиме, када су у питању рокови поступања суда, чланом 204 Породичног закона који генерално прописује хитност у поступању суда у породичним стварима, ставом (1) је прописано да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право, у ставу (3) да ће поступак из става 1. овог члана суд, по правилу, спровести на највише два рочишта, у ставу (4) да се  прво рочиште заказује се тако да се одржи у року од 15 дана од дана када су тужба или предлог примљени у суду, те у ставу (5) да је другостепени суд дужан је да донесе одлуку у року од 30 дана од дана када му је достављена жалба.

Такође, на основу члана 269, који прописује нарочиту хитност поступка, у ставу (1) је прописано да је поступак за заштиту права детета нарочито хитан те у ставу (2) да се прво ролиште заказује тако да се одржи у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду. Међутим, већ на основу члана 270 Закона је прописано да пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, суд је дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима.

Нажалост, одредба члана 270, која прописује дужност суда да затражи стручно мишљење, већ у самом старту јесте околност у којој судови налазе оправдање за често и врло грубо кршење напред цитираних законских рокова. Наиме, када суд прими тужбу у породичном спору, било да се ради о поверавању детета, одређивању модела виђања са родитељем са којим дете не живи или најближим сродницима или о насиљу у породици, суд који према слову закона тужбу не доставља туженом на одговор, одмах шаље захтев надлежном центру за социјални рад, за достављање налаза и стручног мишљења у предметној породичној ствари. Ово доводи до тога да обе странке у судском поступку, дакле и тужилац и тужени, губе контакт са судом којем се једна страна обратила за помоћ и доношење судске одлуке, којом ће бити уређена предметна спорна ствар. Њихову ствар практично преузима центар за социјални рад, којем су се неретко пре подношења тужбе безуспешно обраћали, па их сада суд враћа на стару адресу. Овиме се губи и на ауторитету поступка, јер грађани се судовима обраћају као инстанци са ауторитетом и пре свега зато што не желе да сами арбитрирају, а неретко и како би искључили сваки вид самопомоћи, која се нажалост због присутних размирица између родитеља, врло често претвара у насиље. Дакле грађани се обраћају суду како би избегли насиље, јер су и сами свесни да без суда нису у могућности да свој проблем реше. Међутим, поступак у центрима за социјални рад зна да потраје месецима. У једном случају из моје праксе, психолог центра за социјални рад је по пријему захтева од суда и пошто је преузела улогу водитеља случаја, а након што јој је мајка саопштила да је изложена насиљу од стране супруга, оставила случај и отишла на двомесечни годишњи одмор те се о овој околности касније изјашњавала пред судом, као да се ради о најнормалнијој ствари. Дакле суд ће у најбољем случају стручно мишљење како то налаже закон, добити два месеца пошто је тужба примљена у суд, а за то време ће странке бити препуштене саме себи, као да се суду нису ни обратили. 

Из наведеног произилази да је прописани законски рок потуно неодржив већ у самом старту, а неретко ће и сам суд, прво рочиште заказати у року који није краћи од два месеца од дана пријема стручног мишљења органа старатељства. На овај начин долазимо до укупног грубог кршења законом прописаних рокова, који су прописани као хитни и чак изузетно хитни када је у питању заштита права детета, из врло важних разлога. Наиме, када је угрожено неко од дечијих права, битан је сваки дан, и сваки сат ..

Друга тема, која је уско везана са претходном о роковима поступања, јесте положај мушкарца као оца у претежној судској пракси и пракси центара за социјални рад, који се овде јављају као стручна тела.

Наиме, Породичним законом („Сл. гласник РС“, бр. 18 од 24. фебруара 2005, 72/11, 6/15), уређени су између осталог односи родитеља и детета, издржавање и поступци у вези са породичним односима.

У смислу наведеног, на основу члана 2 став (1) закона, прописано је да породица ужива посебну заштиту државе, на основу става (2), да свако има право на поштовање свог породичног живота. На основу члана 6 став (1) Закона је прописано да је свако  дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, док је на основу става (3) прописано да држава има обавезу да предузима све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, од физичког, сексуалног и емоционалног злостављања те од сваке врсте експлоатације и на основу става (3) да држава има обавезу да поштује, штити и унапређује права детета, док је на основу члана 7 у ставу (1) Закона прописано да  родитељско право припада мајци и оцу заједно и у ставу (2) да су родитељи су равноправни у вршењу родитељског права.


Међутим, у случају развода брака, када је дете судском одлуком поверено једном од родитеља, равноправност у вршењу родитељског права се суспендује те тако Закон на основу члана 61 у ставу (1) прописује да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи те према ставу (2) да
право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и у ставу (3) да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици. Надаље, чланом 78 Закона у ставу (3) је прописано да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право, а у ставу (4) да се питањима која битно утичу на живот детета, у смислу овог закона, сматрају се нарочито: образовање детета, предузимање већих медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта детета и располагање имовином детета велике вредности.

Читаоци овог текста ће погодити, а ради се и о општепознатој околности, да се у позицији родитеља којем суд треба да одреди начин на који ће одржавати личне односе са децом, најчешће налази отац. И ово не стога што друштво није довољно зрело, јер стручна литература и медији обилују ставовима и студијама о еманципацији жене, борци за женска права су свуда око нас. Жена не жели да кува и да се стара о кући и деци сама, већ жели ове дужности да подели са партнером. Жена жели да ради и гради каријеру на подједнак начин као и мушкарац, јер сматра да је за то сасвим способна. Ово наравно јесте право сваке жене и велики број мушкараца је на ову интенцију жена, одговорио спремношћу да се ухвати у коштац са свим пословима који су словили за „женске“.

Овде долазимо до одлуке о поверавању деце једном од родитеља. Наиме, када је у питању стручно мишљење центара за социјални рад којем родитељу у случају развода брака, односно разлаза ванбрачних партнера треба поверити дете, а такође и у пракси самих судова, који у највећем броју пресуда одлуку заснивају на препоруци истих центара, то ће у великој већини бити мајка.

Иако отац показује високу мотивисаност за вршење родитељског права, иако је спреман да свој животни распоред подреди старању о деци, иако је научио и врло спретно се стара о свим кућним пословима и способан је да пружи деци емоционалну и сваку другу мотивацију приликом њиховог одрастања, судови ће на препоруку центара за социјални рад, дете поверити мајци. Овде ћу направити једну дигресију, па ћу рећи, ако разлози за овакво поступање леже у природи, јер мајка то дете рађа и доји, како се у то све уклапају предлози из Нацрта грађанског законика о сурогат материнству ? 

Међутим, овде желим да се задржим, односно обрадим тему о начину виђања деце са родитељем са којим дете након развода брака, односно разлаза родитеља, више не живи.

Као што видимо из слова закона, ради се о законском праву детета. Закон из 2005. године, који често зовем револуционарним породичним законом за време у којем је донет, а показало се и до данашњег дана, јер по свему судећи друштво и институције нису довољно израсле да га примене, ово законско право препознаје као изузетно важан интерес детета. Ипак, ово право детета је веома често угрожено, ако не и сасвим суспендовано. У светлу напред описаних рокова који су уобичајени у судском поступању, проћи ће често и година дана, да отац (или понекад и мајка), не види децу од како му је то право ускраћено, односно да деца не виде једног од родитеља,  иако је то њихово законско право. Закон је ово право прописао из врло важних разлога, који су свима, а посебно судовима врло добро познати. У Србији се дакле, дечија права крше од стране самих институција које су дужне да закон спроводе. Најчешће отац којег мајка онемогућава или опструшише неки већ одрећен модел виђања оца са децом, подноси тужбу јер жели да то реши суд. Не жели да отима децу, јер не жели насиље у породици. Разочарење које отац том приликом доживљава у институције, а посебно у СУД, врло често доводе до стања узнемирености које резултира погоршаним психичким стањем, јер се човек налази у стању безнађа.

Наиме, судови и центри за социјални рад се често понашају као да нису свесни своје одговорности за последице кршења законских рокова у поступању, јер као што рекох, када је угрожено неко од дечијих права, битан је сваки дан, и сваки сат.

   

На крају ове студије желим и кратко да се осврнем на један својеврсан проблем који је у последње време веома изражен у нашем друштву. Наиме, чланом 206 Породичног закона је прописано да је у поступку у вези са породичним односима јавност  искључена те да подаци из судских списа спадају у службену тајну, коју су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.

Међутим, сведоци смо изношења у јавност породичних прилика малолетне деце у свакојаким, а најчешће таблоидним форматима, срачунатим искључиво на сензационализам од којег поједини аутори ових формата у српском друштву искључиво живе. Није оправдање за снимање емисија или објављивање сензационалних насловних страница о нарушеним породичним односима за које деца не сносе никакву кривицу и којима се малолетна деца брутално излажу јавности, то што њихова мајка или отац на то пристају. Јер подсетимо се законске одредбе којом је прописано да држава има обавезу да поштује, штити и унапређује права детета

На ово би пре свега требало да реагује јавни тужилац, који има посебне дужности и овлашћења из Породичног закона, а потом и Високи савет судства, јер сведоци смо да су недавно у јавности објављивани комплетни записници са породичних рочишта. Недопуштен је овакав вид рекламирања било кога у овом ланцу пропуста, јер се ради о дечијим правима заштићеним како Конвенцијом о правима детета, тако и Породичним законом Републике Србије.

Aутор: Адвокат Мирјана Милић Дрвеница

2 коментара

Додајте ваш
  1. 1
    Dejan Kostić

    Želeo bih da ukažem i na, vrlo bitnu, zloupotrebu termina u postupcima kod centara za socijalni rad i sudova. Naime, aktuelnim Porodičnim zakonom utvrdjeno je pravo deteta, u članu 61. na održavanje LIČNIH ODNOSA sa roditeljem sa kojim ne živi. I roditelj sa kojim dete ne živi ima pravo na održavanje LIČNIH ODNOSA sa detetom, na osnovu člana 78. Porodnog zakona. Konvencija o pravima deteta u članu 8. garantuje pravo deteta na „LIČNE ODNOSE I NEPOSREDNE KONTAKTE“. Retko ćemo u sudskim odlukama i mišljenjima centara sresti jedini zakonski izraz – LIČNI ODNOSI. Obično su to: „vidjenja“, „kontakti“, „susreti“. Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo, a nije lišen ni jednog od prava iz sadržine roditeljskog prava, nema mogućnosti da u „kontaktima“, „susretima“ ili „vidjenjima“ to pravo vrši. Smatram da samo LIČNI ODNOSI imaju neku vremensku dimenziju, koja je obično definisana sudskim odlukama i u kojima je moguće vršenje roditeljskog prava. I da je od velikog značaja koristiti precizan termin za nešto što je pravo deteta i roditelja sa kojim dete ne živi. U ogromnom broju sudskih i upravnih postupaka se vrši manipulacija ovim terminima. Na primer, sud odlukom odredi neke lične odnose (ne nazivajući ih tim terminom, nego: „vidjenjem“, „kontaktom“, „susretom“) i odredi njihovo trajanje, recimo, par dana vikenda. A onda, praktično, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, ne želi da postupa po sudskoj odluci, ali samo dovede dete na mesto za primopredaju ne pripremi dete za to ili ne preda dete, pod raznim obrazloženjima. Dakle, došlo je do „vidjenja“ deteta ili vizuelnog „kontakta“, ali roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo, a ni dete nisu održavali lične odnose, nisu ostvarivali garantovana prava.

  2. 2
    Nenad Nedić

    Neverovatno je koliko je u praksi već svim učesnicima (ne mislim samo na parnične stranke, već i na advokate, sudije koji se bave ovom materijom) poznat isklišeiran postupak, a da teorija ostaje potpuno identična. U svakom tekstu pronalazim postupak protiv mene, dok se deca otuđuju od mene. A dečja prava su ugrožena na najbrutalniji način. Niko čak i ne razmišlja na državnom nivou, kakve generacije nam odrastaju (budući da je razvod braka u porastu). Ili je baš to možda i politika, da današnja deca budu „poslušni“ članovi ovog društva…Ipak, DECU NIKO NE ŠTITI !

+ Leave a Comment


CAPTCHA Image
Reload Image