Поштоване колеге,

Поводом Дана Адвокатуре, приредио сам беседу, од познатих и мање познатих факата и текстова везаних за адвокатуру, која је прочитана  на пригодној свечаности у просторијама Одбора адвоката Лознице, у присустви колега, малог број гостију и новинара,  те сматрам потребним да поделим са вама…

Поздравна беседа поводом Дана Адвокатуре 
28.фебруар 2018. год.

„Ступајући у звање јавног правозаступника, заклињем се свемогућим Богом пред светлим крстом и на Јеванђеље, да ћу поверено ми звање правозастуника,   одправљати верно и савесно и сходно постојећим Уредбама и Законима, нарочито оним који се тичу правозаступништва, да ћу судовима и надлежнима поштовање давати, да ћу сиромасима као и богатима при тражењу или брањењу њихових права једнаком ревношћу и савесно помагати, и уопште при испуњавању мојих званичних дужности, да се нећу поколебати ни достојанством каквог лица ни страхом ни користољубљем нити каквом страшћу, него да ћу свагда и у сваком случају поступати као што Закони земаљски прописују , тако ми Господ Бог Помогао“

…
гласила је прва заклетва за правозаступнике од 28.02.1862.год.

Уважени гости, драге колегинице и колеге, даме и господо,

Од стране организатора овог скупа, Одбора адвоката Лозница, АКШ,  као председнику Одбора, имам дужност и част да вас све поздравим и захвалим се због вашег присутва обележавању нашег празника, Дана Адвокатуре, који дан је увек посебан,  имајући у виду да трајемо, баштинимо и обележавамо, ево 156. година адвокатуре у  савременој српској историји, те да беседим нешто поводом тога.

Из  опште и национале историје…

Подсетићу вас, да се још у  Душановом законику  од 1346. године, у чл.56. и 73. помињу  пристави,  као прве претече адвоката… а Статут града Будве из тог времена, чак говори о дужности тадашњих „адвоката“ да постављају питања и одговарају савесно,  као да се ради о њиховој  ствари..
Те давне 1862.год. 28.фебруара, Кнез Српски, Михаило Обреновић у сагласности са Државним Саветом објавио је Уводна правила о правозаступницима, након чега је исте године, донет и  Закон о правозаступницима, чиме је Србија стала раме уз раме са савременим правним системима и решењима тадашње Европе.

Од тада, кроз историју,  па и данас српска држава и друштво пролазила је и пролази кроз „Сцилу и Харибду“, али  адвокатура опстаје, без обзира на све промене и разлике у друштвеним околностима, управо  на својим  темељима,  задржавајући те основе и до данас, али ипак прилагођавајући се и носећи и крст, терет и лучу нових времена, истканих из огромног вековног  искуства ове  професије!
Подсетићу вас да је адвокатура, древна цивилизацијска установа, слободна  професија, старија и од хришћанства и мухамеданства, да је имала своје сјајне тренутке у старој Грчкој и великом Риму, да је одолела и вековној тами средњег века,  када је и  скоро и нестала,  те  прескочила погроме инквизиције, бољшевизма и комунизма, те да је по том поново постала  иманентни  саставни део сваког правног система.

Сам назив „адвокати“  настао је у старом Риму и потиче од речи „ад воцаре“ (позвати неког у помоћ), а у тадашњим царским наредбама се каже за њих да су ту  да  „подижу клонуле“.
Читава историја адвокатуре је пуна антагонизама. То је врло  често била и најомраженија и најцењенија професија. Тако у  Шекспировој драми  „Хенрик ВИ“,  побуњеник  објављује: „…Прва ствар коју ћемо урадити,  побићемо све адвокате…“

Јер адвокатура је у правом смислу речи увек ишла и иде испред свога времена, следећи људске потребе за организованим друштвом, тражећи решења кроз писане законе, тумачећи их у име права оних,  за које су исти и донети,  уз  исказивање врлина које се цене у демократском друштву, образованости, храбрости, домишљатости, речитости…  стремећи правди…

Судница је место, арена, у којој се често одвија посвећена и огорчена борба за право, имовину, слободу и живот. У судници се говоре беседе, без којих се тешко може замислити иједна озбиљна збирка беседништва.  А, многе од беседа у завршној речи су имале директан утицај на исход суђења и задовољење правде, што је једном приликом лепо прокоментарисао један судија, …да је завршном речи још и више убеђен да се „…снага једне пресуде не огледа у кажњавању кривца,  већ и у ослобађању невиног…“

Адвокатура, кроз историју, а  и сада окупља интелектуални и слободоумни део друштва, тако са поносом помињемо, Сократа, Цицерона, Демостена, Катона, па Робеспјера, Гетеа, Абрахама Линколна, Гандија, Јована Мушкатировића, Светозара Милетића, Михаила Полит-Десанчића, Драгића Јоксимовића, Филоту Филу, Велимира Цветића, Вељка Губерину…

Овом приликом желим са пар речи да се посебно  осврнем на великог адвоката др.Драгића Јоксимовића… чије величине ни данас нисмо довољно свесни, који је место славе коју би му донела одбрана генерала Михаиловића,  на коју је постављен по службеној дужности(!) од стране суда и адвокатске коморе,  нашао се на удару тадашње власти и који је морао свој став платити и главом, због професионалне поверене му одбране и  језгровитих,  неком болних,  истинитих  реченица… борећи се за основна права свог клијента…  коме је властодржац  Броз, као и сваки,  коме се то дозволи,  одредио судбину, када је 14.јула 1946.год. док је још трајао процес, на једном митингу пред народном масом, светином,  дословним речима изјавио: “…Тај адвокат Јоксимовић,  брани Михаиловића на начин, који је противан интересима народа, као и сваки народни непријатељ…“ после чега… је систем  нечасно одрадио свој задатак…  Слава му…
…и још толико и скорих, светлих примера, који без обзира на цену, показују да смо део једне узвишене професије са широким могућностима, али и да се на ловорикама  не може опстати, без велике свакодневне борбе  и  сталног труда…

Чак је велики реформатор француског друштва, а потом самовољни аутократа, Наполеон Бонапарта 1810. год. одбио да потпише Уредбу о поновном успостављању адвокатуре, претходно укинуте 1790 године, речима: „Адвокати су бунтовници, виновници злочина и издаје… Никада нећу потписати такву Уредбу !“ 
Ипак недуго затим, био је принуђен да потпише поклекнувши пред,  као и сви властодршци…

Адвокатура зато носи и велику одговорност за правилну и правичну примену „великих, понекад дневном потребом названих реформских закона“ према „обичном – малом човеку“ који иде држави, суду, тражећи правду, у чеми је и права – хуманистичка  димензија наше  професије.

Без самосталне адвокатуре је немогуће замислити функционисање судства, а без независног судства, нема ни елементарних претпоставки за остваривање права и слобода било које врсте!

Даме и господо,
Степен демократичности једног друштва се најбоље огледа кроз статус адвокатуре у тој држави, зато смо и сада свесни да нам треба још  боља адвокатура,  управо насупрот, уназад већ извесно време,  насртајима и по цену кршења важећег Устава,  на адвокатуру, као једини, Уставом  гарантовани облик пружања стручне правне помоћи и због чега адвокатура не може  и не сме устукнути !

Како ниједна слобода нити право, кроз историју људског рода није добијена на поклон, него освојена борбом, уверењима, жртвама и упорношћу, тако нове генерације,  баштиници истих,  морају се увек борити за очување постојећих слобода и права,  јер оне ничим нису заувек гарантоване.
Тако се и сада се води  борба, за очување  и(!) основних принципа поделе власти, на законодавну извршну и судску… и сведоци смо да се полако и целокупна правна струка буди,  до скора,  можда  уплашена, или уљуљкана…

У великим правним системима, са вековном непрекинутом правосудном традицијом, ради  мере и осећаја за праву меру ствари, за судију  Врховног суда може бити изабран, само  онај  судија,  који је у својој каријери  био и адвокат! А, подсетићу вас, такође, да  од 52 потписника Декларације о независности САД, њих 25-оро су били адвокати, као и да је уосталом и највише председника те државе, управо  било из редова адвоката.

И то довољно говори о професији, за коју је потребно велико знање, морал, храброст, посвећеност, истрајност и искуство.

Уважене колегинице и колеге,

Дужни смо да  поседујемо и стално усавршавамо знање које иде уз наше звање,  да се истим  боримо за оне који су нам поверили своје тајне, муке  и  недаће, за њих највеће,  али и ми имамо своје проблеме, са којима ћемо лакше да се носимо заједно, зато вас позивам да у име достојанства и узвишености професије, којом се бавимо,  будемо на висини задатка професије имајући у виду светле узоре и увек неизвесну будућност, а колеге знају да можемо, а и  морамо боље и  због генерација које ће нас природно и достојно наследити  и заменити… и да не изгубимо из вида да и ми својим делањем дамо прилику да им будемо узори, на које ће се угледати и којих се неће стидети.
Помогнимо својом борбом и посвећеношћу првој адвокатској заклетви  и да ово друштво и држава преброди ово време,  препуно народу обичном, непознатих речи, еуфемизама и оксиморона, као што су… стандарди, протоколи, поглавља и слично… иза којих  речи се толико тога крије и вреба,  а које  су други  народи  и државе, не без борбе и безболније, али са уважавањем очувања својих националних у традиционалних вредности, већ прошли.

Слобода једног народа се може познати по слободама које имају сви делатници богиње правде Јустиције… и заступничко-бранилачког сталежа, односно њихових права која имају у поступцима борбе за права и оштећених и окривљених.

Колегинице и колеге, честитам Вам празник и желим Вам све најбоље у будућем раду, а присутним гостима се захваљујем на присуству овој скромној свечаности поводом 156.-годишњице модерне српске адвокатуре…

И да завршим речима  једног колеге који каже
„Грчки мит о жељезном добу говори, да што су генерације новије, то су горе. Доћи ће време када ће постати тако зле, да ће обожавати моћ, одабраће снагу уместо права, а поштовање према врлини и доброти ће нестати. Али на крају, када се нико више не буде бунио против недела, или осећао стид у присуству бедних, ни тада неће све бити изгубљено…
О адвокатури  је реч…“

Зато, будимо  светионик и луча овог нашег микрокозма, што би рекао Велики  Његош.
Вреди се опет и увек подсећати…
Хвала Вам на пажњи. „

Аутор: адвокат Цветко М. Марић

П.С. Поштоване колеге,
Свесни смо да је реално стање у држави, правосуђу  и  адвокатури,  такво да  сигурно заслужује другачије слово, али за ову  прилику, поводом Дана Адвокатуре, сматрао сам да бираним речима, довољним и пригодним, погледом уназад и унапред, подигнемо  сопствено самопоуздање  укажемо  на поновну потребу јединстава адвокатуре  због великх изазова и  таквога циља…
Јер никоме није добар,  ко је сам себи рђав – Non bonus est ulli, ui malus est subi… 
Па,  ко чуо, чуо…