НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ – почетак рачунања камате


У свом раду, као и у раду многих колега, па и судова, схватио сам да постоји недоумица око тога од када доспева обавеза накнаде материјалне штете, тачније, око чињенице од којег дана почиње да тече законска затезна камата. Оно што је често бунило колеге, суд и мене, је да ли се законска затезна камата рачуна почев од дана настанка штете или почев од дана доношења пресуде. У том погледу сам био у прилици да видим разнолику судску праксу тако сам почео са малим истраживањем и уз помоћ литературе и софтвера дошао до коначног закључка, а то је да се законска затезна камата, зависно од случаја, може рачунати и почев од дана настанка штете, и почев од дана доношења пресуде. Наиме, да бисмо знали на који начин да определимо законску затезну камату тј. да бисмо знали од када се рачуна законска затезна камата, морамо прво да утврдимо да ли се ради о новчаној материјалној штети или се пак ради о неновчаној материјалној штети.

Накнада новчане материјалне штете

Као што и сам поднаслов каже, овде се ради о накнади материјалне штете манифестоване у губитку новца, а ради репарације или замене неког нашег уништеног добра, односно ради успостављања пређашњег стања на начин да смо за успостављање тог пређашњег стања исплатили извесну суму новца. Дакле, еxемпли цауса, неко лице нам својом кривицом у саобраћајној незгоди оштети аутомобил. Ми не желимо да чекамо да се осигуравајуће друштво изјасни, односно надокнади штету с обзиром да нам је аутомобил хитно потребан ради обављања посла, те стога сами одемо код сервисера, поправимо аутомобил и за то сервисеру платимо цену поправке према издатом рачуну. Дакле, тренутком плаћања сервисеру за нас је настала новчана материјална штета, те стога од тог дана имамо право да потражујемо законску затезну камату у складу са чланом 186 Закона о облигационим односима. Напред наведено значи да у случају ако је оштећеник сам поправио ствар или купио другу, односно о свом је трошку поправио пре него што је судска одлука донешена, штета и даље постоји само што је изражена у новчаном облику и састоји се од издатка који је оштећеник имао за поправку или набавку нове ствари. Обавеза накнаде штете је доспела у тренутку кад је оштећеник отклонио штету и од тог тренутка почињу тећи затезна камата. Последица штете ће се отклонити исплатом новчане накнаде у висини издатака који су били потребни да се штета санира, а затезна камата ће представљати износ накнаде штете због немогућности коришћења новца од дана доспелости штете до исплате.

Накнада неновчане материјалне штете

Да бисмо боље објаснили значење неновчане материјалне штете, узећемо исти пример као и за новчану материјалну штету. Наиме, неко лице нам својом кривицом у саобраћајној незгоди оштети аутомобил. С обзиром на чињеницу да нам аутомобил није преко потребан, односно да не морамо журити са поправком аутомобила, ми подносимо захтев осигуравајућем друштву које пристаје да нам плати репарацију аутомобиле, али у износу који је мањи од износа стварне штете. Незадовољни одлуком осугуравајућег друштва, подносимо тужбу и тужбеним захтевом тражимо да суд обавеже туженог да нам надокнади штету. Дакле, у овом конкретном случају још увек није спроведен институт реститутио ин интегрум, тј. за нас штета још увек постоји и чекамо да су одреди висину штете и обавеже туженог да нам ту штету надокнади, а како би могли да извршимо поправку аутомобила. Након проведеног поступка, суд ће обавезати туженог да нама као тужиоцу исплати одређени новчани износ на име накнаде материјалне штете, а висину штете ће определити у складу са чланом 189 став 2 Закона о облигационим односима, тј. према ценама у време доношења судске одлуке. У овом конкретном случају ми смо претрпели неновчану материјалну штету, те стога имамо право да потражујемо законску затезну камату почев од дана пресуђења, а не од дана када нам је ствар оштећена или уништена. Досуђењем накнаде штете према ценама у време доношења судске одлуке успоставља се пређашње стање јер се досуђеним износом оштећеник може обештетити тако да поправи оштећену ствар или купи нову. Због тога се и не може захтевати затезна камата на досуђени износ накнаде штете од дана кад је штета настала, како је то предвиђено чланом 186 Закона о облигационим односима, јер би се у том случају накнада вредновала два пута, једанпут ценом оштећене ствари у време доношења судске одлуке и други пут каматом од дана настанка штете.

Као прилог горе написаном желим да све колеге упознам са Решењем Врховног суда Србије, Рев. 1838/2006 од 6.9.2006. године, као и са Начелним ставом судова од 29.05.1987.године.

Наиме, Начелни став од 29.05.1987.године је да: “Затезна камата на накнаду неновчане материјалне штете, досуђену у новцу према ценама у време пресуђења, тече од дана доношења првостепене пресуде којом је висина накнаде одређена.

Ако је оштећени сам отклонио штету пре доношења судске одлуке, затезна камата тече од дана када је штета отклоњена, односно кад су учињени трошкови ради отклањања штете.”

Сентенца Решења Врховног суда Србије, Рев. 1838/2006 од 6.9.2006. године гласи:

Ако одговорно лице до доношења судске одлуке не накнади штету насталу на стварима, оштећењем или пропашћу, суд висину накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке.
На такву накнаду неновчане материјалне штете, досуђену у новцу према ценама у време пресуђења, затезна камата тече од дана доношења првостепене пресуде којом је висина накнаде одређена.
ПРАКСА СУДОВА – Повреда одредаба Закона о парничном поступку

Желео бих да се осврнем и на поступање судова у поступцима ради накнаде материјалне штете, са нагласком на неновчану материјалну штету. Наиме, иако је мало вероватно, постоји могућност да тужилац у својој тужби определи висину тужбеног захтева према ценама на дан настанка штете (нпр. урађено је вештачење одмах након настанка штете, а парница траје већ 4-5 година, а тужилац касније није хтео да уради допунско вештачење ради усклађивања цена које су сада сигурно веће због инфлације, скока курса евра и сл. од цена које су важиле у време оштећења или уништења ствари) уместо према ценама у време закључења главне расправе, при томе тражећи да се затезна камата обрачунава почев од дана оштећења или уништења ствари, сматрајући да ће на тај начин суд да му досуди законску затезну камату почев од дана оштећења или уништења ствари. У овом конкретном случају морам да укажем, по мом схватању, на погрешну судску праксу. Ово из разлога што постоје само две могућности које суд може да примени, а суд пак примењује трећу, и по мени незакониту, солуцију.

Дакле, прва могућност би била да суд иако је дужан да правилно примени члан 189 став 2 Закона о облигационим односима, тј. да утврди висину штете на дан доношења пресуде, ипак то не учини јер је везан тужбеним захтевом и не може досудити више од онога што је тужбом тражено, те стога ако је тужилац определио у тужби висину тужбеног захтева према ценама које су важиле у време штете, суд ће тужиоцу и досудити накнаду штете према опредељеном износу али са законском затезном каматом почев од дана пресуђења, а не почев од дана када је ствар оштећена или уништена. То што тужитељ није затражио ревалоризацију извршене процене штете према ценама у време пресуђења и с истом ускладио тужбени захтев, не дају му право да потражује затезну камату за раздобље од извршене процене до пресуђења. Оваква могућност је по мом скромном мишљењу незаконита с обзиром да суд непримењивањем члана 189 став 2 ЗОО-а погрешно примењује материјално право, односно не примењује га што је разлог за изјављивање и усвајање жалбе. У конкретном случају би суд морао да одбије тужбени захтев и да у образложењу пресуде наведе да будући да је на тужиоцу био терет доказивања висине тужбеног захтева, у смислу одредбе члана 231 став 2 ЗПП-а, а да у том смислу тужилац до закључења главне расправе није пружио нити предложио релевантне доказе на ову околност (није урадио допунско вештачење на основу којег би се утврдила висина штете према ценама на дан закључења главе расправе), а што је био дужан учинити, поступајући суд је морао да одбије тужбени захтев. Дакле, у овом случају би суд морао да одбије тужбени захтев.

Друга могућност суда је, као што је и мало пре наведено, да суд одбије тужбени захтев с обзиром на пасивност тужиоца, односно на чињеницу да није доказао висину тужбеног захтева, а без чијег утврђења суд не може да усвоји тужбени захтев. Дакле, ово је једина исправна и могућа солуција коју суд треба да изабере приликом доношења пресуде.

Међутим, суд се у најчешћем броју случајева одлучује за трећу солуцију. Наиме, члан 7 став 2 Закон о парничном поступку гласи: “Суд ће да размотри и утврди само чињенице које су странке изнеле и да изведе само доказе које су странке предложиле, ако законом није другачије прописано.” Супротно овом начелу, суд након протека периода од 6 месеци од дана вештачења инсистира да тужилац предложи да се одреди допунско вештачење, или пак то сам одређује, а све да би прилиом пресуде могао да примени члан 189 став 2 Закона о облигационим односима. Овакво понашање суда је незаконито и недозвољено јер суд поступа супротно начелима парничног поступка да би задовољио материјално право, што је опет наглашавам незаконито јер је суд дужан да донесе пресуду у складу са тужбеним захтевом тужиоца и у складу са изведеним доказима, па ако суд сматра да је пасивношћу тужиоца немогуће применити члан 189 став 2 Закона о облигационим односима, то тако суд и треба објаснити у образложењу пресуде, а не незаконито одређивати допунска вештачења како би се висина штете утврдила према ценама на дан доношења пресуде. Дакле, суд примењујући истражно начело уместо расправног чини битне повреде одредаба парничног поступка и свесно се сврстава на једну страну и на тај начин повређује уставом загрантовану непристрасност, односно постаје пристрасан у корист тужиоца, а све зарад што бржег и што ефекаснијег суђења. Лично бих донекле и могао да разумем овакво понашање суда ако прекопута себе имам правно неуку странку која је на рошиште дошла без пуномоћника. Шта више, и обавеза је суда да помогне правно неукој страни, додуше не баш на овакав начин. Међутим, не могу да разумем и да оправдавам овакво понашање суда када парничне странке имају своје пуномоћнике – адвокате. Напред наведено значи да суд не сме да крши закон због нестручности или пасивности једног адвоката већ мора да га доследно примењује, па макар до довело и до негативног успеха у спору за тужиоца, иако је евидентно да му припада право за накнаду штете али чија висина није доказана.

Аутор: адвокат Милинко Мијатовић

5 коментара

Додајте ваш
  1. 1
    Hare

    Postoji materijalna nenovcana steta. Jako je ruzno kada neko pokusa da ispadne znalac a to nije. Materijalna šteta ima novčani oblik kod napr. Krađe novca. Materijalna šteta ima nenovcani oblik kod napr. Kvara auta. Ova druga steta moze, ali i ne mora, da poprimi novčani oblik. Recimo, stetnik popravi kvar. Ovo je abeceda prava.

  2. 3
    Дијана

    Konkretno, ja samm mislilla da postupke za potraživanja neisplaćenih zarada, gde su pojedninci prijavljivali neke nenomalne cifre, a niko nije ispitivao tačnost iznetih dokza nego su presude donošene na osnovu ponnešenih dokaza samo jedne strane

    • 5
      Милинко

      Naši sudovi (recimo Osnovni sud u Novom Sadu) u konkretnom slučaju sami određuju izvođenje pojedinih dokaza (dopunsko veštačenje) iako to nijedna stranka u postupku nije tražila ili pak one iskusnije sudije na ročištu navode tužioca da on to uradi (da predloži izvođenje tog i tog dokaza), što je nezakonito (osim u određenim slučajevima kada su porodični odnosi u pitanju i kada se radi o interesu dece sud može da na osnovu istražnog načela odredi izvođenje pojedinih dokaza bez predloga parničnih stranaka).

+ Leave a Comment


CAPTCHA Image
Reload Image