Вођени конкретним примером из недавне адвокатске праксе, а имајући у виду да се о насиљу у породици води полемика у стручној пракси и друштву уопште, желимо да укажемо на неколико проблема.

У адвокатској пракси наиме, показало се да су рад и закључци органа старатељства често непотпуни, пристрасани, необразложени и засновани искључиво на обављеном разговору са једном од парничних странака у судском поступку, односно на паушалним и непоткрепљеним изјавама једне од странака, о насиљу које наводно трпе.

Процедура коју спроводе Центри за социјални рад као органи старатељства, своде се неретко само на узимање изјава од странака и увид у извештај полицијских службеника, који се везују за један догађај, што не само да је недовољно за процену најбољег интереса малолетног детета, већ је противно нормативима и стандардима које Центар за социјални рад мора применити у циљу давања стручне и свеобухватне процене породичне ситуације.

Наиме, имајући у виду да је предмет поступка често поверавање малолетног детета и насиље у породици, стручни тим Центра за социјални рад је дужан да, кроз одговарајуће технике и методе, у складу са правилима струке, испита родитељске компетенције странака, њихову мотивисаност за вршење родитељског права, конкретне потребе малолетног детета и његов емотивни статус у односу на оба родитеља, те да применом одговарајућих тестова, евентуално и увидом у медицинску документацију и сагледавањем свих релевантних чињеница случаја, преиспита да ли код одређеног лица постоји аутентичан осећај жртве и аутентичан страх од евентуалног насилника.

Стручни тимови Центара за социјални рад у конкретним случајевима уопште не врше наведена испитивања, а ипак дају препоруку да је у интересу малолетне деце да свог родитеља (најчешће оца) виђају у контролисаним условима, који су крајње нехумани и стресни, пре свега за мал. дете. Иако радници ових центара по правилу децу ни не упознају, а још мање укључују у процедуру у смислу опсервације и разговора у складу са узрастом деце и комуникационим способностима. Често се ни у изјавама родитеља који иницира поступак не спомиње ништа што би указивало да је други родитељ икада угрожавао малолетно дете, односно према њему испољавао неприхватљиве обрасце понашања. Отуда, се поставља питање каква је уопште била улога Центра за социјални рад и на који начин је овај орган помогао суду да правилно сагледа дату породичну ситуацију.

Наиме, неретко стручни тим Центра за социјални рад заузима мишљење да је целисходно и у интересу детета да одреде мере заштите од насиља у породици тражене тужбом, уз констатацију да постоје индикатори психолошког насиља у смислу обезвређивања, вређања, називања погрдним именима од стране једне стране према другој. Међутим, стручни тимови Центра за социјални рад препознају једну страну као жртву, а да се при том уопште не изјашњавају о њеном актуелном психичком статусу. Иако у овим тимовима постоји компетентан стручњак – психолог, они не образлажу кључни елемент у идентификацији партнерског насиља – да ли код једне стране постоји аутентичан осећај жртве, аутентичан страх од друге стране и аутентичан страх од понављања насиља.

Према врло доследном ставу судске праксе, за квалификацију одређеног понашања као насиља у породици, потребно је не само да објективно постоји акт физичког, психичког или вебалног угрожавања члана породице, већ је нужно да се таквим понашањем други члан породице ставља у неравноправан положај који је праћен осећајем немоћи и страха, при чему страх мора бити аутентичан, дакле истинит, рационалан, односно веродостојан.  Наиме, очекивано је да се трауматизована особа на сваком, па и на душевном плану снажно дистанцира од злостављача, а ове се реакције уопште не уочавају, имајући у виду да се ни не описују.

Да ли је понашање потенцијалног насилника, а узимајући у обзир све околности конкретног случаја и доступну документацију, а не само паушалне тврдње потенцијалне жртве, заиста код те жртве могло изазвати осећај  угрожености, немоћи и страха?

Наиме, потенцијална жртва у својој изјави пред Центром за социјални рад, често наводи да је потенцијални насилник вређа, назива погрдним именима и на њу виче у присуству мал. детета, а ради поткрепљења својих тврдњи  описује један догађај. Сам Центар ове радње квалификује као индикаторе психолошког насиља над потенцијалном жртвом и индикаторе насилног односа у смислу успостављања контроле насилника у односу на бригу о детету, имајући у виду да се повод за инциденте често непопосредно везује за обављање активности око мал. детета (купање и храњење). На другој страни мишљења центара за социјални рад се приклањају тврдњама једне стране да је друга страна ,,супервизирала“ њено родитељство (као да је родитељство својина једне стране коју друга страна својим поступцима угрожава), и као један од индикатора насилног односа наводи и успостављање контроле једне стране над другом у односу на бригу о детету, при чему не дају суду разлоге, нити медоте на основу којих изводе закључак да су ове тврдње веродостојне.

Но, чак и да јесу веродостојне, поставља се питање да ли је противправно да један од родитеља учествује у свакодневним активностима које се тичу детета у смислу да сугерише, па чак и критикује начин на који други родитељ води бригу о детету и ако јесте противправно под који облик насиља у породици се подводи ,,супервизија“ родитељства и на основу којих објективно проверљивих околности се то закључује? Ово посебно стога што, сагласно законској норми, родитељско право припада мајци и оцу заједно и њихово је право и дужност да се старају о детету, заједнички и равноправно, односно њихово је право и дужност да чувају и подижу дете тако што ће се лично старати о његовом животу и здрављу. Околност да се родитељи у конкретном случају међусобно конфронтирају у погледу вођења бриге око детета јесте разлог да стручни тим Центара за социјални рад преиспита њихове родитељске капацитете из угла потреба малолетног детета, а не из угла насиља у породици. И управо супротно, често се погрешно, као индикатор насиља третира околност да један родитељ жели да се заједница живота одржи, односно његова спремност да се постојећи партнерски конфликт превазиђе, као могући потенцијал у реуспостављању и нормализацији односа.

Задатак органа старатељства јесте да преиспита да ли су се нарушени партнерски односи одразили на родитељско функционисање и родитељске компетенције и да ли су и у којој мери утицали на малолетну децу, а да потом аргументавано образложи који су то потенцијални штетни ефекти који у конкретном случају оправдавају рестриктивно одржавање личних односа са једним од родитеља. Ово стога што процена мора да буде вршена у складу са правилима струке, непристрасно и свеобухватно.

На овом месту наглашавамо став домаће судске праксе и праксе Европског суда за људска права према коме је у најбољем интересу малолетног детета да се одржавање личних односа са родитељима одржава без ограничења и мешања органа државне власти, осим када се на несумњив начин утврди да би то негативно утицало на психофизички и емотивни развој детета.

Међутим, оно што је погубно и фрапантно јесте околност да Центри за социјални рад све чешће предлажу контролисане услове виђања, који су се у пракси показали и као врло погубни. И уместо да, у случају када се родитељи разиђу, стимулише успостављање адекватних односа између детета и родитеља са којим дете не живи, орган старатељства предлаже рестриктиван модел.

Изводимо закључак да родитељи често партнерски конфликт не умеју да одвоје од свог функционалног односа према заједничкој деци, али је очекивано да то умеју да ураде стручне службе органа старатељства којима је држава поверила старање о најбољим интересима малолетне деце.

Аутор: Марија Лазић, адвокат у Београду