Дуги низ година постављали смо питања полицији, тужилаштву и суду како не можете да препознате да је извршено насиље у породици? Докази које чине лекарских налази, искази сведока, налаз и мишљење психолога није било довољно да се докаже да је извршено насиље према женама и децом. Успели смо да се изборимо за њихова права и донели смо Закон о спречавању насиља у породици који је ступио на снагу 1.06.2017. године. Насиље у породици, у смислу поменутог закона, јесте акт физичког, сексуалног, психичког, или економског насиља, учиниоца према лицу са којим учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу или према лицу са којим је крви сродник у првој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству.

Препознато је физичко насиље којим се изједначује један ударац и сто удараца. Поставља се питање како се препознаје психичко насиље и да ли иста теза може примени на психичко насиље када се каже да једна изговорена реченица има исту тежину као сто изговорених реченица?

У 2020. години, опет постављамо питања полицији, тужилаштву и суду како не можете да препознате да извршено насиље у породици не постоји и да је дошло до злоупотребе закона о спречавању насиља у породици?

Закон о спречавању насиља у породици у себи садржи три основна циља и то су:

1. Обезбеђење потпуне и координисане сарадње свих државних органа и других актера који учествују у његовој примени;
2. Обезбеђење хитне реакције државних органа у случајевима када постоји непосредна опасност од насиља у породици;
3. Обезбеђење потпуне заштите жртава насиља путем израде индивидуалног плана заштите.

1. Обезбеђење потпуне и координисане сарадње свих државних органа и других актера који учествују у његовој примени

Закон прописује да сва лица која поступају у случајевима насиља у породици у обавези су да свакодневно размењују обавештења и податке битне за спречавање насиља у породици, откривање, гоњење и суђење за кривична дела одређена Законом и да пружају заштиту и подршку жртвама насиља у породици и жртвама наведених кривичних дела. Закон у државне органе убраја: полицију, основна и виша јавна тужилаштва, судове, Центре за социјални рад, установе социјалне заштите, образовања, васпитања и здравства, тела за родну равноправност, правна и физичка лица и удружења.

1. Обезбеђење хитне реакције државних органа у случајевима насиља у породици

Надлежни полицијски службеник има обавезу да одмах након пријема пријаве да постоји могућност да се насиље догоди или да се догодило приступа прикупљању информација ради утврђивања свих околности битних за процену ризика.

Пример: Малолетна особа А је позвала полицију да пријави насиље у породици. Полицијском службенику преко телефона малолетно дете је рекло да је особа Б извршила психичко насиље према њему тако што је изговорила погрдну реченицу. На питање полиције где се особа Б тренутно налази, одговор је гласио да је отишла до продавнице да купи доручак. Полиција је по дојави брзо реаговала и пред продавницом је зауставила особу Б саопштивши јој да уђе у њихова кола јер ћу је одвести у полицијску станицу зато што су добили пријаву да она злоставља децу. Особа Б је прихватила наређење од полиције и заједно са њима отишла у полицијску станицу.

У полицијској станици извршена је процена ризика. Процена ризика треба да пружи одговор на питање да ли је у конкретном случају прети опасност да ће се насиље десити у непосредној будућности. Закон не наводи таксативно све околности за процену ризика, предвиђене су само неке од њих али је и остављена могућност прикупљања и других релевантних информација.

Полицијски службеник у донетом акту о процени ризика наводи да је особа Б конзумирала алкохол, да прети жртви и члановима њене породице, да жртва доживљава страх од могућег учиниоца, да постоји узнемиравање и љубомора.

Особа  Б даје изјаву на записник о изјашњењу у којој се уписује да није изјавила погрду реченицу да воли малолетно лице и да има право боравка у стану до одређене године. Захтева да јој се извади крв да би се утврдило да ли има алкохола у крви да се након саслушања малолетног детета изврши суочење у њиховом присуству јер не крије ништа ало то се не уноси у записник.

Службена белешка о обавештењу примљеном од грађана у себи садржи изјаву малолетног детета да је особа Б изговорила погрдну реченицу на основу које је позвао полицију а након тога особу Ц. Да је особа Б дошла да борави код њих и да га је током боравка вређала али не зна из ког разлога.

На основу процене ризика и службене белешке о обавештењу примљеног од грађана, надлежни полицијски службеник доноси Наређење на основу члана 17. става 1, члана 21. става 1 а у вези са чланом 15. став 1. Закона о спречавању насиља у породици у којем одређује привремено удаљење учиниоца из стана и привремену забрану могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој у трајању од 48. часова. Хитна мера изречена је ради заштите жртава особе А и особе Ц.

Наређење и Обавештење о изреченој хитној мери које је засновано на члану 17. ставу 6. Закона о спречавању насиља у породици и члана 28. Закона о полицији („Сл. гласник РС, бр. 6/16), надлежни полицијски службеник обавештава особу Б у које време и којег дана истиче изречена хитна мера.

Надлежни полицијски службеник одмах по доношењу наређења којим је изречена хитна мера доставља сва обавештења и доказе надлежном основном јавном тужиоцу, који проучава све околности случаја, вреднује процену ризика надлежног полицијског службеника и врши сопствену процену ризика. Уколико процена ризика надлежног јавног тужиоца потврди његов став о постојању опасности од насиља, тужилац подноси предлог суду да се хитна мера продужи, а све у року од 24 часа од уручења наређења лицу коме је изречена хитна мера.

Основног јавно тужилаштво подноси предлог Основном суду да се усвоји хитна мера привременог удаљења учиниоца из стана одређена наређењем Полицијске станице, да се привремено удаљи из стана особа Б на период од 30. дана налажући да се уздржи од приступа истом стану, под претњом прекршајног гоњења и предлаже да се усвоји привремена забрана учиниоцу да не контактира жртву насиља особу А и не прилази јој у року од 30. дана.

Суд одлучује о продужењу хитне мере ван рочишта, у року од 24 часа од момента пријема предлога у суд. Одлука о томе да ли ће продужити хитну меру који је изрекао надлежни полицијски службеник за још 30 дана суд доноси на основу оцене достављених доказа, процене ризика надлежног полицијског службеника и тужиоца и оценом изјашњења лица коме је хитна мера изречена.

Основни суд доноси Решење којим се усваја предлог Основног јавног тужилаштва па се продужава хитна мера одређена наређењем Полицијске станице којом се налаже особи Б да се привремено удаљи из стана на период од 30 дана и налаже јој се да се уздржава од приступа истом стану, под претњом прекршајног гоњења и да не контактира и не прилази особи А под претњом прекршајног гоњења.

Против Решења суда којим је одлучено о предлогу тужиоца за продужење хитне мере тужилац и могући учинилац могу изјавити жалбу вишем суду, у року од три дана од дана пријема решења.

Жалба се подноси Вишем суду преко Основног суда. Разлози због којих решење може да се побија налазе се у члану 373. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 49/2013- одлука УС, 74/2013- одлука УС, 55/2014 и 87/2018) и гласе: битна повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, погрешна примена материјалног права.

Два дана пред истек забране привремене мере подноси се Основном суду Тужба за одређивање мере заштите од насиља у породици са предлогом за издавање привремене мере. Подносилац тужбе особа Ц сматра да су њој и особи А живот и здравље, као и безбедност угрожени, и у том смислу предлаже да суд пре него што закаже рочиште донесе Решење у којем издаје налог за исељење тужене особе Б из стана, забрањује се туженој особи Б приближавање особи А и особи Ц на удаљености мањој од 300 метара, забрањује се туженој особи Б приступ простору око места становања особе А и особе Ц на удаљености мањој од 300 метара, забрањује се туженој особи Б приступ око радног места особе Ц на удаљености мањој од 300 метара, забрањује се туженој особи Б да на било који начин узнемирава особу А и особу Ц. Подносилац тужбе је особа Ц.

Пуномоћник тужене особе Б подноси замољицу за међународну правну помоћ позивајући суд да поступи по члану 177. Закона о парничном поступку који се заснива на томе да судови указују правну помоћ страним судовима у случајевима предвиђеним законом, међународним уговором, општеприхваћеним правилима међународног права, као и ако постоји узајамност у указивању правне помоћи, и омогући по замољици саслушање странке особе Б у Основном суду друге државе због привременог рада јер није у могућности да присуствује главној расправи.

У записнику о главној расправи наведено је да особа Ц остаје при тужби и тужбеном захтеву да се одреде мере заштите од насиља у породици у односу на особу А и особу Ц, предлаже писмене доказе достављене уз тужбу и саслушање странака.

Пуномоћник тужене оспорава тужбу и тужбени захтев јер се тужена особа Б тренутно налази у другој држави у којој ради. Тужба садржи доказне предлоге који нису поткрепљени доказима а то значи да особа Ц у тужби наводи да тужена особа Б може да изврши насиље према њој не заснивајући на доказима. Доказ да не постоји насиље од тужене особе Б према тужиоцу особи Ц заснива се на Решењу о хитној мери зато што у доказима не постоји изјава особе Ц дата у полицији у вези тог догађаја. Што се тиче насиља за убудуће у тужби се не наводи да је у року од 30 дана током трајања мере тужилац особа Ц била код психолога и да има страх од тужене особе Б и није приложила доказе да јој се нешто догодило од стране тужене док је трајала мера. Уобичајено је ишла на посао, виђала се са пријатељима бринула о особи А. Напомиње да у року од 30 дана тужена особа Б није прекршила привремену меру. Противи се предлогу за одређивање привремене мере и наводи да тужена особа Б на предметном стану има право плодоуживања до одређене године.

Суд доноси Решење да се на наредном рочишту саслушају парничне странке. Тужена особа Б налаже се достављање писмене изјаве оверене код Јавног бележника друге државе.

Због изговорене погрдне реченице особи Б Центар за социјални рад даје мишљење о особи А да није могуће искључити ризик од манифестовања насилних облика понашања тужене особе Б у односу на особе А и особе Ц и стога сматрају да је сврсисходно да суд одреди мере заштите од насиља у породици особе Б у односу на особу А и Ц.

Пуномоћник туженог особе Б уз жалбу подноси приговор стварне и процесне легитимације. Стварна легитимација је (legitimation ad causam) материјалноправна веза између конкретног захтева за пресуду и лица која су у тужби означена као тужилац и тужени. Процесна легитимација (legitimatio ad processum) је овлашћење конкретног тужиоца да против конкретног туженог покрене конкретну парницу. Тужбу за одређивање мере/мара заштите од насиља у породици у смислу одредаба Породичног закона, могу поднети члан породице према коме је насиље извршено, његов законски заступник, јавни тужилац и орган старатељства. Тужена особа Б није извршила насиље према тужиоцу особи Ц и на основу тога тужилац особа Ц нема статус жртве. Пошто је тужилац особа Ц мајка особе А поднела тужбу у своје име, у поступку мора доказати да је према њој од стране тужене особе Б извршено насиље у породици, а како је евидентирано да је особа А малолетна жртва насиља у породици који је према њему тужена особа Б, тужбу је требала да поднесе тужилац особа Ц као законски заступник свог малолетног детета особе А у његово име а не у своје име како гласи тужба. Законско заступање по члану 72. Породичног закона заснива се на томе да родитељ има право и дужност да заступа дете у свим правним пословима и у свим поступцима изван граница пословне и процесне способности детета.

У записнику о главној расправи једно од постављених питања пуномоћника тужене особе Б гласило је „Да ли је тужени особа Б током изречене привремене мере која и даље траје пришла вама и особи А. Одговор је гласио да није и да се тужена особа Б налази у другој држави. На питање „Да ли је особа Б извршила насиље према вама особи Ц?“ Следио је одговор особе Ц „особа Б чим је извршила насиље према особи А извршила је и према мени“.

Поводом приговора активне легитимације Виши суд није се изјаснио. Када се прочита одлука Вишег суда поставља се питање да ли је Виши суд прочитао жалбу и жалбене разлоге тужене особе Б. Јер је образложење Вишег суда контрадикторно са образложењем жалбе.

На рочишту за главну расправу тужиља наводи да остаје при тужби и тужбеном захтеву и да нема нових предлога за доказивање. Пуномоћник тужене оспорава тужбу и тужбени захтев и предлаже да суд одлучи о активној легитимацији о којој није одлучио Виши суд. Указује на контрадикторности из Решења Вишег суда из образложења Вишег суда постоји индиректно насиље према особи А и онда се поставља питање према коме је извршено директно насиље? Како може бити индиректно насиље према особи А када је цео случај заснован на томе да је особа Б изговорила погрдну реченицу особи А. Особа А је позвала полицију и рекла да је према њој извршено психичко насиље. Када је изговорена погрда реченица нико није био присутан у тој просторији. Надаље наводи да током претходних рочишта увек је било неспорна чињеница да тужена Б током трајања привремене мере која и даље траје није прилазила и узнемиравала тужене и како Виши суд може да напише да је ноћу долазила у њихов део куће и угрожавала интегритет туженима? Оспорава део ожалбеног  решења који се заснива на томе да је то туженој особи Б једина некретнина и да се налази на Националној служби за запошљавање. То јој није једина некретнина јер она има право плодоуживања до одређене године на том стану, не налази се на Националној служби за запошљавање јер ради у другој држави. Предлаже да суд одбије тужбени захтев зато што је неовлашћено лице поднело тужбу зато што тужилац у овом временском периоду није изменио а имао је могућности да уреди тужбу.

О изнетом приговору тужене стране суд ће одлучити уз главну ствар.

ЗАКЉУЧАК

Основни суд доноси пресуду мере заштите насиља у породици у тајању од годину дана којом одређује меру заштите ради спречавања насиља у породици па се налазе туженом особи Б са тренутним боравком у другој држави да се одмах по пријему пресуде исели из стана забрањује се туженој особи Б приближавање особи А и особи Ц на удаљености мањој од 100 метара, забрањује се туженој особи Б приступ простору око места становања особе А и особе Ц на удаљености мањој од 100 метара, забрањује се туженој особи Б приступ око радног места особе Ц на удаљености мањој од 100 метара, забрањује се туженој особи Б да на било који начин узнемирава особу А и особу Ц.

Увод пресуде по члану 355. Закона о парничном поступку садржи да се пресуда изриче у име народа, назив суда, име и презиме председника већа, односно судије појединца, име и презиме, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника, вредност предмета спора, кратко означење предмета спора, дан закључења главне расправе, дана када је пресуда донета и дан када је пресуда објављена.

Из увода пресуде :

„… у правној ствари тужене особе Ц и малолетне особе А чији је законски заступник особа Ц…“

Пресуда не излази из суда.

Законом о парничном поступку у члану 377. прописано је да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд и противну странку. Пуномоћник туженог подноси жалбу у три примерка за Виши суд, супротну странку и своју странку.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж2-93/20 од 18.02.2020. године

Одбија се неоснована жалба тужене Б и потврђује пресуда Основног суда.

Из образложења

„… одредбом члана 205. Породичног закона прописано је да у поступку у вези са породичним односима суд може утврђивати чињенице и када оне нису међу странкама спорне, а може и самостално истраживати чињенице које није страна није изнела.“

Правноснажном пресудом другостепени поступак је завршен. Суд је утврдио да му Породични закон даје могућност да самостално истражује чињенице које стране нису изнеле што би се подвело на самоиницијативно дописивање хемијском оловком имена и презимена особе А. Суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице узети као доказане. Приговор активне легитимације суд не узима као доказ коју треба доказати већ занемарити.

На овом примеру видели смо да постоји злоупотреба Закона о спречавању насиља у породици.

Андреја Бошковић адвокат из Аранђеловца