Читајући књигу Сведок историје колеге Вељка, након двадесет година у адвокатури, нашла сам се у једном сасвим новом свету. Вељко Губерина је писао о својим животним тешкоћама, али не и о тешкоћама са којима се сваки адвокат сусретао у свакодневном пробијању кроз државни систем. Рекло би се да он те тешкоће није ни примећивао. Толико је волео адвокатуру, да јој је посветио цео живот и практично живео за њу.
Вељко Губерина је писањем о свом одрастању, избеглиштву, гимназији, родитељима и пријатељима, затворским данима, студијама и Љубљани и назајд толико жељеној адвокатској пракси, оставио иза себе штиво пред којим ће мало који адвокат остати равнодушан. Такође, његово сведочанство о одбранама, приликом којих се увек обраћао и „срцу и разуму“, многим адвокатима ће показати пут. Пут правог и великог адвоката.
Адвокат мора да зна све и да буде у свим токовима друштва, говорио је, и описао своје присуство и на крштењу и на сахрани, на свим битним позоришним представама, на сваком концерту где се окупљала београдска елита, не одбијајући у својој професионалној пракси позив за одбрану и када би долазио из било ког града тадашње државе. Политику је пратио позорно, како домаћу тако и ону која је обележила кретања у целом свету, знајући да иста са друге стране позорно прати адвокатуру.
Вељко Губерина није одобравао присуство жена у адвокатури, образлажући да адвокат адвокатури мора да се да цео, а жена, која је мајка и стуб куће, није у могућности да одговори том захтеву. Традиционалан став који је време донекле газило али је суштински Вељко Губерина био у праву, барем у оном делу када је говорио о посвећивању.
Данас када се опраштамо од колеге Вељка, рекла бих да онај део из адвокатског кодекса у којем се говори да адвокат у сваком тренутку мора да чува углед професије, за пример генерацијама које долазе, увек може узимати живот и професионални допринос великог адвоката, Вељка Губерине.

Првог јануара 2016.
Адвокат: Мирјана Милић Дрвеница