Фото: paragraf.rs

Акционим планом за Поглавље 23 који је усвојен на седници Владе 27. априла 2016. године, а према препорукама из функционалне анализе у оквиру секције “Приступ услугама правосуђа”, наводи се између осталог и да је потребно елиминисати ценовник адвокатских услуга како би се омогућила тржишна конкуренција за пружање правних услуга.

Већ смо указивали на проблем тумачења пружања правне помоћи од стране адвоката, односно да исту многи сматрају услугом, образлажући разлоге на којима заснивамо тврдњу да се ради о пружању правне помоћи на етичким принципима и да из тих разлога првенствено, не може бити квалификована као услуга.

Такође, адвокатура је у цитираном акционом плану пронашла своје место у оквиру секције “Правосуђе” али у делу који се односи на спровођење јединственог програма решавања старих предмета, па се у истом плану наводи да су објективне околности довеле до тога да предвиђени циљ смањења броја старих предмета није остварен током 2014., између осталог стога што адвокати нису учествовали на суђењима у периоду од септембра до децембра 2014. године и неколико дана у јуну 2014. године.

Не наводећи даље у овом делу шта је био узрок протеста адвоката у току 2014. године, у истом акционом плану се даље наводи да је у циљу спречавања блокаде правосудног система у будућности потребно да нормативни оквир Републике Србије који регулише област адвокатуре буде усклађен са тековинама ЕУ.

Из предњег недвосмислено произилази да извршна власт припрема измене закона о адвокатури, али је много опасније то што се већ из ове најаве види да извршна власт адвокатуру не доживљава као гаранта људских права, а што она јесте по својој уставној улози, већ као својеврсну опасност коју нормирањем треба спречити. Наиме, речи “у циљу спречавања блокаде правосудног система” недвосмислено указују да држава не препознаје своју улогу у узроцима протеста адвоката 2014. године.

Наиме, чланом 67 Устава РС (“Сл. Гласник РС”, бр. 98/2006), који регулише људско право на правну помоћ, прописано је да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ те да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, као и да се законом се одређује када је правна помоћ бесплатна.

Из предње уставне норме недвосмислено произилази да Устав препознаје адвокатуру као гаранта људског права на правну помоћ те да је суштина пре свега у самосталности и независности адвокатуре као службе. Наиме, људско право на правну помоћ може бити остварено искључиво у условима независности правног стручњака који исту помоћ треба да пружи.

Надаље, чланом 2 Закона о адвокатури („Сл. гласник РС“, бр. 31/2011 и 24/2012), који регулише самосталност, независност и јавни значај адвокатуре, прописано је да је адвокатура независна и самостална служба пружања правне помоћи физичким и правним лицима те у ставу два истог члана цитираног закона, да се самосталност и независност адвокатуре остварује: 1) самосталним и независним обављањем адвокатуре; 2) правом странке на слободан избор адвоката; 3) организовањем адвоката у Адвокатску комору Србије и адвокатске коморе у њеном саставу, као самосталне и независне организације адвоката; 4) доношењем општих аката од стране адвокатских комора; 5) одлучивањем о пријему у адвокатуру и о престанку права на бављење адвокатуром.

Један од наведених аката је и Тарифа о наградама за рад адвоката и иста се према члану 71 Закона о адвокатури објављује у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Такође, чланом 23 цитираног закона, који регулише награду и накнаду трошкова, прописано је у ставу првом да адвокат има право на награду и накнаду трошкова за свој рад, у складу са тарифом, коју доноси Адвокатска комора Србије, у ставу другом да се висина награде за рад адвоката утврђује у зависности од врсте поступка, предузете радње, вредности спора или висине запрећене казне, у ставу трећем да висина награде за одбране по службеној дужности, утврђује се актом који доноси министар надлежан за послове правосуђа, у ставу четвртом да је адвокат дужан да клијенту изда обрачун награде и накнаде трошкова за извршене радње и издатке за трошкове и у ставу петом да обрачун о награди и накнади трошкова адвоката представља веродостојну исправу у извршном поступку.

Укидањем адвокатског ценовника како се то наводи у препорукама које је држава Србија добила од својих партнера у оквиру придруживања ЕУ, а у оквиру Акционог плана за Поглавље 23, комплетна садржина претходно цитираног члана 23 Закона о адвокатури, изгубила би свој смисао, јер је препорука да ценовник зависи искључиво од тржишта.

Врло је важно напоменути да је на основу члана 24 Закона о адвокатури, забрањено рекламирање адвоката, заједничке адвокатске канцеларије и адвокатског ортачког друштва те да исти закон упућује на ближе уређење статутом адвокатске коморе и кодексом, када је у питању забрана рекламирања и допуштени начин представљања.

И заиста, у члану 18 Кодекса професионалне етике адвоката („Сл. гласник РС“, бр. 27/2012), који регулише забрану нелојалне конкуренције, наводи се између осталог да адвокат не сме да стиче клијенте нелојалном конкуренцијом те да ће се сматрати да адвокат прибегава нелојалној конкуренцији, нарочито када генерално или мимо услова предвиђених Кодексом нуди бесплатно заступање или заступање за награду нижу од оне која је прописана адвокатском тарифом.

Надаље, у оквиру секције недопуштено стицање клијената, чланом 17 цитираног кодекса, а који прописује забрану рекламирања, наводи се да адвокат не сме јавно да хвали своје знање и способности нити да се рекламира те да ће се сматрати да адвокат крши забрану рекламирања, нарочито када: истиче, дели или у јавним медијима, у електронском представљању и у другим публикацијама објављује саопштења којима нуди своје услуге, или када дозвољава да такве понуде буду унете у огласе и рекламни материјал других правних или физичких лица; организује или користи услуге посредника, агената или трећих лица који га рекламирају, а нарочито када у ту сврху договара упућивање клијената са лицима у притвору или затвору и лицима запосленим у полицији, суду, тужилаштву, управи и другим органима власти; даје другоме своје посетнице или бланко пуномоћја ради даље расподеле потенцијалним клијентима; означава канцеларију, њен штампани материјал и друга обележја (табла, печат, меморандум, посетнице) на претерано упадљив и неодмерен начин; даје правне савете у јавним гласилима, на јавним скуповима, или изван канцеларије пред непознатим особама; тражи да буде уврштен у именике, адресаре, каталоге, водиче и сличне приручнике као изузетни адвокат или у оквиру групе изузетних адвоката; на сензационалистички или самохвалисав начин представља у јавности своје предмете, способности и успехе.

Најједноставније речено, ако адвокати изађу на тржиште, одредбе о забрани рекламирања ће морати да буду укинуте, јер тржишно понашање подразумева пре свега истицање својих личних ценовника, којима би адвокати били принуђени да придобијају клијенте. У оваквим условима рада, јасно је да адвокатура аутоматски губи позицију гаранта људских права. Наиме, етички принцип да адвоката може једино да препоручи његов рад, овиме би био суспендован и самим тим адвокату би било дозвољено да у оквиру заступања првенствено има у виду свој лични интерес. То би се наравно догодило омогућавањем стварања нелојалне конкуренције у адвокатури.

Наиме, у оквиру врло битног дела о накнади адвокатске награде, исти кодекс на основу члана 30 наводи да адвокат накнаду обрачунава у новцу у складу са Тарифом, а наплаћује на законом прописани начин безготовинског или готовинског плаћања, а да није допуштено да адвокат: са клијентом уговара потпуно или делимично преузимање спорног права за чије остваривање му је заступање поверено (пацтум де qуота литис); закључује уговор о накнади искоришћавајући тежак положај клијента, или злоупотребљавајући начело поштења тако што клијенту неистинито приказује његов положај тешким или тежим него што објективно јесте; са клијентом уговара, или од њега тражи или прима награду за одбрану по службеној дужности, осим ако суду или другом надлежном органу достави пуномоћје и затражи да га разреше својства браниоца по службеној дужности; као заступник сиромашних по одлуци адвокатске коморе, од клијента тражи награду, или исплатом награде условљава даље заступање; од клијента тражи или прима накнаду која служи недопуштеним сврхама; од клијента прима новац или имовину за које може основано да посумња да су стечени прањем новца или да потичу од другог кривичног дела; без знања и одобрења клијента, док је заступање у току, прима или уговара примање накнаде од трећег лица; наплаћује накнаду од средстава која му је клијент поверио, осим ако је на то овлашћен важећим прописима, одлуком суда, или изричитом или прећутном сагласношћу клијента.

Са друге стране по истом Кодексу, адвокат има право: да из хуманих разлога и обзира према клијенту који је у материјалној оскудици, наплату награде прилагоди платежним способностима клијента, било тако што ће прихватити делимичну исплату или исплату по окончању поступка, било тако што ће се, уколико се клијент налази у изразитом сиромаштву, наплате награде од њега одрећи и прихватити наплату, по правноснажној одлуци, од супротне странке или из буџетских средстава надлежног органа, уколико се за то остваре законске претпоставке; да са клијентом слободно уговори награду, уколико то допушта Тарифа, или се ради о заступању које, по врсти и сложености, Тарифом није уопште или није на јасан предвиђено; да уговорену накнаду веже за успешан исход заступања, уколико то одговара природи случаја, не угрожава његови независност и није супротно забрани из правила 30.2.1. Кодекса; да не тражи награду за заступање другог адвоката, или деце, родитеља, усвојеника, усвојиоца или лица са којим је покојни адвокат живео у брачној, ванбрачној или каквој другој трајној заједници; да прими неуговорену награду коју му понуди клијент, или друго лице са знањем и одобрењем клијента, док је поступак у току, а и без знања клијента када је заступање завршено, уколико их сам на то није навео, уколико друго лице није супротна странка или неко ко је подржавао супротну странку, уколико је награда у сразмери са обимом, врстом и резултатом рада и са имовинским приликама лица које је даје, и уколико са другим лицем, без знања клијента, није уговорена суброгација; да изузетно, уместо исплате у новцу или хартијама од вредности, у циљу наплате доспелог потраживања накнаде, од клијента прими вредност друге врсте, под условом да му сам клијент понуди овакав начин раздужења, да предате вредности нису потцењене и да замена испуњења не садржи обележја искоришћавања тешког положаја клијента и не нарушава углед адвокатуре; да за свој рад и за рад другога за кога лично јамчи тражи и прими предујам накнаде примерен обиму, врсти и сложености очекиваног рада; да изузетно, уместо предујма у новцу или хартијама од вредности, уговори законом допуштено обезбеђење друге врсте, под условом да тиме не ограничава пословну делатност клијента; да за сталну саветодавну помоћ уговори периодично плаћање паушалног износа награде, чија је висина примерена обиму, врсти и сложености његових обавеза, међутим, одлуку да поступи у складу са претходним правилима Кодекса адвокат може донети само након неопходних провера и на начин који неће створити утисак нелојалне конкуренције или рекламе.

Из цитираних одредаба кодекса адвокатске етике, јасно је да се смисао адвокатуре у складу са нивоом достигнутих људских права у Републици Србији, заснива на пружању правне помоћи заснованом на изузетно високом нивоу етичких правила. У смислу наведеног укидањем ценовника адвокатских услуга “како би се омогућила тржишна конкуренција за пружање правних услуга”, била би угрожена самосталност и независност адвокатске службе. Наиме, сваки адвокат када би био фризер, обућар или пекар, волео би да свој ценовник формира самостално и уз употребу светлећих реклама, али је адвокат зато адвокат што разуме смисао одговорне службе коју у друштву обавља.

У овом делу желим да напоменем, читајући Акциони план за Поглавље 23, стиче се утисак да ни даваоци препоруке, као ни преговарачки тим Републике Србије не препознају у довољној мери улогу адвокатуре у актуелним условима српског друштва. Наиме, адвокатура се и у условима социјалистички уређене државе развијала. Она није стагнирала. Садржина кодекса адвокатске етике то недвосмислено доказује, јер је исти заснован на свим опште прихваћеним стандардима развоја људских права. Из ових разлога, држава би много више морала да се ослони на адвокатуру и у формалном смислу, као што се то суштински у нашем друштву одвија. Наиме, велики део недостатака којима обилује транзициони систем у Србији, надокнађује се деловањем српске адвокатуре. Ово наравно не значи да адвокатура не треба да се развија и усавршава још више, а број од преко 8000 адвоката у Републици Србији на свој начин говори да ће они то, као и до сада бити у стању.

Са друге стране, врло је битно не губити из вида да адвокати сами усвајају свој кодекс те да би држава мешањем у ову област деловања адвокатуре, суспендовала самосталност која је прописана Уставом Србије. Ако би се надаље ишло тако далеко да се у сврху ове врсте препорука мењају и уставне одредбе, односно да сам Устав суспендује самосталност и независност адвокатуре, онда би се основано поставило питање да ли придруживање Србије ЕУ заједници подразумева и суспендовање, односно смањење нивоа достигнутих људских права.

Напомена: У тексту је коришћен текст акционог плана за преговарање Поглавља 23, усвојен на седници Владе Србије 27. Априла 2016., са линка

http://www.mpravde.gov.rs/files/Akcioni%20plan%20PG%2023.pdf

Начин на који је актуелно прописана Тарифа о наградама за рад адвоката у Републици Србији, а који је описан детаљно у овом тексту, подржан је и у твитер анкети коју је спровео уредник портала Адвокатске коморе Србије, адвокат Александар Н. Ђорђевић из Београда. Наиме, у анкети је учествовало 584 грађана. 85 % испитаника се определило да адвокат треба да наплаћује по прописаном ценовнику, односно према договору са клијентом, док се само 15% испитаних определило да адвокат треба да наплаћује по свом ценовнику.

Treba mi masovan RT. Hvala.
Anketa: Advokati treba da naplaćuju:

— il Dottore (@CounsellorAca) June 1, 2016

Аутор: Мирјана Милић Дрвеница, адвокат у Београду