1. Предистражни поступак у новој шеми кривичног поступка

Доношењем Законика о кривичном поступку направљена је нова конструкција изгледа кривичног поступка кога сада чине: претходни поступак (предистражни, истражни и поступак оптужења), главни поступак (припреме главног претреса, главни претрес и изрицање и објављивање првостепене пресуде) и поступак по редовним и ванредним правним лековима. Предистражни поступак је фаза која претходи истражном поступку. У претходно важећем Законику о кривичном поступку ова фаза поступка је носила назив преткривични поступак. Иако је приликом ступања на снагу и почетка примене новог ЗКП-а претрпео језичку промену предистражни поступак је по својој суштини, циљу и радњама које се предузимају пандан преткривичном поступку. Предистражни поступак је добио формалнији карактер у односу на преткривични поступак. Разлози за овакво поступање законодавца је чињеница да је неретко највећи број доказа прикупљен управо у фази преткривичног поступка. „Тако је, у претходном систему, најзначајније доказе уместо истражног судије прикупљала полиција, при чему су се касније фазе поступка често сводиле на готово механичко понављање овако прикупљеног материјала.“ Недостатак формалног карактера преткривичног поступка у коме су прикупљени најчешће сви докази на којима ће се касније заснивати оптужење и доказивање кривичне одговорности окривљеног могао је да доводи у питање законитост начина на који су прикупљени, стога је законодавац отклонио овај недостатак на тај начин што је предистражни поступак “обукао” у формалније рухо.

Предистражни поступак се води због постојања основа сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности. Уочљиво је да је за вођење предистраге и истраге потребан исти ниво сумње да је учињено кривично дело. За разлику од преткривичног поступка којим је руководила полиција, руководилац предистражног поступка је јавни тужилац, док полиција у овој фази поступа по налозима јавног тужиоца. Али посматрајући и анализирајући праксу, може се рећи да је у предистражном поступку јавни тужилац de iure руководилац поступка, али de facto предистражни поступак је и даље у рукама полиције, јер полиција спроводи доказне радње. „Оваква релација између јавног тужиоца и полиције се односи само на редован кривични поступак, с обзиром на то да када се ради о скраћеном кривичном поступку предистражни поступак је у рукама јавног тужиоца који пре него што одлучи да ли ће поднети оптужни предлог или одбацити кривичну пријаву може у најкраћем могућем року предузети одређене доказне радње.“

У упоредном праву сусрећемо слична законска решења попут решења нашег законика. Словенија је једна од ретких држава у којима је и даље присутна судска истрага, а истрази претходи „претходни поступак“ који је по својој садржини и фазама сличан предистражном поступку. Слична ситуација је и са Закоником о кривичном поступку Црне Горе у коме се фаза предистраге зове „извиђај“ и у коме се преплићу улога државног тужиоца и полиције. С друге стране Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине не раздваја фазу поступка која претходи истрази и истрагу, него цео поступак пре и после доношења наредбе о спровођењу истраге назива „истрага“.

2. Кривична пријава и овлашћења органа предистражног поступка

ЗКП прописује да државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештена или за њих сазнају на други начин. За разлику од члана 222 Законика о кривичном поступку (Сл. лист СРЈ“, бр. 70/2001 i 68/2002 и „Сл. гласник РС“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009) који је прописивао да су сви државни органи, органи територијалне аутономије или органи локалне самоуправе, јавна предузећа и установе дужни да пријаве кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештавани или за њих сазнају на други начин, сада важећим ЗКП-ом органи територијалне аутономије и локалне самоуправе се подводе под термин “државни и други органи” без посебног издвајања, с једне стране, док са друге стране ЗКП више не прописује дужност пријављивања кривичних дела за која се гони по службеној дужности, него наводи, као општу одредбу, ко све може поднети кривичну пријаву, а само пријављивање остаје као морална обавеза на овлашћеним подносиоцима кривичних пријава.

Иако Законик не прописује дужност пријављивања кривичних дела за које се гони по службеној дужности, непријављивање кривичних дела одређене тежине прописано је као кажњиво, па је тако чланом 332 Кривичног законика прописано да кривично дело чини свако лице које зна да је неко лице учинило кривично дело за које се по закону може изрећи казна затвора од тридесет до четрдесет година или које само зна да је такво дело учињено, а то не пријави пре него што су дело, односно учинилац откривени. Потом, посебно је прописана кривична одговорност службених или одговорних лица која не пријаве извршење кривичног дела за које су сазнали у вршењу своје дужности. Законодавац овде поставља ограничење, па се тако мора радити о непријављивању кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна. Када службено или одговорно лице пропусти да пријави кривично дело свог подређеног које је учинио у вршењу службене, војне или радне обавезе, постојаће кривична одговорност ако се ради о непријављивању кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година. Дакле, главна смерница законодавца приликом прописивања кривичне одговорности лица која не пријаве извршење кривичног дела је тежина кривичног дела које није пријављено. Неће постојати кривична одговорност за непријављивање кривичног дела или учиниоца, уколико је лице супружник учиниоца или са њим живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат, сестра, односно лице које с неким од њих живи у трајној ванбрачној заједници, као и бранилац, лекар или верски исповедник учиниоца.

Законодавац поред позивања органа и лица да пријаве кривично дело, позива подносиоца кривичне пријаве да у пријави наведе доказе који су му познати и да предузме све мере како би се сачували трагови кривичног дела, предмети на којима је или помоћу којих је учињено кривично дело и други докази. Наравно, од подносилаца кривичне пријаве се не очекује да предузимају криминалистичко-техничке радње, које обављају професионално обучена лица, него само да се предузму радње чије предузимање се може очекивати од човека са просечним знањем и искуством – фотографисање лица места, обезбеђивање лица места до доласка службених лица итд..

Кривична пријава се може поднети надлежном јавном тужиоцу и то писмено или усмено или другим средством. Када лице приступи у јавно тужилаштво ради подношења кривичне пријаве о томе ће се сачинити записник, а када се подноси телефоном или другим телекомуникацијским средством о томе ће се сачинити службена белешка. И на крају, ако се кривична пријава подноси путем електронске поште биће сачувана на одговарајућем носиоцу података и одштампаће се. Поред подношења јавном тужиоцу, кривична пријава може бити поднета и полицији, ненадлежном јавном тужиоцу или суду. У тим случајевима, дужност је органа коме је поднета кривична пријава да наведену прими и да је достави надлежном тужилаштву. Приликом сачињава кривичне пријаве у јавном тужилаштву законодавац посебно прописује да ће се подносилац упозорити на последице лажног пријављивања. Форма кривичне пријаве није прописана нити обавезна садржина. Разлози за овакво поступање је зато што кривична пријава представља само знак јавном тужиоцу о евентуално учињеном кривичном делу и потенцијалном учиниоцу. „Она може бити само повод и основ за покретање кривичног поступка, али сама по себи не служи као доказ чињеница које би биле релевантне за кривични поступак.“ Кривична пријава се заправо може посматрати као пропратни акт у коме је подносилац дужан да наведе разлоге подношења, да опише догађај поводом ког се подноси кривична пријава, те да у прилогу кривичне пријаве достави доказе на којима заснива тврдње из саме пријаве. „Кривична пријава се не може сматрати доказом у кривичном поступку, она се не чита на главном претресу, али се не издваја из списа предмета.“

3. Поступање јавног тужиоца по кривичној пријави

Јавном тужиоцу као руководиоцу предистражног поступка, уколико не може да оцени да ли су вероватни наводи кривичне пријаве или ако подаци у пријави не пружају довољно основа да може да одлучи да ли ће се спроводити истрага, стоји на располагању неколико могућности. На првом месту, може сам да прикупи потребне податке, може сам позивати грађане ради прикупљања потребних обавештења, по истом поступку као што то органи полиције чине, или може поднети захтев државним или другим органима и правним лицима да му пруже потребна обавештења. За непоступање по захтеву јавног тужиоца прописана је новчана казна. Уколико јавни тужилац не може сам да предузме радње може захтевати од полиције да прикупи потребна обавештења и да предузме друге мере и радње у циљу откривања кривичног дела и учиниоца.

Надаље, полиција је дужна да поступи по захтеву јавног тужиоца и да га обавести о мерама и радњама које је предузела најкасније у року од 30 дана од дана када је примила захтев. Дужност обавештавања јавног тужиоца о предузетим доказним радњама је од посебног значаја с обзиром на то да од предузимања прве доказне радње почиње да тече рок за доношење наредбе о спровођењу истраге. Наиме, наредба о спровођењу истраге доноси се пре или непосредно после прве доказне радње коју су предузели јавни тужилац или полиција у предистражном поступку, а најкасније у року од 30 дана од дана када је јавни тужилац обавештен о првој доказној радњи коју је полиција предузела.

4. Овлашћења органа предистражног поступка

4.1. Овлашћења јавног тужиоца

Увођењем јавнотужилачке истраге улога јавног тужиоца је стављена у први план. Јавни тужилац је de iure господар истраге, али и предистражног поступка. Он је тај који руководи предистражним поступком и усмерава ток кривичног поступка. С друге стране, полиција је добила секундарну улогу, и органи полиције су дужни да поступају по налозима јавног тужиоца а све у циљу прикупљања доказа о учињеном кривичном делу и учиниоцу. Ова функционална повезаност и међусобна сарадња и усклађеност рада јавног тужиоца и полиције је неопходан предуслов за остварење основних начела кривичног процесног права – начела законитости, начела официјелности и ефикасности кривичног гоњења.

Овакво законско решење је другачије од решења из претходног Законика о кривичном поступку (Сл. лист СРЈ“, бр. 70/2001 i 68/2002 и „Сл. гласник РС“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009), којим је главна улога у преткривичном поступку формално била на јавном тужиоцу, али у пракси је главна улога била на полицији, па су тако органи унутрашњих послова, ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, били дужни да предузму потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу служити као доказ, као и да прикупе сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка. Органи унутрашњих послова су могли да прикупљају потребна обавештења од стране грађана, да изврше потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага, да за неопходно време ограниче кретање на одређеном простору, да предузму потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета, да распишу потрагу за лицем и стварима за којима се трага, да у присуству одговорног лица прегледају одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, остваре увид у њихову документацију и да је по потреби одузму. О свим предузетим радњама и утврђеним чињеницама били су дужни да сачине записник или службену белешку. Када су била у питању кривична дела против безбедности јавног саобраћаја, за које постоји основана сумња да је проузроковало тешке последице или да је извршено са умишљајем, органи унутрашњих послова су имали на располагању законску могућност да од осумњиченог привремено, а најдуже до три дана одузму возачку дозволу. Преткривични поступак је био у рукама органа унутрашњих послова, који су предузимали доказне радње без претходне формалне одлуке јавног тужиоца, док је јавни тужилац само обавештаван од стране полиције о предузетим активностима. Једина контрола предузимања мера од стране полиције била је по поднетој притужби надлежном јавном тужиоцу од стране лица према коме су мере предузете.

Интенција законодавца да јавни тужилац добије централну улогу у предистражном и истражном поступку се огледа и у томе да он као руководилац предистражног поступка може налагати полицији да предузима одређене радње ради откривања кривичних дела и проналажења осумњичених, о чему је полиција дужна да га обавести, као и у могућности да у току предистражног поступка преузме вршење радње коју је полиција на основу закона самостално предузела или чак и самостално да предузме било коју радњу коју може предузети и полиција у циљу откривања кривичних дела и учинилаца. Јавни тужилац одређује правац у коме полиција треба да спроведе радње. Некада се полицији налаже да предузима радње у циљу откривања учинилаца одређених кривичних дела, а некада су ангажовани на предузимању тачно одређених радњи попут прегледа превозних средстава или објеката, ограничења кретања грађана на одређеном простору…Налог јавног тужиоца полицији за предузимање радњи не искључује, наравно, могућност изношења предлога од стране полиције јавном тужиоцу како би нека радња на терену могла бити најефикасније спроведена или о потреби да се, пак, предузму и неке друге радње.

4.2. Овлашћења полиције

Овлашћења полиције у предистражном поступку треба разликовати од предузимања доказних радњи. Доказне радње представљају радње јавног тужиоца и полиције на прикупљању доказа. Доказне радње законодавац посебно регулише у Законику, с обзиром на то да се тако прикупљени докази могу користити у даљем току кривичног поступка и на њима се може заснивати судска одлука. Управо због важности доказа који су прикупљени доказним радњама, прописана је дужност полиције да обавести јавног тужиоца о предузимању прве доказне радње од ког момента тече рок да јавни тужилац донесе наредбу о спровођењу истраге. У члану 286 став 1 ЗКП-а преузета је дефиниција из претходног Законика о кривичном поступку (Сл. лист СРЈ“, бр. 70/2001 i 68/2002 и „Сл. гласник РС“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009), о дужности полиције за предузимање потребних мера, па тако ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу служити као доказ, као и да прикупе сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка.

Полиција има овлашћење да предузме следеће активности: да прикупља потребна обавештења од стране грађана, да изврши потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага, да за неопходно потребно време, а најдуже до осам часова ограничи кретање на одређеном простору, да предузме потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета, да распише потрагу за лицем и предметима за којима се трага, да у присуству одговорног лица прегледа одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, оствари увид у њихову документацију и да је по потреби одузме. О свим чињеницама и околностима постоји дужност сачињавања записника или службене белешке. Међутим, у току предузимања неке од ових активности, на пример у случају прегледа превозних средстава, путника и пртљага, може се јавити потреба за одузимањем предмета, у ком случају се прелази на терен доказних радњи. Уколико су прикупљени докази у складу са законом могу се користити даље у кривичном поступку.

У пракси је приликом прегледа превозних средстава, путника и пртљага тешко разлучити где престаје преглед, као оперативно криминалистичка активност, а где почиње претрес лица и ствари. „На седници кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду заузет је став да полицији приликом предузимања радње прегледа путничког возила, путника и пртљага у смислу члана 286 ЗКП-а није потребна наредба за претресање, јер сам преглед подразумева и овлашћење да се изврши и привремено одузимање предмета.“ Није спорно да полиција може да изврши претресање изузетно и без наредбе суда, на основу законског овлашћења (члан 152 став 2 ЗКП), али би ову законску могућност требало тумачити у ужем смислу како би се спречило евентуално кршење Уставом зајемчених људских права.

По налогу судије за претходни поступак, а на предлог јавног тужиоца, ради испуњења дужности из члана 286 став 1 ЗКП, полиција има овлашћење да прибави евиденцију остварене телефонске комуникације, коришћењем базних станица или да изврши лоцирање места са којег се обавља комуникација. Ради се о подацима који су заштићени правом на заштиту приватног живота и преписке из члана 8 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којом су прописани и случајеви у којима та права могу бити ограничена. Свако друго ограничење, представљало би повреду права која су заштићена Конвенцијом. Уставни суд је, иако није оцењивао уставност одредбе члана 286 став 3 Законика о кривичном поступку, у своје две одлуке утврдио општи принцип да је једино суд овлашћен да одлучи о прибављању евиденције остварене телефонске комуникације коришћењем базних станица или да изврши лоцирање места са којег се обавља комуникација, стога је законодавац полазећи од става Уставног суда условио предузимање ове радње од стране полиције претходним налогом судије за претходни поступак, а све у циљу заштите људских права.

О предузимању мера и радњи полиција је дужна да одмах, а најкасније у року од 24 часа након предузимања, о томе обавести јавног тужиоца, чиме се још једном истиче контролна и руководилачка улога јавног тужиоца у предистражном поступку.

За разлику од претходног Законика о кривичном поступку (Сл. лист СРЈ“, бр. 70/2001 i 68/2002 и „Сл. гласник РС“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009) када су лица према којима је предузета радња од стране полиције имала могућност да поднесу притужбу на њен рад надлежном јавном тужиоцу, тренутно важећи ЗКП-а прописује да се притужба може поднети судији за претходни поступак. Нејасно је зашто је законодавац поступање по притужбама одузео из надлежности јавног тужиоца. Јавни тужилац руководи предистражним поступком, даје налоге полицији за предузимање радњи, стога би требало да он буде орган који ће и контролисати поступање полиције.

5. Доказне радње полиције

У току предузимања оперативно криминалистичких активности од стране полиције може се јавити потреба да полиција предузме одређену доказну радњу (привремено одузимање предмета, претресање лица или ствари без наредбе суда, саслушање осумњиченог…). Као што је већ речено, уколико полиција доказну радњу предузме у складу са одредбама Законика, тако прикупљени докази се могу користити у даљем току кривичног поступка. Прављење разлике између доказних радњи и активности полиције које је направљено у актуелном ЗКП-у допринело је законитости прикупљања доказа у предистражном поступку. У ранијем концепту кривичног поступка није прављена јасна разлика између оперативних криминалистичких радњи и доказних радњи, а с обзиром да се највећи број доказа прикупи у предистражном поступку, као и да се касније у току кривичног поступка углавном све своди на понављање доказа који су раније прикупљени, било је неопходно осигурати поступак њиховог законитог прикупљања. За правну ваљаност доказних радњи полиције у предистражном поступку потребно је да буду испуњени процесни услови и правила прописана у глави VII Законика. У наставку биће више речи о прикупљању обавештења од стране грађана као и о задржавању осумњиченог.

6. Прикупљање обавештења од стране грађана

Једно од овлашћења полиције, приликом спровођења криминалистичко- оперативних радњи, је прикупљање потребних обавештења од свих лица која могу имати сазнања од значаја за откривање кривичног дела и учиниоца. Сам поступак прикупљања потребних обавештења не представља доказну радњу, те се самим тим службене белешке које су сачињене приликом прикупљања обавештења не могу користити као доказ у кривичном поступку, нити полиција може испитивати грађане у својству сведока јер Законик не предвиђа доказну радњу испитивања сведока од стране полиције. Ова криминалистичко-оперативна радња служи јавном тужиоцу као смерница у ком правцу даље да води кривични поступак, а у немалом броју случајева лица од којих је полиција прикупила обавештења касније се позивају у кривичном поступку као сведоци. Сам поступак прикупљања обавештења од стране грађана је регулисан на исти начин као и у Законику о кривичном поступку (Сл. лист СРЈ“, бр. 70/2001 i 68/2002 и „Сл. гласник РС“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009).
У позиву се мора назначити разлог позивања и својство у коме се грађанин позива. Законик о кривичном поступку Црне Горе прописује обавезу да се у позиву мора назначити и да грађанин има право да у просторије полиције дође са адвокатом , што представља додатне мере заштите људских права. Када је реч о садржини позива и начину позивања иста је регулисана Законом о полицији. Чланом 79 Закона о полицији прописано је да лице за које се основано претпоставља да располаже обавештењима неопходним за обављање полицијских послова може бити позвано на разговор. У позиву се мора навести назив, место и адреса организационе јединице Дирекције полиције, разлог позивања, место и време разговора, као и упозорење да лице може бити доведено ако се не одазове позиву, а уколико се ради о осумњиченом и да има право на браниоца. Принудно се може довести лице које се није одазвало позиву само ако је у позиву било на то упозорено.
Сличну законску регулацију има и Црна Гора, па је тако Законом о унутрашњим пословима Црне Горе прописано да се у позиву мора навести назив, мјесто и адреса организационе јединице Полиције, разлог, мјесто и вријеме позивања . Када је у питању време позивања пракса је показала одређене мањкавости, па су тако грађани позивани ради прикупљања обавештења тако што су били дужни да се одазову „одмах“. „Позивање грађана да дођу „у одмах“ не познаје Законик о кривичном поступку као ни Закон о унутрашњим пословима Црне Горе. „Одмах“ није „дан и час“ нити се може постићи на вријеме. „Одмах“ је наступило и протекло чим се изговори, тако да позвани грађанин истог момента упада у доцњу немајући могућност чак ни да се добровољно одазове. Ријеч је о злоупотреби стриктног ЗКП-а, јер је, у супротном, најхитније позивање бесмислено имајући у виду да грађанин у тој ситуацији има, поред осталих, законско право да одбије давање обавјештења и да не буде даље задржан у том својству.“
Полиција не може саслушавати лице у својству окривљеног, нити испитивати сведоке или вештаке, а све из разлога јер прикупљање обавештења од стране грађана не представља доказну радњу, а записници о саслушању односно испитивању не би могли да се користе као доказ у кривичном поступку, па чак и кад би полиција на записнику упозорила лица на исти начин као што то чини судија или јавно тужилац. Црногорски кривични поступак одликује још једно ексклузивно овлашћење државног тужиоца: он у извиђају може грађанина позваног на информативни разговор саслушати као сведока, кад оцени да је то потребно (члан 262. ЗКПЦГ). „Записник о саслушању може се користити као доказ у даљем, тј. судском кривичном поступку.“ Само изузетно полиција може саслушати осумњиченог и то на начин прописан чланом 289 ЗКП-а. Када полиција саслуша осумњиченог у присуству браниоца уз обавештење јавног тужиоца, тако сачињен записник је правно ваљан и може се касније користити као доказ у кривичном поступку.

Када је у питању трајање прикупљања обавештења од грађана оно може трајати онолико колико је потребно да се добије потребно обавештење, а најдуже четири сата. Уколико лице које даје обавештење пристане, у том случају давање обавештења може трајати и дуже. Процесно такав пристанак би морао бити записнички констатован, а записник потписан од стране грађанина који је дао пристанак. Ограничење трајања криминалистичко-оперативне радње која се састоји у прикупљању обавештења од грађана има за циљ да се спречи безразложно дуго задржавање грађана од стране полиције, те да се спречи да се дужим боравком у полицији врши притисак на лица која треба да дају обавештење.

Прописана је и забрана принудног прикупљања обавештења, али Законик не прописује обавезу полиције да лице које је позвано ради давања обавештења упозори на право да одбије да да обавештења, чиме се оставља правна празнина која даље може водити бројним злоупотребама. Стога у неким будућим изменама Законика о кривичном поступку требало би прописати и обавезу полиције да предочи лицима која се позивају ради давања обавештења да нису дужна и да обавештења пруже.

О свему изреченом пред полицијским органима од стране грађанина биће сачињена службена белешка. Службена белешка садржи податке о лицу које даје обавештење и колико год може верни приказ онога што је лице изјавило. На крају, службена белешка се чита грађанину који је дао обавештење, који може да стави примедбе, које је полиција дужна да унесе. Уколико грађанин захтева, може му се издати копија службене белешке. Иако се службене белешке о обавештењима примљеним од стране грађана не могу користити као доказ у кривичном поступку, често дају смернице које доказе је потребно прибавити.

Када је у питању принудно довођење, речено је да се лице може принудно довести ако је претходно било поучено да уколико се не одазове позиву може бити принудно доведено. С друге стране, забрањено је принудно довођење грађанина ради прикупљања обавештења о истом кривичном делу. Дакле, грађанин се може поново позивати само ради прикупљања обавештења о околностима неког другог кривичног дела или учиниоца.

Законик прописује могућност да се потребна обавештења прикупљају и од стране притвореника, али уз претходно дату сагласност судије за претходни поступак, председника већа или судије појединца. Од притвореника се могу прикупљати обавештења само ради откривања других кривичних дела или других учинилаца, а не о кривичном делу које се окривљеном ставља на терет. Законик даје посебну гаранцију законитости прикупљању обавештења од стране притвореника прописујући да се поступак давања обавештења спроводи у заводу, у време које одреди суд и уз обавезно присуство браниоца.

Завршну фазу прикупљања обавештења од стране грађана представља сачињавање кривичне пријаве. У кривичној пријави полиција ће навести доказе за које је сазнала приликом прикупљања обавештења, али се у садржину кривичне пријаве неће унети садржина прикупљених обавештења, осим ако је осумњичени саслушан од стране полиције у присуству браниоца. Уз кривичну пријаву полиција ће доставити предмете, скице, фотографије, прибављене извештаје, списе о предузетим мерама и радњама, службене белешке, изјаве и друге материјале који могу бити корисни за успешно вођење кривичног поступка. Чест је случај у пракси да полиција након подношења кривичне пријаве дође до нових чињеница, доказа или трагова кривичних дела, које је дужна да прикупи и да јавном тужиоцу достави допуну кривичне пријаве.

7. Задржавање осумњиченог
„Овлашћење да осумњиченог задржи, представља овлашћење које је дато јавном тужиоцу како се од овог државног органа не би, нарочито у комплекснијим случајевима, захтевало поступање у нереалним роковима.“ Важећи Законик о кривичном поступку одлучивање о задржавању осумњиченог ставља у искључиву надлежност јавног тужиоца, као органа који руководи предистражним поступком. Раније законско решење је било такво да је орган унутрашњих послова имао овлашћење да одлучује о задржавању лица, а сада орган унутрашњих послова може задржати лице, само уз претходно одобрење јавног тужиоца. Лице може бити задржано од стране јавног тужиоца ради саслушања у три случаја. У првом случају када је полиција ухапсила лице, ако постоји разлог за одређивање притвора, и спровела га надлежном јаввном тужиоцу. У другом случају када је ухапшено лице које је затечено при извршењу кривичног дела за које се гони по службеној дужности. И трећи случај када јавни тужилац може задржати неко лице је када полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку и када га полиција позива у својству осумњиченог или када у току прикупљања обавештења полиција оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим.
Временско трајање задржавања је ограничено на време од 48 часова који се рачунају од часа хапшења или од одазивања на позив. С обзиром да се ради о органичењу једног од основних људских права зајемчених Уставом – право на слободу кретања, задржавање се може одредити искључиво у складу са законским одредбама. У случају незаконитог задржавања – кад није постојао основ за задржавање или је задржавање трајало дуже од законом прописаног максимума, лице које је незаконито задржано има право подношења тужбе суду ради накнаде штете због неоснованог лишења слободе.
Надаље, о задржавању јавни тужилац одмах или најкасније у року од два часа од саопштавања осумњиченом да је задржан доноси и уручује решење. Поред јавног тужиоца решење о задржавању може донети и полиција уз претходно одобрење јавног тужиоца. Раније законско решење је било да о задржавању одлучује орган унутрашњих послова који и доноси решење. Садржински решење обухвата дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања. Образложење решења о задржавању мора имати образложене основе за притвор будући да је полицијско хапшење из члана 291 став 1 ЗКП могуће једино ако постоје разлози за одређивање притвора. Против решења о задржавању дозвољена је жалба осумњиченом и његовом браниоцу у року од шест часова од достављања решења. О жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе, али жалба не задржава извршење решења.
За разлику од српског кривичног поступка у коме одлуку о задржавању може донети јавни тужилац, али и полиција, у кривичном поступку Црне Горе одлуку о задржавању може донети само државни тужилац и то само изузетно, односно када постоји неки од разлога за одређивање притвора. Дакле, да би државни тужилац могао да одреди задржавање неком лицу потребно је да постоји основана сумња да је неко лице учинило кривично дело, која мора бити образложена у решењу о задржавању, односно у сваком конкретном случају морају да постоје чињенице или информације које би објективног посматрача убедиле да је осумњичени могао да изврши кривично дело, и да је испуњен неки од разлога за одређивање притвора. У свим осталим случајевима радило би се о незаконитом задржавању.
Задржавање осумњиченог је један од случајева обавезне одбране када осумњичени мора имати браниоца од момента доношења решења о задржавању. Уколико осумњичени у року од четири часа не обезбеди браниоца, јавни тужилац ће му поставити браниоца по службеној дужности.
8. Закључак

Анализа предистражног поступка у светлу односа јавног тужиоца и полиције доводи до закључка да се ради о раној и још недовољно развијеној идеји законодавца да се јавно тужилаштво и полиција хијерархијски потпуно одвоје и да јавни тужилац и у предистражном поступку буде dominus litis, као што је то у фази истраге. И даље је присутно преплитање овлашћење између јавног тужиоца и полиције, па тако јавни тужилац може сам да предузима доказне радње, а може да наложи полицији да их предузима. С друге стране и полиција сама може да предузима доказне радње, али уз обавезу обавештавања јавног тужиоца о томе. Руководећа улога јавног тужилаштва у светлу одредби ЗКП-а, које се могу посматрати као опште одредбе, није могуће у потпуности без промене односа између јавног тужилаштва и полиције, односно без промене законских и других прописа који регулишу положај јавног тужилаштва и полиције или, пак, кроз формирање посебних одељења полиције који би се припојили јавним тужилаштвима и имали статус правосудне полиције.

Напомене:
Законик о кривичном поступку – ЗКП, Службени гласник РС, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 и 35/2019.
Законик о кривичном поступку, Службени лист СРЈ, бр. 70/2001 i 68/2002 и Службени гласник РС, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон и 72/2009).
Г. Илић; М. Мајић, С. Бељански, А. Трешњев, Коментар Законика о кривичном поступку, Службени гласник, Београд 2018, 736.
Члан 499 став 2 ЗКП.
Zakon o kazenskem postopku, Uradni list RS, št. 32/12 – uradno prečiščeno besedilo, 47/13, 87/14, 8/16 – odl. US, 64/16 – odl. US, 65/16 – odl. US, 66/17 – ORZKP153,154, 22/19, 55/20 – odl. US in 89/20 – odl. US.
Законик о кривичном поступку Црне Горе – ЗКП ЦГ, Службени лист ЦГ, бр. 57/2009, 49/2010, 47/2014 – одлука УС, 2/2015 – одлука УС, 35/2015, 58/2015 – др. закон и 28/2018 – одлука УС.
Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, бр. 3/2003, 32/2003 – испр., 36/2003, 26/2004, 63/2004, 13/2005, 48/2005, 46/2006, 29/2007, 53/2007, 58/2008, 12/2009, 16/2009, 53/2009 – др. закон, 93/2009, 72/2013 и 65/2018.
Кривични законик, Службени гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и 35/2019.
Г. Илић et al., 737.
Ibid.
Г. Илић et al., 754.
Закон о ратификацији Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, Службени гласник РС, бр. 9/2003, 5/2005 и 12/2010.
Одлука Уставног суда Iуз-1218/10 од 19.априла 2012. године и Одлука Уставног суда Iуз-1245/10 од 13.јуна 2013. године, http://www.ustavni.sud.rs/page/jurisprudence/35/, 05. август 2020.
Члан 259 став 1 ЗКП ЦГ.
Закон о полицији, Службени гласник РС, бр. 6/2016, 24/2018 и 87/2018.
Закон о унутрашњим пословима, Службени лист ЦГ, бр. 44/2012, 36/2013, 1/2015 и 87/2018.
В. Лепосавић, Дана 14.06. у одмах, https://mitropolija.com/2020/06/19/danas-u-odmah/ , 25.јула 2020.
В. Ђурђић, Јавно тужилаштво и полиција пред изазовима тужилачке истраге, Београд 2017, 5.
Г. Илић et al., 774.
Одговор дат на седници Кривичног одељења Врховног касационог суда дана 04.04.2014. године, https://www.vk.sud.rs/sites/default/files/attachments/3%20KO%204.04.2014..pdf, 05.август 2020.
Члан 267 став 1 ЗКП ЦГ.
Решење Основног суда у Подгорици Кри бр. 541/20 од 15.јуна 2020. године.

Аутор: Јелена Динчић, судијски сарадник Првог основног суда у Београду.